Шпијунска игра Москве

Текст Марка Галеотија објављен у америчком листу „Форин аферс“

Зашто Русија побеђује у обавештајном рату у Украјини

Два месеца од како су нова украјинска влада и проруски сепаратисти са истока земље постигли споразум о примирју, рат наставља да ври. На копну се ратује пушкама и ракетама, а упозорењима и санкцијама за преговарачким столом. Скоро невидљиво, међутим, рат се води и у трећој димензији – шпијунажи. На овом фронту, и Украјина и Запад покушавају да се супротставе огромној надмоћи Русије.

За нове лидере у Кијеву, који се и даље боре да усправе своју земљу пошто је народним протестима прошле године свргнута проруска влада председника Виктора Јануковича, тачне и поуздане информације о побуњеницима на истоку су од кључног значаја. Доћи до информација о циљевима, намерама и могућностима побуњеника – да не помињемо циљеве, намере и могућности руске владе која их подржава – скоро је немогуће. Док Кијев покушава да реагује на руске и побуњеничке иницијативе, и на војном и на политичком пољу, често се суочава са проблемом што има само магловиту идеју о томе да ли оне представљају озбиљне потезе или варке и који им је крајњи циљ. Чак су и подаци о броју побуњеничких снага и оружју које су добили од Русије често тек нешто више од пуког нагађања. У међувремену, Москва има значајну надмоћ над Кијевом када се ради о обавештајним подацима – украјинске комуникационе и командне структуре су дубоко инфилтриране руским агентима – и користи ту предност да ситуацију на терену окрене у своју корист.

Време ради против Украјине. Да би се преокренуо овај тренд, Кијев мора не само да појача своје обавештајне и контраобавештајне напоре, него да то учини истовремено са радикалном реформом украјинског безбедносног апарата. Ослањање на западну помоћ од мале је користи: ни Запад не располаже поузданим изворима на истоку Украјине и потчињен је надмоћном руском ранијом припремом. Транзиција која је у Украјини у току и прошлонедељни парламентарни избори пружају могућност влади да поново преузме контролу над овим кључним инструментом безбедносне политике. У супротном ће и украјински кредибилитет и суверенитет наставити да буду под знаком питања.

Московска авлија Четири фактора дала су Русији предност у садашњем обавештајном рату. Прво, Русија се дуго припремала за сукоб који је у Украјини у току – сукоб у којем се комбинују шпијунажа, ватрена моћ, економски притисак, информативни рат и политичко маневрисање. Руске обавештајне службе без напора користе све те алатке – што је вештина коју су наследили од својих совјетских претходника и додатно побољшали за данашњи свет у којем је за утицај подједнако важна економска полуга, колико и могућност да се изврне прича о актуелним чињеницама на терену. Значајно је да је чак и шеф руске армије, генерал Валериј Герасимов, прошле године признао да су „невојна средства“ постала неопходна за Русију и да понекад чак надмашују важност традиционалне ватрене моћи.

[restrictedarea]

Друго, руске обавештајне службе су деценијама имале чврсто упориште у Украјини – присуство које своје корене има у совјетској историји када је украјински безбедносни апарат био тек локални огранак КГБ-а. Руски оперативци, који најчешће раде за руску Федералну службу безбедности (ФСБ), наследника КГБ-а, старији су од украјинске полиције и обавештајних служби. Руски симпатизери и агенти, од којих многи припадају војној обавештајној служби ГРУ, налазе се у редовима украјинске војске. Опремљени читавим спектром алатки – од убачених шпијуна до уређаја за пресретање комуникација – ГРУ има за задатак да лоцира украјинске војне јединице, разоткрије њихове планове и руководи паравојним операцијама против њих. Руска спољна обавештајна служба и Министарство унутрашњих послова, такође, имају значајне мреже у Украјини. Ту је посебно важна дугорочна сарадња Министарства унутрашњих послова са њиховим украјинским колегама, која је омогућила лаку идентификацију украјинских безбедњака, погодних за регрутовање у ФСБ.

Треће, руске обавештајне снаге имају значајно присуство на терену – и отворено и прикривено – у близини украјинске границе. Они су у потпуности искористили слободан проток људи између две земље, у чему је Украјина оманула. На пример, постоје докази да су руске обавештајне службе испитивале украјинске избеглице које су прелазиле у Русију, под изговором да прикупљају податке о ратним злочинима. Испитаници су могли да пруже значајне информације о украјинским снагама које се боре против побуњеника од локација њихових логора, до тактика које користе.

На крају, Москва је имала предност првог потеза од почетка сукоба. Њена супериорна обавештајна структура значила је да може да остави отвореним разне опције, мења своју стратегију и циљеве из недеље у недељу. У ствари, једини јасан циљ Москве био је да спречи Кијев да угуши побуну – задатак у којем се показала врло успешном.

Никоме не веровати Одговор Кијева на изазов Москве био је изненађујуће килав. Влада није била у могућности да верује сопственој војсци, полицији и безбедносним службама основано их сумњичећи да су проткане промосковским шпијунима. Украјински званичници вероватно су преценили стваран ниво руског уплива, али њихов недостатак поверења у сопствене регуларне снаге приморао их је да се на почетку кампање више ослоне на неформалне грађанске милиције. Чињеница да су неке од тих милиција гајиле антируске, екстремно десне погледе, само је распламсала сукоб.

Кијев је од тада радио на томе да доведе у ред редове својих снага, али води битку на узбрдици. Иронично, најслабија карика је Украјинска безбедносна служба (СБУ) – управо она организација која је задужена за лов на стране кртице и подршку антипобуњеничкој кампањи на Истоку. Један истакнути украјински безбедносни експерт проценио је да је могуће да је још на почетку ове године чак 30 одсто припадника ове службе у ствари радило за Русију. За време режима Виктора Јануковича, дубока умешаност Русије у СБУ била је јавна тајна. Бивши заменик шефа ове организације, на пример, признао је 2010. да не само да је у редовима СБУ било руских агената, него да је ова служба имала званичан споразум са ФСБ-ом који је омогућавао Москви да регрутује агенте из саме украјинске владе. Децембра 2013, тим од 30 официра ФСБ учествовао је у вежбама СБУ и састао се са њеним директором, али је он у међувремену пребегао у Русију заједно са двојицом својих заменика и два начелника одељења.

Нови шеф СБУ, Валентин Наливајченко, наследио је агенцију чијем се кадру не може веровати и чије су тајне већ похаране. Он је у недавним интервјуима посведочио да су, пред свргавање Јануковича, руски агенти растурили трезор украјинске обавештајне службе и однели „документа, архиве и све оно што чини основу професионалне обавештајне службе“. Од тада, десили су се масовни пребези, а нови лидери су пожурили да старе кадрове замене лојалним регрутима. Наставиће се и са отпуштањима. Средином октобра Кијев је донео нови закон који има за циљ да искорени кадрове из совјетске ере из свих нивоа владе, укључујући и безбедносни апарат, у којем је 20 људи или радило за КГБ, или се обучавало на њеној академији.

Ова чистка биће скупо плаћена у домену искуства и професионализма. Као што ми је један амерички обавештајац рекао, „неки од тих (нових регрута) су још деца. Они ће лепо сазревати, али морају да раде посао за који нису довољно обучени и искусни.“ А, могли би бити потребни месеци, па чак и године да се СБУ поново изгради као поуздана служба. Неизбежно, нешто талента и стручности биће улудо изгубљено, јер није сваки бивши ђак КГБ-а неизбежно постао руска кртица. С друге стране, од обавештајаца који остану, неки што делују беспрекорно лојални и немају никакве везе са Москвом, ипак могу да потпадну под руску уцену или корупцију. Иако је руски стисак на СБУ ослабио од како је нова влада дошла на власт, он свакако није нестао.

Предност домаћег терена Кијев није једина престоница која се труди да се супротстави предности Москве. Стратези широм Европе и САД-а имају сличне проблеме да се адаптирају на нови хибридни рат на истоку Украјине. Пре него што су избила непријатељства прошлог пролећа, Запад се није много бавио обавештајним радом у Украјини, концентришући своје ресурсе на Азију, Блиски исток и Русију. Овај превид коштао је украјинске западне савезнике драгоценог времена на почетку сукоба. Резултат је да немају довољно агената на терену нити могућности да их сада безбедно убаце. Такође, њихова аналитичка способност да код куће протумаче и процене оно мало обавештајних података до којих се може доћи често је минимална.

Алатке које је Запад имао на располагању показале су се као жалосно неадекватне. На пример, иако САД располажу далеко супериорнијом технологијом као што је сателитски надзор и електронско прислушкивање, Русија је успела да их изненади преузимањем Крима. Када се сукоб прелио на исток, Запад се нашао у још већем заостатку, јер нису могли да убаце своје агенте.

Без информација западна политика ће остати неодлучна, као што је то данас. У међувремену, Москва користи своју предност да очува status quo који ће приморати председника Петра Порошенка да побуњеницима понуди значајне уступке, који би омогућили Путину да прогласи победу, а да званично није ни ушао у рат.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Обзиром на западњачке мантре које провејавају кроз текст (па чак тврдњу да је Јануковичева проруска влада срушена народним устанком прошле године), нисам уопште сигуран да се ради о аналитичком чланку,.. или можда тек о класичном западњачком спину, који треба да оправда неке нове “болне реформе” у Украјинским службама безбедности?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *