DRINKA

Piše Dejan Đorić

Ma kako vrednovali njenu skulpturu, ona nikada nije doživela nagli niti postepeni estetski pad, uvek je to što jeste, umetnica nije abdicirala niti migrirala u potpuno nove, nepoznate svetove, ostala je čvrsto u realnosti ne bežeći od same sebe, ne tražeći uporište u onom što će obezvrediti prethodno stvaralaštvo, čemu su previše skloni mnogi (post)moderni umetnici

Vajarka Drinka Radovanović (Stragari kod Kragujevca, 1943) u prvi plan ističe zahtev za ostvarenjem podjednakog kvaliteta u svakom svom pojedinom delu, koji je sa umetničkog stanovišta možda utopijski. Da bi realizovala ovaj visoko postavljen cilj, svesna njegove teške ostvarivosti u praksi bilo koje umetnosti, donekle je standardizovala svoj rad, unoseći u većinu dela slične formalne elemente. Od čega se likovno sastoji forma njenih skulptura, šta ulazi u tu poetiku kao najosobenije, ličnosno, iskazano jezikom pravoslavne teorije? Odlučivši da stvara kao figurativac, u duhu najtežih vajarskih zahvata, ali ne želeći da u delo pripusti ništa od apstrakcije, kako stvara npr. Slavoljub Caja Radojčić, svoj robusni svet izgradila je na klasičnom zanatu, u kojem se znaju pravila. To joj je omogućilo da se pouzdano kreće od malih skulptura, figurina i skica kao dovršenih dela, koje vajarski odgovaraju vinjeti ili slikarskoj minijaturi, do monumentalnih skulptura, spomenika časnim ocima, koji vizuelno pre svega treba da se uoče iz daljine. Samo neko ko posećuje vajarske ateljee zna koliko šarma skulptori unose u malu, kamernu formu i, sasvim drugačije, kakav veliki fizički, psihički i tehnički problem predstavlja skulptura od četiri metra, spram koje umetnik deluje izgubljeno. Drinka (lektori bi rekli da je nepravilno u tekstu familijarno pisati samo ime, ali je njeno, poput Ljubinog ili Oljinog, postalo osoben znak raspoznavanja) uspela je u najmanje dve teške više duhovne nego materijalne discipline. Ostvarila je jedinstvo, celovitost opusa, pa je skoro svejedno da li ga posmatramo sa kraja ili početka. Ma kako vrednovali njenu skulpturu, ona nikada nije doživela nagli niti postepeni estetski pad, uvek je to što jeste, umetnica nije abdicirala niti migrirala u potpuno nove, nepoznate svetove, ostala je čvrsto u realnosti ne bežeći od same sebe, ne tražeći uporište u onom što će obezvrediti prethodno stvaralaštvo, čemu su previše skloni mnogi (post)moderni umetnici.

[restrictedarea]

Kao osoba i vajarka ona je srpski tradicionalista, likovno neguje estetiku koja počinje sa Petrom Ubavkićem, Đorđem Jovanovićem, nastavlja se sa Ilijom Kolarevićem, Stevanom Bodnarovim (čiji je portret izvajala; obojica su danas nepravedno zaboravljeni) a završava se u mlađoj generaciji sa Zoranom Ivanovićem, docentom Fakulteta primenjenih umetnosti. Tradicionalna linija našeg vajarstva odgovara estetskoj ustaljenosti koja započinje u osamnaestom veku. Odbacivanjem, krajem srednjeg veka (koji kod nas traje do epohe prosvetiteljstva) estetike ikone, okretanjem novog bogatog prečanskog građanskog sloja Beču, Budimpešti, kasnije Pragu i Minhenu, na srpsku likovnu scenu stupilo je njegovo carsko veličanstvo realizam. Mi ni ne znamo koliko sada imamo starijih i mlađih realista a Drinka je doajen tog tipa stvaralaštva.

U ovom delu analize njenog dela (čini se da je posle mnogih pohvala, ali i osporavanja ovoj umetnici najpotrebnije stručno promišljanje) moramo se vratiti na početak teksta i upitati se kakve su zaista formalne odlike njene skulpture. Osim što govore svima razumljivim (uslovno rečeno „spomeničkim“) jezikom, koji podrazumeva da će i dete primetiti moguću grešku, što realiste i ovakve vajarke obavezuje na dobro poznavanje zanata, njena materija ima i neka druga svojstva. Reč je o ekspresivnosti ili o sukobu skulptorskog realizma, koji zahteva uvek preciznu, pipavu i detaljističku obradu, pažnju cizeliranja forme, sa ekspresijom kao suprotnošću, razbarušenošću, slobodom, osećajnošću i nesuzdržavanjem. Iz takvog sukoba lepog i ružnog (ružno je katkad potrebno jer je istinito) tradicionalnog i modernog, trajnog i trenutnog, koji je kao estetski program naznačio njen učitelj, veliki srpski vajar Matija Vuković (1925−1985) iz magme tog užasa materije koju prinosi večnoj lepoti velikana srpske istorije, duhovnosti i nauke, izrasta svet Drinkine skulpture. Može se reći da realizmu duguje vertikalizam skoro uvek uspravnih skulptura a ekspresionizmu ljudsku, ličnu, neslužbenu dimenziju kojom nastoji da humanizuje predstavljene figure i likove. Uspela je stvaralački da pomiri svet vajarske animalistike i figuralike devetnaestog veka sa modernim izrazom u kojem, osim Matije Vukovića, ima možda i traga obrade površine slične skulpturama Jovana Soldatovića ili opšteg akademskog poleta iz pedesetih godina prošlog veka, kada je ne samo srpsko vajarstvo bilo na nedostižnoj visini.

Povod za ovaj tekst može da bude desetak godina od izlaska monografije o ovoj vajarki, ali i trideset godina od zajedničkog izlaganja sa Matijom Vukovićem, koje je ispunio predan rad i druženje sa umnim ili najvažnijim predstavnicima nacionalne političke, umetničke i intelektualne scene. Uputimo najzad naše duhovno oko (genijalni Alberti ga je na bronzanom autoportretu simbolički prikazao kao putujuće ili „leteće oko“) ka nečemu višem od forme, istorije, materije i svakodnevnih umetničkih zahteva. Moramo se, kada je reč o ovoj vajarki velikih zahvata, brojnih spomenika, serija portreta, hroničarki naših ratova za oslobođenje, portretistkinji srpskih kraljeva i velikana, upitati ponešto i o etici, o tom famoznom ličnosnom momentu, a ne samo o estetici. Može li uopšte bilo koji stvaralac predstaviti dramatične, teške, prelomne događaje i gromadne ličnosti a da i sam nema od njih nečeg u sebi? Odgovor na to pitanje pronalazimo u neočekivanom i skoro komičnom. Upitajmo se kako bi razne krpe od ljudi, pseudoavangardisti i sumračni tipovi iz sveta nove umetnosti, prikazali npr. Karađorđa? Da li istorija prestaje da postoji ako pojedinci nemaju ključ za nju, da li je umetnost bezvredna ako preovlađuju nesposobni? Zanimljivo bi bilo videti kako bi se postmodernisti pokazali na najtežim istorijskim ispitima, u krvavim ratovima ili konclogorima, gde bi nesumnjivo bili doušnici ili kapoi. Stvaralac mora (odbacimo za momenat sjajnu ideju Dragana Lubarde da umetnik ništa ne mora ni ne treba) da poseduje u karakteru nešto od onoga čime se likovno bavi, inače će njegov svet estetski krahirati. Ovde prestaje naše tekstualno otvaranje vrata Drinkinog ateljea (praksu „posete ateljeu“ posle koje nastaje prikaz ili kritika prvi je uveo crnogorski slikar i kritičar Slobodan Bobo Slovinić) i započinje tajanstvena, nedovršena igra – poziv na razgledanje i doživljavanje skulptura, spomenika i knjige ove poznate vajarke.

[/restrictedarea]