Oktobarac Sorošu po volji

Piše Nevenka Stojčević

„Izvršena je krađa identiteta Oktobarskog salona,  bez saglasnosti većine likovnih i primenjenih umetnika Srbije. Voljom pojedinaca – uglavnom proizvođača magle i često internacionalnih ignoranata, uz svesrdnu pomoć Kulturnog centra Beograda, Salon je pretočen u svoj međunarodni surogat“

Odavno nije zabeležen događaj vezan za likovnu umetnost koji je imao odjek u javnosti kakav je izazvala nedavno održana rasprava sa javne tribine na temu „Oktobarski salon, za i protiv“ (vođena 7. novembra u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“). Neverovatna agresivnost, drskost i povrh svega neznanje „šačice soroševaca“, kako su umetnici nazvali grupu mladih provokatora pristiglih na tribinu sa ciljem da osujete svaku konstruktivnu raspravu, ali i odbrane pozicije onih koji najstariju i najprestižniju likovnu manifestaciju u Srbiji zloupotrebljavaju u sopstvenom interesu, izazvala je veliko ogorčenje među likovnim umetnicima, istoričarima i kritičarima.

NEPOMIRLJIVO SUČELJAVANJE Za Nikolu Kusovca, istoričara umetnosti i vodiča na prvom Oktobarskom salonu 1960. godine, ova rasprava se pretvorila u nepomirljivo sučeljavanje dve zainteresovane strane i pokazala da su problemi umetnika u Srbiji mnogo veći nego što to pokazuje sam Oktobarski salon.

„Posle odluke da ova manifestacija, kao nekada najznačajnija smotra likovnog stvaralaštva za svakog umetnika u Srbiji, postane bijenalna, na površinu je izbio sukob dve koncepcije i iznedrio potrebu traženja odgovora na suštinsko pitanje – šta je, zapravo, i kuda ide kultura u Srbiji. Ili, još preciznije, po čuvenom Konuzinovom pitanju – ima li ovde Srba, trebalo bi da se zapitamo, ima li ovde kulture“, kaže Nikola Kusovac.

On smatra da je sudar ULUS-a i ULUPUDS-a, sa jedne, i organizatora Oktobarskog salona oličenog u radu otuđenog Kulturnog centra Beograda, sa druge strane, bio neminovan, jer već najmanje deceniju tinja oko činjenice da članovi pomenutih udruženja, autohtoni stvaraoci i čuvari tradicije bukvalno preživljavaju, kao državi potpuno nevažni, dok se ovi drugi, skroz okrenuti zapadnim (anti)vrednostima, grčevito bore da zadrže 200.000 evra kojima bez ikakve odgovornosti raspolažu oko organizacije Oktobarskog salona. Oni su, po Kusovcu, bili isprovocirani pitanjem likovnog kritičara Đorđa Kadijevića o identitetu Oktobarskog salona.

„Nevaspitano upadanje u reč jednom svakojako potvrđenom pregaocu u kulturi i umetnosti Srbije, osim što svedoči o potpunom ignorisanju minulog stvaralačkog rada Đorđa Kadijevića kao likovnog kritičara, filmskog i televizijskog stvaraoca, ukazuje na zabrinjavajuće urušavanje sistema vrednosti i minimuma dužnog poštovanja koje moramo da imamo prema zaslužnim ličnostima u našem društvu. Dakle, razgovor o prirodi i sudbini Oktobarskog salona postao je bespredmetan kada je Kadijević, na granici incidenta, prekinut u objašnjavanju kako je izvršena krađa identiteta Oktobarskog salona i kako je on bez saglasnosti i pitanja većine likovnih i primenjenih umetnika Srbije, voljom pojedinaca, uglavnom proizvođača magle i često internacionalnih ignoranata, uz svesrdnu pomoć Kulturnog centra Beograda, pretočen u svoj međunarodni surogat. Odnosno, u jednu likovnu smotru koja ni na koji način nije imala pravo da prekine više od četiri decenije dugu tradiciju Salona i sredstva namenjena podsticanju likovnog i primenjenog stvaralaštva u Srbiji, samo znatno uvećana, preusmeri na nešto radikalno drugačije“, napominje Kusovac.

Prema mišljenju Nikole Kusovca, vrednosti Salona postale su krajnje sumnjive, sa izrazito palanačkom i udvoričkom prirodom prihvatanja nekih, navodno, međunarodnih standarda.

„Tako se jedino moglo dogoditi da su tri hiljade posetilaca ovogodišnjeg nazovi Salona, uglavnom samih organizatora, njihovih malobrojnih istomišljenika ili bliskih saradnika, uz ponekog radoznalca, bogato nagrađeni od strane organizatora koji se, napokon, dosetio da nešto nije u redu i onda nespretno pokušao da to ublaži svojom odlukom o bijenalnom finansiranju Salona a ne, kako bi bilo jedino ispravno, zahtevom za njegov povratak izvornim principima“, zaključuje Nikola Kusovac.

[restrictedarea]

Akademski slikar grafičar Stanka Todorović smatra da je rasprava o Oktobarskom salonu samo potvrdila dubinu hipokrizije u kojoj se našla savremena civilizacija Zapada i njena kultura, pa i srpska.

„U svim vremenima i ideologijama život slobodnog umetnika je hodanje po tankoj žici. Kad je otišao Tito, svi smo se poradovali da je i ta žica zauvek pukla, ali smo brzo shvatili da smo se našli na putu još tanjih i nesigurnijih žica. Kao mlad umetnik ja sam, na primer, već na postdiplomskim studijama dobila pristojnu stipendiju iz Fonda za mlade talente. Bila su to prva vrata koja su mi se otvorila da zakoračim u ozbiljan život i stvaralački rad. Taj fond odavno već ne postoji. Pored toga, razne gradske i republičke komisije redovno su sa izložbi otkupljivale vredna umetnička dela, što je mnogim umetnicima omogućavalo da ostanu u kontinuitetu u svom radu. Sve je to bilo skromno, ali uređeno, i osećala se briga za umetnika“, kaže slikarka koja iza sebe ima značajna umetnička dela.

Stanka Todorović se seća da je 1973. godine, kada je postala član ULUS-a, Udruženje bilo ozbiljna i poštovana institucija kulture i pokrivalo celu Srbiju likovnim programom tako što su velike izložbe posle Beograda preseljavane u veće gradove Srbije.

„Mi umetnici bili smo pitani za važne odluke u kulturi i nije se moglo desiti da, na primer, neka spomenička skulptura bude izvedena po odluci trenutne političke garniture na vlasti i bez konkursa. U tom i tako uređenom sistemu u kulturi mnogi su umetnici uspevali da opstanu kao slobodni stvaraoci i da u svom radu ostvare značajna likovna dostignuća. Ne znam kakav bi mađioničar morao da bude današnji mladi umetnik da bi ostvario svoje kreativne potencijale“, navodi slikarka.

Poslednji ministar kulture koga se umetnici sećaju sa radošću, kaže Stanka Todorović, bio je Vasilije Tapušković, čovek koji je voleo i poznavao umetnost, a stvaraoce cenio i saosećao s njima.

„Današnje Ministarstvo kulture se veštom strategijom brani od umetnika, naročito od onih koji su ignorisani do nepostojanja. Jer, neguju se i bogato nagrađuju desetak uvek istih avangardista, a 2 500 tradicionalnih umetnika, zajedno sa Udruženjem, pušta se niz vodu. Sad je svima jasno da se novac iz budžeta namenjen kulturi odliva bespovratno u prazno, u sporni Oktobarski Salon gde nema likovne umetnosti ni za lek“, poručuje slikarka.

Ona smatra da tobožnji konkursi za projekte gde se unapred daje državni novac a finalni proizvod se ne vidi nego se pretpostavlja mogu da budu u redu, ali mogu da budu i mačka u džaku.

„I poslednji konkurs za otkup umetničkih dela, o kojem je pisao naš ugledni istoričar umetnosti Dejan Đorić, otkrio nam je apsurdne odluke neodgovorne komisije koja se igra državnim parama u vreme najveće krize koju preživljava čitava populacija. Istovremeno, kod zaštitnika građana i u Agenciji za borbu protiv korupcije stoje mnoge pritužbe u vezi sa sramnim ishodom konkursa za nacionalna priznanja. Današnji ministar Ivan Tasovac slaže se da su neki dobitnici nacionalnih penzija nacionalna sramota, a ipak tu sramotu „pokriva“ umesto da je otklanja. Uz sve poštovanje za ministra, sramotno sticanje tih penzija ne treba da ostane stečeno pravo! Ovaj konkurs bio je namenjen umetnicima stvaraocima, a ne reproduktivnim umetnicima, i samo po tom osnovu može da se napravi revizija, a da ne govorim o tankim biografijama koje su u ovoj otimačini prošle na konkursu. Mnogi istaknuti likovni umetnici imaju ponižavajuće male penzije i ta nepravda treba da se ispravi.

Razmere dezorijentacije u kulturi pozivaju na hitno otrežnjenje, jer ovakvim stanjem kulture u Srbiji samo Soroš može da bude zadovoljan“, zaključila je Stanka Todorović.

Čuvajmo posebnost

„Zatvoreni muzeji, ukinute vredne likovne manifestacije, umetnička udruženja na izdisaju, sve se to da prevazići ako sagledamo gde smo i šta nam je činiti. Hoćemo li da baštinimo svoje autentične duhovne vrednosti ili ćemo kao iskompleksiran narod da virimo u tuđa dvorišta i to još debelo plaćamo? Trebaju nam ljudi u kulturi koji imaju razvijenu svest za nacionalno biće, a ne pomodni karijeristi bez iskustva i znanja. Stigli smo najzad do tačke gde meni izgleda moguće izaći iz pijanstva u vezi sa Oktobarskim salonom. Treba da čuvamo našu posebnost, a ne da pristajemo na globalistički koncept istosti“, kaže Stanka Todorović.

Srbija neće „umetnost đubreta“

„U Srbiji ima više od 50 salona, ali tu nigde nema ‚arte povere‘. Oktobarski salon je pomeren jer jedno vreme su komisije Salona sačinjavali pretežno umetnici ULUS-a, čiji je uticaj bio veoma jak. Već 90-ih neko je pozvao samo kritičare i istoričare umetnosti. I tad su napravili Salon samo sa programima i samo sa kuratorima, sa mladim soroševcima koji su došli iz Engleske i odmah prevrnuli sve tumbe, da ne bude ni slika, ni skulptura, ni grafika. Znači, mora ponovo da se napravi ozbiljan Salon“, poručuje Dušan Đokić, akademski slikar i likovni kritičar.

Kepeci „laju“ i sprovode „lapot“ koncept

„Aktuelnu histeriju objašnjavam progresivnim ‚lapot‘ konceptom. To je stara rokenrol teza da treba pobiti sve starije od 35 godina, a koja je problem celog socijuma zato što se mladi ljudi bore za svoja mesta. Upravo ti mladojaničari sa edipalnom strašću sprovode marksističku tezu o nužnosti ukidanja države koja ne sme da se meša u samu sebe jer je to represija, već treba da vladaju fondovi. Prosta pijačna algebra. I upravo taj  ‚lapot‘ koncept daje jednu posebnu boju celoj ovoj priči i toj forsiranoj politici diskontinuiteta. Zato nama sa Likovne akademije izlaze studenti koji nisu čuli za Peđu Milosavljevića, za Tabakovića, Šejku, za Stevu Kneževića, koji su stvorili modernu umetnost ovde i moderniji su od ovih kepeca koji sada laju“, kaže Nikola Šindik, multimedijalni umetnik i književnik.

Kultura po meri Holivuda

„Amerika je dala mnogo velikih ljudi u raznim oblastima, pa i u kulturi. Zato još više zaboli kad vidite da ta zemlja navodne demokratije danas prednjači u zlu, seje ratove i mržnju. Razbija kulturu. Moj prijatelj Ljuba Popović stalno insistira da su u Drugom svetskom ratu Amerikanci prvo uništili filmske studije ‚Ćinećita‘ u Rimu i UFA u Berlinu. Ostao je samo Holivud, koji određuje i modelira svest. Holivud jeste velika kinematografija, ali u ogromnim količinama proizvodi slike krvi, ubijanja, ratova… To utiče na svest, naročito mladih. Ko takvu Ameriku može da voli?! Samo oni koji nisu osetili šta je ‚Milosrdni anđeo‘. Srbi jesu, pa ne mogu da je vole. Iz te američke kujne izlazi svako zlo. Zlo kakvo se nije dešavalo na Zemljinoj kugli“, naglašava Kusovac.

[/restrictedarea] zaйm sročno bez otkazov i proverok zaйm blagoveщenskzaйm na kartu bыstro bez procentovbesprocentnый zaйm na mesяc