Fobije

Milorad Vučelić / glavni urednik

Ovo je po mnogo čemu jedinstvena zemlja. Iz celog sveta stižu vesti i ocene da je u toku ili da će početi novi svetski sukob ili rat a Srbi nisu izveli nikakve pouke i valjane zaključke ni iz onih prethodnih. Da za ovu priliku ostavimo po strani Principove metke, Prvi svetski rat, partizane i četnike, poražene i pobeđene u Drugom svetskom ratu, i da pažnju usmerimo samo na okončanje Hladnog rata, pad Berlinskog zida, ratno razbijanje Jugoslavije i oružanu NATO agresiju na SRJ.

I dalje najvećim delom srpskih medija i u političkoanalitičarskim krugovima neometano kruži stereotip da nismo razumeli značaj pada Berlinskog zida pa smo prenebregli da su na dnevnom redu demokratija i tranzicija. Neće niko ni da podseti da nema i nije bilo srpskog političara i intelektualca od imena koji nije, na kraju osamdesetih, iz sveg glasa kliktao, i to se ispostavilo kao krajnje pogrešno, da je srpsko pitanje demokratsko pitanje. Tobože, kada se uspostavi liberalna demokratija u Srbiji, sve će u Jugoslaviji biti rešeno u srpsku korist i pravično. Tone papira i mastila potrošene su na ispisivanje ovog svetog načela. To je bila tema dijaloga srpskih i slovenačkih, šiptarskih i muslimanskih intelektualaca i političara i završilo se onako kako se završilo. I ako nekome tada, i sve do sada, nije bilo ovo što pominjemo jasno, sada bi mu, u svetlu novog tektonskog poremećaja i na osnovu novih činjenica i saznanja, moralo biti jasno. Sem ako neko to ne želi, ili je zadužen da mu to ne bude jasno.

I pored toga, i pored čitavih tomova činjenica i dokaza, u najvećem delu medija i dalje se uporno koriste stereotipi o „srpskoj krivici za ratove devedesetih“, „govoru mržnje“, „ratnohuškačkoj propagandi“, „srpskom genocidu“. Nisu postojali za takve tvrdnje ni onda, a pogotovo ne postoje sada, nikakvi dokazi niti ih mogu potkrepiti bilo kakvi podaci. Zar iko ko je normalan još uvek može tvrditi da je, recimo, vest da protiv Srba u BiH ratuju mudžahedini i verski fundamentalisti iz brojnih muslimanskih zemalja laž i ratno huškanje? To učešće mudžahedina u međuvremenu je postalo notorna i dokumentovana činjenica, začinjena čak i učešćem samog Bin Ladena. Nabrajanju, kada bismo sistematično krenuli, ne bi bilo kraja.

[restrictedarea]

Slavni nemački književnik Ginter Gras je svetsku javnost, i nas, upoznao sa stavom o početku trećeg svetskog rata. A Grasu, kada su ratovi i učešće u njima u pitanju, valja verovati. On  je i javno revidirao svoj stav o podršci bombardovanju Srbije. Da je znao ono što sada zna, pa i sve ono što je važno o Kosovu, nikada ne bi podržao NATO bombardovanje. Dakle, Gras je, za razliku od većine naših drugosrbijanaca, budući upoznat sa čitavim nizom novih otkrića i dokumenata, promenio svoje mišljenje.

Gras jeste, ali srpski tužioci za ratne zločine, Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, nisu jer oni i dalje obavljaju razne radnje, istražne i predistražne postupke, i to o novinarima koji su navodno podsticali ratne zločine na Kosovu. Posebno zabrinjava podatak o njihovoj aljkavosti, neradu i tromosti, zahvaljujući kojima su pravdi izmakli oni koje je NUNS označio kao najkrivlje, i to na samom početku svoje krivične prijave, koju Vukčević i Vekarić još uvek razmatraju. Pre svih, reč je o Patrijarhu Pavlu, Ljubu Tadiću, Mihajlu Markoviću i Dobrici Ćosiću. Upokojiše se ovi naši velikani i izmakoše isukanom jataganu našeg Tužilaštva za ratne zločine. Napraviše naši tužioci, doduše, i neki novi traljavi i šestorazredni materijal i otvoriše krivičnopravni predmet „Mediji“, i platiše ga obilato. Na osnovu njega nastaviše da gone neke druge, a posebno narodnog poslanika Milovana Drecuna. (Pročitajte tekst Filipa Rodića „Damoklov mač Tužilaštva“ u ovom broju „Pečata“).

Sve idući ovim tragom, saznadosmo da je naše Tužilaštvo za ratne zločine samo u poslednje vreme primilo od američke ambasade 70.000 američkih dolara, a po svemu sudeći, u znak zahvalnosti što im pomenuto Tužilaštvo redovno dodaje dokumentaciju koju od njega zatraže i što uporno insistiraju na srpskoj krivici za događaje na Kosovu.

Ovde je, u slučaju našeg Tužilaštva, jasno vidljiva američka i zapadnjačka ruka. Prava priroda takvog insistiranja na srpskoj krivici i traganja za mogućim počiniocima postaje potpuno prepoznatljiva tek u svetlu glasanja u Ujedinjenim nacijama kada antinacističku rezoluciju nisu podržale sve zemlje NATO-a i EU, uz svoje satelite poput Ukrajine, Albanije, Crne Gore, BiH, Makedonije… o čemu se podrobnije možete obavestiti i odgovarajuće zaključke izvesti na osnovu teksta Nikole Vrzića „Bauk nacizma kruži oko Srbije“ u ovom broju „Pečata“.

Ako je strana zapadnjačka ruka očigledna kada je rad pomenutog Tužilaštva u pitanju, ta ruka je još očiglednija kada je reč o napadima na srpskog ministra Aleksandra Vulina. Ni tu nema prikrivanja. U dva Špringerova izdanja koja izlaze u Beogradu, u novinama „Blic“ i „Alo“, istoga dana pojavljuju se dva takoreći istovetna uvodnika protiv njega a tome se moraju dodati i još bar dva teksta objavljena u drugim novinama a u istom danu. Zamera mu se, naizgled, što brine o nužnom opremanju zapuštenih i devastiranih centara za socijalni rad a u stvari se razrađuju saopštenja američke ambasade protiv ministra Vulina, i to zato jer se usudio da kaže da se zbog svega što nam se dešava moramo zamisliti nad prioritetima naše spoljne politike. A veliki greh je počinio i što nije povukao potpuni znak jednakosti između  smrtonosnih uboda nožem jednom našem mladiću u Istanbulu i jedne navijačke parole na nekom beogradskom stadionu! Samo u Beogradu i medijima koji u njemu izlaze još uvek vlada pogubni sistem nasilnih simetrija koji nepogrešivo zavodi na put laži i samookrivljavanja.

Ima u svim događajima oko nas i neke čvršće logike jer se ispostavlja da najviše problema ima sa onim državama koje su nastajale i bivale „nezavisne“ i „samostalne“ samo pod okupacijama, bilo otomanskim, bilo nacističkim. One koje to još nisu ponovo pokušavaju da to budu. U pomoć im sada pristiže NATO i EU. Demokratsko pitanje se na naše oči pretvara u poželjno nacističko pitanje. Prave zapadne, velike i izvikane demokratije nikada nisu pravile problem kada je reč o saradnji sa nacistima, samo ako im je to bilo u interesu i ako je bilo u cilju borbe protiv Rusije i širenja rusofobije. Tako je bilo, i danas jeste tako. I tu za dokazani srpski antifašizam nema naročito pogodnog mesta.

Ako je neko opravdano sumnjičav prema Ginteru Grasu, sigurno će lakše poverovati našem slavnom istoričaru Miloradu Ekmečiću, čiji tekst obavezno treba pročitati u ovom broju „Pečata“. Ekmečić kaže:

„Pred svaki veliki rat neka je fobija pripremala duhove protiv urečenog neprijatelja. Širenje takve fobije mora se uzeti kao indikator i merilo do kojeg je stepena dosegao mrak nailazećeg rata. Rusofobija i srbofobija danas jedan su od takvih indikatora.“

[/restrictedarea]