Oктобарац Сорошу по вољи

Пише Невенка Стојчевић

„Извршена је крађа идентитета Октобарског салона,  без сагласности већине ликовних и примењених уметника Србије. Вољом појединаца – углавном произвођача магле и често интернационалних игнораната, уз свесрдну помоћ Културног центра Београда, Салон је преточен у свој међународни сурогат“

Одавно није забележен догађај везан за ликовну уметност који је имао одјек у јавности какав је изазвала недавно одржана расправа са јавне трибине на тему „Октобарски салон, за и против“ (вођена 7. новембра у Павиљону „Цвијета Зузорић“). Невероватна агресивност, дрскост и поврх свега незнање „шачице сорошеваца“, како су уметници назвали групу младих провокатора пристиглих на трибину са циљем да осујете сваку конструктивну расправу, али и одбране позиције оних који најстарију и најпрестижнију ликовну манифестацију у Србији злоупотребљавају у сопственом интересу, изазвала је велико огорчење међу ликовним уметницима, историчарима и критичарима.

НЕПОМИРЉИВО СУЧЕЉАВАЊЕ За Николу Кусовца, историчара уметности и водича на првом Октобарском салону 1960. године, ова расправа се претворила у непомирљиво сучељавање две заинтересоване стране и показала да су проблеми уметника у Србији много већи него што то показује сам Октобарски салон.

„После одлуке да ова манифестација, као некада најзначајнија смотра ликовног стваралаштва за сваког уметника у Србији, постане бијенална, на површину је избио сукоб две концепције и изнедрио потребу тражења одговора на суштинско питање – шта је, заправо, и куда иде култура у Србији. Или, још прецизније, по чувеном Конузиновом питању – има ли овде Срба, требало би да се запитамо, има ли овде културе“, каже Никола Кусовац.

Он сматра да је судар УЛУС-а и УЛУПУДС-а, са једне, и организатора Октобарског салона оличеног у раду отуђеног Културног центра Београда, са друге стране, био неминован, јер већ најмање деценију тиња око чињенице да чланови поменутих удружења, аутохтони ствараоци и чувари традиције буквално преживљавају, као држави потпуно неважни, док се ови други, скроз окренути западним (анти)вредностима, грчевито боре да задрже 200.000 евра којима без икакве одговорности располажу око организације Октобарског салона. Они су, по Кусовцу, били испровоцирани питањем ликовног критичара Ђорђа Кадијевића о идентитету Октобарског салона.

„Неваспитано упадање у реч једном свакојако потврђеном прегаоцу у култури и уметности Србије, осим што сведочи о потпуном игнорисању минулог стваралачког рада Ђорђа Кадијевића као ликовног критичара, филмског и телевизијског ствараоца, указује на забрињавајуће урушавање система вредности и минимума дужног поштовања које морамо да имамо према заслужним личностима у нашем друштву. Дакле, разговор о природи и судбини Октобарског салона постао је беспредметан када је Кадијевић, на граници инцидента, прекинут у објашњавању како је извршена крађа идентитета Октобарског салона и како је он без сагласности и питања већине ликовних и примењених уметника Србије, вољом појединаца, углавном произвођача магле и често интернационалних игнораната, уз свесрдну помоћ Културног центра Београда, преточен у свој међународни сурогат. Односно, у једну ликовну смотру која ни на који начин није имала право да прекине више од четири деценије дугу традицију Салона и средства намењена подстицању ликовног и примењеног стваралаштва у Србији, само знатно увећана, преусмери на нешто радикално другачије“, напомиње Кусовац.

Према мишљењу Николе Кусовца, вредности Салона постале су крајње сумњиве, са изразито паланачком и удворичком природом прихватања неких, наводно, међународних стандарда.

„Тако се једино могло догодити да су три хиљаде посетилаца овогодишњег назови Салона, углавном самих организатора, њихових малобројних истомишљеника или блиских сарадника, уз понеког радозналца, богато награђени од стране организатора који се, напокон, досетио да нешто није у реду и онда неспретно покушао да то ублажи својом одлуком о бијеналном финансирању Салона а не, како би било једино исправно, захтевом за његов повратак изворним принципима“, закључује Никола Кусовац.

[restrictedarea]

Академски сликар графичар Станка Тодоровић сматра да је расправа о Октобарском салону само потврдила дубину хипокризије у којој се нашла савремена цивилизација Запада и њена култура, па и српска.

„У свим временима и идеологијама живот слободног уметника је ходање по танкој жици. Кад је отишао Тито, сви смо се порадовали да је и та жица заувек пукла, али смо брзо схватили да смо се нашли на путу још тањих и несигурнијих жица. Као млад уметник ја сам, на пример, већ на постдипломским студијама добила пристојну стипендију из Фонда за младе таленте. Била су то прва врата која су ми се отворила да закорачим у озбиљан живот и стваралачки рад. Тај фонд одавно већ не постоји. Поред тога, разне градске и републичке комисије редовно су са изложби откупљивале вредна уметничка дела, што је многим уметницима омогућавало да остану у континуитету у свом раду. Све је то било скромно, али уређено, и осећала се брига за уметника“, каже сликарка која иза себе има значајна уметничка дела.

Станка Тодоровић се сећа да је 1973. године, када је постала члан УЛУС-а, Удружење било озбиљна и поштована институција културе и покривало целу Србију ликовним програмом тако што су велике изложбе после Београда пресељаване у веће градове Србије.

„Ми уметници били смо питани за важне одлуке у култури и није се могло десити да, на пример, нека споменичка скулптура буде изведена по одлуци тренутне политичке гарнитуре на власти и без конкурса. У том и тако уређеном систему у култури многи су уметници успевали да опстану као слободни ствараоци и да у свом раду остваре значајна ликовна достигнућа. Не знам какав би мађионичар морао да буде данашњи млади уметник да би остварио своје креативне потенцијале“, наводи сликарка.

Последњи министар културе кога се уметници сећају са радошћу, каже Станка Тодоровић, био је Василије Тапушковић, човек који је волео и познавао уметност, а ствараоце ценио и саосећао с њима.

„Данашње Министарство културе се вештом стратегијом брани од уметника, нарочито од оних који су игнорисани до непостојања. Јер, негују се и богато награђују десетак увек истих авангардиста, а 2 500 традиционалних уметника, заједно са Удружењем, пушта се низ воду. Сад је свима јасно да се новац из буџета намењен култури одлива бесповратно у празно, у спорни Октобарски Салон где нема ликовне уметности ни за лек“, поручује сликарка.

Она сматра да тобожњи конкурси за пројекте где се унапред даје државни новац а финални производ се не види него се претпоставља могу да буду у реду, али могу да буду и мачка у џаку.

„И последњи конкурс за откуп уметничких дела, о којем је писао наш угледни историчар уметности Дејан Ђорић, открио нам је апсурдне одлуке неодговорне комисије која се игра државним парама у време највеће кризе коју преживљава читава популација. Истовремено, код заштитника грађана и у Агенцији за борбу против корупције стоје многе притужбе у вези са срамним исходом конкурса за национална признања. Данашњи министар Иван Тасовац слаже се да су неки добитници националних пензија национална срамота, а ипак ту срамоту „покрива“ уместо да је отклања. Уз све поштовање за министра, срамотно стицање тих пензија не треба да остане стечено право! Овај конкурс био је намењен уметницима ствараоцима, а не репродуктивним уметницима, и само по том основу може да се направи ревизија, а да не говорим о танким биографијама које су у овој отимачини прошле на конкурсу. Многи истакнути ликовни уметници имају понижавајуће мале пензије и та неправда треба да се исправи.

Размере дезоријентације у култури позивају на хитно отрежњење, јер оваквим стањем културе у Србији само Сорош може да буде задовољан“, закључила је Станка Тодоровић.

Чувајмо посебност

„Затворени музеји, укинуте вредне ликовне манифестације, уметничка удружења на издисају, све се то да превазићи ако сагледамо где смо и шта нам је чинити. Хоћемо ли да баштинимо своје аутентичне духовне вредности или ћемо као искомплексиран народ да виримо у туђа дворишта и то још дебело плаћамо? Требају нам људи у култури који имају развијену свест за национално биће, а не помодни каријеристи без искуства и знања. Стигли смо најзад до тачке где мени изгледа могуће изаћи из пијанства у вези са Октобарским салоном. Треба да чувамо нашу посебност, а не да пристајемо на глобалистички концепт истости“, каже Станка Тодоровић.

Србија неће „уметност ђубрета“

„У Србији има више од 50 салона, али ту нигде нема ‚арте повере‘. Октобарски салон је померен јер једно време су комисије Салона сачињавали претежно уметници УЛУС-а, чији је утицај био веома јак. Већ 90-их неко је позвао само критичаре и историчаре уметности. И тад су направили Салон само са програмима и само са кураторима, са младим сорошевцима који су дошли из Енглеске и одмах преврнули све тумбе, да не буде ни слика, ни скулптура, ни графика. Значи, мора поново да се направи озбиљан Салон“, поручује Душан Ђокић, академски сликар и ликовни критичар.

Кепеци „лају“ и спроводе „лапот“ концепт

„Актуелну хистерију објашњавам прогресивним ‚лапот‘ концептом. То је стара рокенрол теза да треба побити све старије од 35 година, а која је проблем целог социјума зато што се млади људи боре за своја места. Управо ти младојаничари са едипалном страшћу спроводе марксистичку тезу о нужности укидања државе која не сме да се меша у саму себе јер је то репресија, већ треба да владају фондови. Проста пијачна алгебра. И управо тај  ‚лапот‘ концепт даје једну посебну боју целој овој причи и тој форсираној политици дисконтинуитета. Зато нама са Ликовне академије излазе студенти који нису чули за Пеђу Милосављевића, за Табаковића, Шејку, за Стеву Кнежевића, који су створили модерну уметност овде и модернији су од ових кепеца који сада лају“, каже Никола Шиндик, мултимедијални уметник и књижевник.

Култура по мери Холивуда

„Америка је дала много великих људи у разним областима, па и у култури. Зато још више заболи кад видите да та земља наводне демократије данас предњачи у злу, сеје ратове и мржњу. Разбија културу. Мој пријатељ Љуба Поповић стално инсистира да су у Другом светском рату Американци прво уништили филмске студије ‚Ћинећита‘ у Риму и УФА у Берлину. Остао је само Холивуд, који одређује и моделира свест. Холивуд јесте велика кинематографија, али у огромним количинама производи слике крви, убијања, ратова… То утиче на свест, нарочито младих. Ко такву Америку може да воли?! Само они који нису осетили шта је ‚Милосрдни анђео‘. Срби јесу, па не могу да је воле. Из те америчке кујне излази свако зло. Зло какво се није дешавало на Земљиној кугли“, наглашава Кусовац.

[/restrictedarea] займ срочно без отказов и проверок займ благовещенскзайм на карту быстро без процентовбеспроцентный займ на месяц

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *