ДРИНКА

Пише Дејан Ђорић

Ма како вредновали њену скулптуру, она никада није доживела нагли нити постепени естетски пад, увек је то што јесте, уметница није абдицирала нити мигрирала у потпуно нове, непознате светове, остала је чврсто у реалности не бежећи од саме себе, не тражећи упориште у оном што ће обезвредити претходно стваралаштво, чему су превише склони многи (пост)модерни уметници

Вајарка Дринка Радовановић (Страгари код Крагујевца, 1943) у први план истиче захтев за остварењем подједнаког квалитета у сваком свом поједином делу, који је са уметничког становишта можда утопијски. Да би реализовала овај високо постављен циљ, свесна његове тешке остваривости у пракси било које уметности, донекле је стандардизовала свој рад, уносећи у већину дела сличне формалне елементе. Од чега се ликовно састоји форма њених скулптура, шта улази у ту поетику као најособеније, личносно, исказано језиком православне теорије? Одлучивши да ствара као фигуративац, у духу најтежих вајарских захвата, али не желећи да у дело припусти ништа од апстракције, како ствара нпр. Славољуб Цаја Радојчић, свој робусни свет изградила је на класичном занату, у којем се знају правила. То јој је омогућило да се поуздано креће од малих скулптура, фигурина и скица као довршених дела, које вајарски одговарају вињети или сликарској минијатури, до монументалних скулптура, споменика часним оцима, који визуелно пре свега треба да се уоче из даљине. Само неко ко посећује вајарске атељее зна колико шарма скулптори уносе у малу, камерну форму и, сасвим другачије, какав велики физички, психички и технички проблем представља скулптура од четири метра, спрам које уметник делује изгубљено. Дринка (лектори би рекли да је неправилно у тексту фамилијарно писати само име, али је њено, попут Љубиног или Ољиног, постало особен знак распознавања) успела је у најмање две тешке више духовне него материјалне дисциплине. Остварила је јединство, целовитост опуса, па је скоро свеједно да ли га посматрамо са краја или почетка. Ма како вредновали њену скулптуру, она никада није доживела нагли нити постепени естетски пад, увек је то што јесте, уметница није абдицирала нити мигрирала у потпуно нове, непознате светове, остала је чврсто у реалности не бежећи од саме себе, не тражећи упориште у оном што ће обезвредити претходно стваралаштво, чему су превише склони многи (пост)модерни уметници.

[restrictedarea]

Као особа и вајарка она је српски традиционалиста, ликовно негује естетику која почиње са Петром Убавкићем, Ђорђем Јовановићем, наставља се са Илијом Коларевићем, Стеваном Боднаровим (чији је портрет извајала; обојица су данас неправедно заборављени) а завршава се у млађој генерацији са Зораном Ивановићем, доцентом Факултета примењених уметности. Традиционална линија нашег вајарства одговара естетској устаљености која започиње у осамнаестом веку. Одбацивањем, крајем средњег века (који код нас траје до епохе просветитељства) естетике иконе, окретањем новог богатог пречанског грађанског слоја Бечу, Будимпешти, касније Прагу и Минхену, на српску ликовну сцену ступило је његово царско величанство реализам. Ми ни не знамо колико сада имамо старијих и млађих реалиста а Дринка је доајен тог типа стваралаштва.

У овом делу анализе њеног дела (чини се да је после многих похвала, али и оспоравања овој уметници најпотребније стручно промишљање) морамо се вратити на почетак текста и упитати се какве су заиста формалне одлике њене скулптуре. Осим што говоре свима разумљивим (условно речено „споменичким“) језиком, који подразумева да ће и дете приметити могућу грешку, што реалисте и овакве вајарке обавезује на добро познавање заната, њена материја има и нека друга својства. Реч је о експресивности или о сукобу скулпторског реализма, који захтева увек прецизну, пипаву и детаљистичку обраду, пажњу цизелирања форме, са експресијом као супротношћу, разбарушеношћу, слободом, осећајношћу и несуздржавањем. Из таквог сукоба лепог и ружног (ружно је каткад потребно јер је истинито) традиционалног и модерног, трајног и тренутног, који је као естетски програм назначио њен учитељ, велики српски вајар Матија Вуковић (1925−1985) из магме тог ужаса материје коју приноси вечној лепоти великана српске историје, духовности и науке, израста свет Дринкине скулптуре. Може се рећи да реализму дугује вертикализам скоро увек усправних скулптура а експресионизму људску, личну, неслужбену димензију којом настоји да хуманизује представљене фигуре и ликове. Успела је стваралачки да помири свет вајарске анималистике и фигуралике деветнаестог века са модерним изразом у којем, осим Матије Вуковића, има можда и трага обраде површине сличне скулптурама Јована Солдатовића или општег академског полета из педесетих година прошлог века, када је не само српско вајарство било на недостижној висини.

Повод за овај текст може да буде десетак година од изласка монографије о овој вајарки, али и тридесет година од заједничког излагања са Матијом Вуковићем, које је испунио предан рад и дружење са умним или најважнијим представницима националне политичке, уметничке и интелектуалне сцене. Упутимо најзад наше духовно око (генијални Алберти га је на бронзаном аутопортрету симболички приказао као путујуће или „летеће око“) ка нечему вишем од форме, историје, материје и свакодневних уметничких захтева. Морамо се, када је реч о овој вајарки великих захвата, бројних споменика, серија портрета, хроничарки наших ратова за ослобођење, портретисткињи српских краљева и великана, упитати понешто и о етици, о том фамозном личносном моменту, а не само о естетици. Може ли уопште било који стваралац представити драматичне, тешке, преломне догађаје и громадне личности а да и сам нема од њих нечег у себи? Одговор на то питање проналазимо у неочекиваном и скоро комичном. Упитајмо се како би разне крпе од људи, псеудоавангардисти и сумрачни типови из света нове уметности, приказали нпр. Карађорђа? Да ли историја престаје да постоји ако појединци немају кључ за њу, да ли је уметност безвредна ако преовлађују неспособни? Занимљиво би било видети како би се постмодернисти показали на најтежим историјским испитима, у крвавим ратовима или концлогорима, где би несумњиво били доушници или капои. Стваралац мора (одбацимо за моменат сјајну идеју Драгана Лубарде да уметник ништа не мора ни не треба) да поседује у карактеру нешто од онога чиме се ликовно бави, иначе ће његов свет естетски крахирати. Овде престаје наше текстуално отварање врата Дринкиног атељеа (праксу „посете атељеу“ после које настаје приказ или критика први је увео црногорски сликар и критичар Слободан Бобо Словинић) и започиње тајанствена, недовршена игра – позив на разгледање и доживљавање скулптура, споменика и књиге ове познате вајарке.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *