Biljana Lajović – Ako trpim ne znači da sam jak!

Razgovarala Nataša Jovanović 

Uloga roditelja je presudna i veoma je važno da ne minimiziraju reakciju deteta koje je pretrpelo nasilje. Rečenica koju ja nikako ne volim da čujem jeste: „Šta je falilo i meni. I ja sam nekada dobio batine, i mene su deca zafrkavala.“ Nemaju svi istu snagu, prvo. Osim toga, to što je neko od nas prošao neku patnju ne mora da znači da onaj drugi mora da prođe isti taj put

Emocionalni znaci koji nastaju kao posledica nasilja u školi ne  prepoznaju se baš lako i dete ih ne pokazuje odmah. Obično deca koja su pretrpela neku vrstu vršnjačkog nasilja izbegavaju da idu u školu, ili se pre polaska žale na različite tegobe, popuštaju sa ocenama, pada im koncentracija, dobijaju ili gube na težini, previše spavaju. Reč je o promenama koje nisu tipične za dete tog uzrasta ili za konkretno dete. Takve promene treba prepoznati i reagovati. Neka deca pak ne žele da priznaju da je nad njima vršen bilo kakav oblik nasilja, misleći da mogu sama sa tim problemom da se izbore. Zadatak nas odraslih je da kažemo: „Ne možeš sam, ja mogu da ti pomognem.“ Onda se traži mehanizam za pomoć, kaže u razgovoru za „Pečat“ Biljana Lajović, koordinator Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

 

Kakav je odnos države prema ovoj vrsti nasilja?

Ono što je uradio obrazovni sistem, odnosno država jeste veoma snažna podrška suzbijanju nasilja kroz različite pravce delovanja. Jedno je ono što se zove normativa. To znači da su nasilje i diskriminacija uneti u zakon na nivou zabrane i to je najviši nivo, najoštrija reakcija zakona. Kroz  normativu definisani su oblici i nivoi nasilja. Zakon je omogućio da se napravi i usvoji Pravilnik o protokolu postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Reč je o snažnoj normativnoj bazi. Osim toga, mi imamo Opšti protokol za zaštitu dece koji je napravila država i Posebni, koji je napravilo Ministarstvo obrazovanja, kao i Priručnik za primenu Posebnog protokola. Ovo je platforma od koje škole kreću sa znanjem šta i kada treba da rade. U Pravilniku su jasno definisane uloge i odgovornosti i svaka ustanova, dakle škola, dom učenika i vrtić, mora da ima tim za zaštitu od nasilja koji se sastoji od zaposlenih a timu se mogu pridružiti i učenik i roditelj. Nasilje razvrstano na tri nivoa − kada je reč o prvom nivou, obaveza je učitelja i odeljenskog starešine da reše problem, drugi nivo rešava tim za zaštitu od nasilja i razredni starešina i u treći se uključuje Centar za socijalni rad, policija, dom zdravlja. Bitno je da se zna da ne postoji škola koja je izvan ovog sistema. To propisuju zakon i Pravilnik i tu nema izuzetka, otuda moja tvrdnja da je baza za rad na sprečavanju nasilja veoma jaka.

Stvarnost, čini se, demantuje vaše tvrdnje. Slučajevi vršnjačkog nasilja postali su opšte mesto u našoj svakodnevici. Da li to ukazuje na propuste u radu?

Garancija da će se nasilje potpuno zaustaviti jednostavno ne postoji. Prvi princip je da se nasilje ne sme sakriti, drugi je da se reaguje odmah i treći princip nalaže da se roditelji, bez obzira na to koji nivo nasilja je u pitanju, istog momenta moraju obavestiti. Zašto? Kada je reč o prvom nivou nasilja i  „sitnijim čarkama, grubim rečima“, dešava se, ukoliko izostane reakcija i škola ne obavesti roditelja o ponašanju deteta, bez obzira na to da li govorimo o detetu koje čini ili o onome koje trpi nasilje, da se roditelj pita zašto nije pozvan. I on je u pravu. Roditelji bi trebalo da budu partneri školi u promeni sistema vrednosti. Treba da imamo na umu da su porodice iz kojih dolaze deca veoma različite. Nije redak slučaj da roditelj kaže: „Pa šta ako je moje dete udarilo drugo dete ili mu reklo nešto loše“ ili „Treba da vrati kad ga neko udari, uvredi“ – dakle, da odobrava nasilno ponašanje svog deteta. Zato je naša obaveza da pošaljemo poruku da obrazovni sistem neguje sistem vrednosti u kojem je važna humanost, uvažavanje drugih, tolerancija, kao i nenasilno rešavanje sukoba i postavljanje granica nenasilnim putem. S druge strane, propusti u radu stručnog tima su mogući. Ukoliko je propust ozbiljan, nadležna adresa je inspekcija, gradska ili republička.

[restrictedarea]

Da li postoji statistika koja ukazuje da je nakon donošenja pomenutog zakona i formiranja timova na nivou škole nivo nasilja smanjen?

Veliki program, koji se primenjuje uz podršku UNICEF-a i obuhvata i istraživačku komponentu, pokazuje da se različiti oblici nasilja u različitoj meri smanjuju. To je „Škola bez nasilja“ − obuhvata 274 škole i podrazumeva celoškolski pristup, kao i pristup cele zajednice. Kada cela zajednica šalje poruku da neće tolerisati nasilje, ono se ozbiljno smanjuje. Čim se pojavi prazan prostor gde neko smatra da nije strašno drugoga udariti ili uputiti mu ružnu reč, javlja se i problem. Mi imamo još dva mehanizma. Jedan je Jedinica za prevenciju nasilja, a drugi SOS telefon za prijavu nasilja u školama (broj: 0800 200 201, poziv je besplatan).

Da li možemo govoriti o problematičnoj socijalnoj strukturi ili pak o socijalno poremećenom načinu života?

Direktor jedne škole koja je pokazala sjajne rezultate u borbi protiv nasilja nedavno je rekao da iako se škola nalazi u nezavidnom socijalnom okruženju, gde je velika socijalna tenzija, sama škola, čim čuje za nasilje, odmah  reaguje. To jeste naš princip. Ako neko prijavi nasilje posle pet dana, sledi pitanje šta ste čekali do sada, da li ste pozvali roditelje, da li ste preduzeli neke korake, aktivnosti. Moram da kažem da postoje škole koje u ovoj oblasti funkcionišu izuzetno dobro i efikasno. To je pokazatelj da mi možemo konstruktivno da se suočimo sa nasiljem i da ta borba nije nerealna. Svi imamo domaći zadatak i svi moramo da prionemo na posao i onda će se učestalost i intenzitet nasilja smanjiti. Moram skrenuti pažnju da škola ne može da ima kompenzatornu ulogu za sve ono što je porodica propustila. Ona jeste snažan agens socijalizacije koji šalje poruku šta je naš sistem vrednosti. Ali, ako porodica to ne podržava ili negira vrednost obrazovanja, dete je u procepu i to je trenutak kada kreće linijom manjeg otpora, jer mnogo je lakše da se radi ono što vam padne na pamet nego kontrolisati potrebe, impulse. Tu se ogleda vrednost socijalizacije, jer ljudska vrsta ne može bez disciplinskih mera. Najbolja kontrola jeste samoregulacija, jer svako od nas mora da zna da nešto ne treba da radi da ne bi povredio drugog, a ne iz straha od kazne.

Šta, po svojoj definiciji, nasilje podrazumeva?

Postoji više vrsta nasilja: fizičko, psihičko, socijalno, seksualno, digitalno. Psihičko nasilje je kada nekoga povređujete tako što mu, recimo, dajete razne nadimke, komentarišete njegov fizički izgled, govorite ružno na račun njegovih sposobnosti. Posebna kategorija je digitalno nasilje koje je modalitet svega ovoga s tim što podrazumeva korišćenje društvenih mreža, telefone, kompjutere. Naravno, tu je i seksualno nasilje u koje spada sve od neželjenih dodira do lascivnih komentara pa na kraju, do trgovine i prostitucije. U Pravilniku je sve predviđeno i svaki vid nasilja podrazumeva poseban način suočavanja. Škola sama ne može da se bavi zaštitom dece od seksualne eksploatacije, jer se time bavi policija. No, ta informacija o mogućnosti da dete trpi ovaj oblik nasilja treba da stigne do policije. Otuda je važna razmena informacija. Postoji i porodično nasilje, sa kojim se sve više suočavamo. Ranije je, po zakonu, dete tretirano kao svedok ovakvog nasilja, po novom zakonu tretira se kao žrtva jer stvarno trpi posledice. To su mahom psihičke posledice, jer ako dete gleda kako otac tuče majku, to je ozbiljna stvar u odnosu na mentalni, emocionalni i ukupni razvoj deteta. Naravno, dešava se da dete dođe u školu i sa fizičkim znacima nasilja koje se dogodilo u porodici a njih treba uočiti i preduzeti odgovarajuće korake da se ono zaštiti. Kada dete trpi nasilje od vršnjaka ili drugih odraslih, uloga roditelja je presudna i veoma je važno da ne minimiziraju reakciju deteta i ne kažu da to nije ništa strašno. Rečenica koju ja nikako ne volim da čujem jeste: „Šta je falilo i meni. I ja sam nekada dobio batine, i mene su deca zadirkivala, govorila mi svašta.“  Prvo, nema opravdanja za bilo koje nasilje. Zatim, nemaju svi istu snagu da se odupru i izađu nakraj sa takvom situacijom i to što je neko od nas prošao neku patnju ne mora da znači da onaj drugi mora da prođe isti taj put. Mi ne smemo da držimo visoko podignut standard lične hrabrosti i snage po sistemu: ja trpim, znači da sam jak. Ne, trpljenje znači samo da će više da boli.

Ako je u osnovi agresije strah, izostaje objašnjenje čega se ta deca plaše.

Mladi ljudi se osećaju nesigurno i neispunjeno. Kada okolina ne daje osećanje perspektive, onda nastupa agresivno ponašanje, kao pokušaj da se pribavi ono što nedostaje − to je mehanizam. Nasilje se javlja kada postoji neravnoteža moći i to mogu da budu situacije kada je grupa protiv jednoga, ili neko snažan protiv nekog manje jakog, ili neko ko ima formalnu moć nad nekim ko je nema. Čini mi se da se ljudi često boje onoga što je drukčije. Imamo škola u Srbiji u kojima je prosek uspeha veoma nizak i dete koje je dobar đak može da pati jer grupa ne razume njegov sistem vrednosti. Nažalost, razloga za problematično ponašanje nekih ljudi, odnosno dece ima mnogo.

Koliko korišćenje društvenih mreža otvara polje za nasilje?

Mi imamo odličnu saradnju sa MUP-om, sa Odeljenjem za visokotehnološki kriminal, koje na tom polju ima bogato iskustvo. Istraživanje koje je Ministarstvo prosvete radilo na reprezentativnom uzorku zajedno sa UNICEF-om, „Telenorom“ i Institutom za psihologiju, pokazuje da na mlađem školskom uzrastu, to je četvrti razred, preko 86 odsto dece ima telefone sa dostupnim internetom. Tu se otvara široko polje za moguće nasilje. Jedno od pitanja, koje se gotovo samo nameće, jeste sledeće: Ako čak i Fejsbuk, kojem je u interesu da ima što veći broj korisnika, postavi limit da dete pre 12 godine ne sme da otvori profil, zašto, po pravilu, roditelji to urade umesto deteta? Neki  roditelji odgovaraju da ne žele da im se dete razlikuje od druge dece i da bude predmet podsmeha. Oni, pritom, ne vide da ga izlažu velikom riziku. To istraživanje je pokazalo da na uzorku od 3 500 dece njih 11 odsto izlazi na sastanak sa nepoznatom osobom koju je upoznalo na društvenim mrežama. Ne mogu da prihvatim da je roditelj saglasan sa tim, ali je taj isti roditelj sam pomogao detetu da dođe u situaciju potencijalnog rizika. Pritom, najveći broj predatora, poznato je, lažno se predstavlja, a deca, budući da ne mogu to da procene, ulaze u ekstremno visoki rizik. Veoma je važno da i deca i roditelji budu razumni i oprezni.

 

Sa kakvim kaznenim merama treba suočiti dete koje vrši nasilje?

Radije bih govorila o disciplinskim merama. Često se traži da se učenici, naročito oni starijeg, srednjoškolskog uzrasta udalje iz škole. Rešenje nije da se dete skloni iz sistema jer ste ga tako direktno predali negativnom uticaju „ulice“. Ako je dete već napravilo ružne, loše, negativne stvari, a vi ga sklonite iz pozitivnog uticaja, onda ste ga samo izložili negativnim uticajima koji mogu da dođu. Znam sigurno da u nekim školama postoji plan zaštite i za dete koje je vršilo nasilje. To podrazumeva da, recimo, ako je to dete pravilo nered, škola organizuje neku akciju i zaduži ga da vodi računa o disciplini, ponašanju druge dece, uspostavljanju reda. Dete koje ne može da bude pohvaljeno po nečem dobrom bira da bude u centru pažnje, pa makar i na negativan način. Zato se mora otkriti, podsticati bilo koji njegov pozitivan kapacitet, njegova dobra strana. Ništa od tih mehanizama nije novo, i ranije su primenjivani neki od ovih pristupa. Takođe, dobro je da vratimo „kućno druženje“ kako bi roditelji upoznali one se kojima se druže njihova deca jer ima situacija da roditelji ne poznaju drugove svoje dece.

Da li je stanje u školi posledica nefunkcionisanja sistema? Kako se dogodilo da su dva deteta napala poznatog dečjeg pesnika?

Verujem da ta dva dečaka koja su napala Rašu Popova ne znaju ko je on, ali moraju da znaju da nikoga ne smeju da napadaju, a posebno ne starije osobe koje su po pravilu nemoćne. Ali kada smo stalno okruženi lošim porukama, negativnim primerima, šta deca mogu da usvoje? Ako društvo pokazuje da samo agresija pomaže, da su ružne reči, psovke prihvatljive, da je nasilje svuda oko nas, onda je prirodan proces da mi počnemo da se adaptiramo na nasilje. Ako kažemo da nema ništa strašno u tome što je neko opsovao, znači da smo počeli da se adaptiramo i da prihvatamo verbalno nasilje kao normalno. Smatram da svi moramo stalno da  zastupamo stav da sistem vrednosti u ovoj državi čine porodica koja treba da bude jaka, roditelji koji treba da se bave svojom decom, da svi moramo da uvažavamo i mlađe i starije, da to što je neko stariji ili bespomoćan i drugačiji ne znači da treba da ga sklonimo iz okruženja. Ja to stalno i na svakom mestu ponavljam, iako možda nekom zvuči donkihotovski. Nemamo pravo da od toga odustanemo. Pitam se, ako  posumnjaju ili odustanu i oni ljudi koji se bave obrazovanjem, vaspitanjem, zaštitom od nasilja − ko i šta će ostati?

Koliko odsustvo autoriteta prosvetnih radnika, te prava deteta na kojima se insistira doprinose stvaranju atmosfere koja u nekim slučajevima podseća na srednjovekovno divljaštvo?

Nigde u propisima, ili u nekom dokumentu nisam videla da su prava odvojena od odgovornosti. Na primer: dete ima pravo da se školuje, ali u istoj meri ima obavezu da se ponaša sa uvažavanjem prema drugima. Mislim da se mi kao društvo nismo najbolje snašli u tumačenju i primeni prava i obaveza. Nigde ne stoji da dete može da se ponaša kako hoće i kako mu prvi impuls nalaže. Kada dete, ali i odrasli, pomenu neko svoje pravo, treba to pravo povezati sa odgovornošću, odnosno obavezom, jer su oni neodvojivi.

[/restrictedarea]