Šešelj ponovo u Srbiji

Dragomir Antonić 

Ako je „kultura nekažnjivosti“ u Srbiji, gde je onda centar „kulture kažnjivosti“?  U Beču, Vašingtonu, Briselu, Vatikanu ili Hagu?

rof. dr Vojislav Šešelj je u trenutku dok pišem tekst, sreda prepodne, na aerodromu u Amsterdamu. U glavni grad države Srbije trebalo bi, ako sve bude u redu, da stigne oko 13 časova. Radujem se njegovom povratku, ali me nagriza neki crv sumnje. Da li će stvarno doći? Zašto sam sumnjičav? Iskreno, evrounijatskim i haškim lopovima udruženim u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srba i Srbije ne verujem ništa. „Latini su stare varalice“ – zapisano je davno u narodnim pesmama, poslovicama, izrekama. To što je rečeno rečeno je sa jakim razlogom i stoga se urezalo u narodno pamćenje. Da se ne zaboravi. Da opominje. Da nas čuva. Naše je samo da se setimo nasleđa koje su nam preci ostavili. Nije zgoreg ni u knjige zaviriti. Mnogo istine je u njima zapisano.

ISKUŠENJA Kad bi se stare poruke slušale a knjige čitale, ne bi nas provokatori, ma koliko im zvučne bile titule, uspevali izazivati i varati. SANU je 1990. održala naučni skup pod naslovom „Srbi i Albanci u 20. veku“. Deset eminentnih naučnika je na njemu učestvovalo. Andrej Mitrović je u uvodnom delu naveo da se suočavamo sa četiri iskušenja. Drugo iskušenje doslovce glasi: „Od početka 70-ih silno se umnožila literatura stvorena od albanskih stručnjaka sa Kosova i iz Albanije u kojoj je stalno ponavljan uprošćen stereotip o večito zlom i ružnom Srbinu.“
Đoka Slijepčević u knjizi „Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove“ piše: „Arbanase – hrišćane podsticalo je protiv pravoslavnih Srba rimokatoličko sveštenstvo, koje je bilo pod jakim uticajem i austrougarske i italijanske propagande i plaćeno od nje. Ova je propaganda bila naročito jaka u sandžacima: Novopazarskom, Prištinskom i Pećkom.“ Beč i Vatikan u tandemu. Početkom dvadesetog veka.
U knjizi je pokazano kako su austrougarski agenti plaćali Arbanase da se bune protiv ruskih konzula u Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici. Kad je ruski konzul Georgije Stepanovič Ščerbin došao u grad, „osuta je na njega mržnja Arbanasa, Turaka i austrougarskih agenata“. Ta mržnja se kasnije pretvorila u Pravi rat i stalne napade na Mitrovicu, sve dok 28. marta 1903. godine Arbanas Ibrahim Gnjilanac nije izvršio atentat na konzula i usmrtio ga.
Tako je bilo pre 111 godina. Da li se danas ponašanje Albanaca prema Srbima i uopšte pravoslavnom življu promenilo? Nije i neće se promeniti, jer iza njih stoje iste sile kao i pre sto godina. Nije Rama sam smislio i rekao šta je rekao, niti je njegov brat osmislio letelicu iznad glava Srba i predsednika države Srbije. Sve su uradili u Beogradu gde su pozvani u goste. Njihovi mentori, Davežport, Kirbi i ostali iz kunta-kvinte, nisu rekli, bar javno, ni reč osude, već su lelemudali o istorijskom trenutku, posvećenosti evrounijaćenju i hvalili vladu što sprovodi reforme. Kad te onaj koji ti čini zlo hvali, onda se domaćin čovek u najmanju ruku zabrine. Dok oni hvale, Amnesti internešenel, navodno organizacija za zaštitu ljudskih prava, koju finansiraju ovi što našu vladu hvale, šalje dopis toj istoj vladi koji glasi: „Vlada Srbije mora pojačati mere za suzbijanje kulture nekažnjivosti za zločine po međunarodnom pravu – ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid koji su tokom ratova 90-ih počinili srpska policija, vojska i paravojne jedinice.“ Prvi put čujem da postoji „kultura nekažnjivosti“, iz čega se može izvući zaključak da postoji i „kultura kažnjivosti“. Ako je „kultura nekažnjivosti“ u Srbiji, gde je onda centar „kulture kažnjivosti“? U Beču, Vašingtonu, Briselu, Vatikanu ili Hagu?

NOVE UCENE NA EU PUTU Šta se krije iza ovih reči i kakve se sve pretnje nadvijaju nad Srbe i Srbiju, objasnila je ruski istoričar Ana Filimonovna. Napisala je šta pretnje znače i da se pred Srbiju iz dana u dan postavljaju nove ucene na njenom putu u evrounijatsku mafijašku organizaciju, gde inače neće biti primljena. Dobronameran tekst bio je povod da se na nju okome ljubitelji zelenih novčanica i da raznim gnusobama pokušaju da zataškaju istinu koju je ona javnosti otkrila. Pre 111 godina ruskog konzula Ščerbina su ubili. Anu Filimonovnu su, zasad, samo javno napali. Pretnje su postale manir evrounijatskih demokrata i njihovih domaćih ulizica.
Marija Bamije, Engleskinja i tužilac u Euleksu, prema pisanju štampe, izjavila je da su Jaroslava Novotna, glavni tužilac Euleksa, i njen zamenik Džon Ratel vršili na nju veliki pritisak da se zločin koji su izvršili Albanci zataška. Sudija, Italijan Frančesko Flori, primio je 300.000 evra. Koliko su Ratel i Jaroslava primili, navodno će se otkriti, jer je evrounijatska komisija postavila nezavisnog istražitelja. Možda bih u istragu „nezavisnog“ i mogao da poverujem, kad predsednik evrounijata, Junker, koji je glavni, ne bi sad bio sumnjičen da je pomogao svetskim firmama u novčanim malverzacijama. Suma se broji u nekim silnim bilionima. Za te cifre nikad nisam čuo, ali znam narodnu poslovicu „da vrana vrani oči ne vadi“. Ako su svi u neki lopovluk umešani, biće kao u dečjoj razbrajalici: „Dživ-dživ- dživ, niko nije kriv!“
No, Bogu hvala, to nije naš problem. Naveo sam činjenice da bismo mi shvatili da oni koji nam stalno sole pamet nisu ni sveci ni bezgrešni. Samo su bezobrazni, zato što misle da su jači.
Ne zaboravimo Radovana Karadžića, Ratka Mladića. Pomolimo se i za sve časne srpske generale koji čame u zatvoru jer su branili otadžbinu. Neka im Gospod da zdravlja i snage. Vratiće se oni.