Биљана Лајовић – Ако трпим не значи да сам јак!

Разговарала Наташа Јовановић 

Улога родитеља је пресудна и веома је важно да не минимизирају реакцију детета које је претрпело насиље. Реченица коју ја никако не волим да чујем јесте: „Шта је фалило и мени. И ја сам некада добио батине, и мене су деца зафркавала.“ Немају сви исту снагу, прво. Осим тога, то што је неко од нас прошао неку патњу не мора да значи да онај други мора да прође исти тај пут

Емоционални знаци који настају као последица насиља у школи не  препознају се баш лако и дете их не показује одмах. Обично деца која су претрпела неку врсту вршњачког насиља избегавају да иду у школу, или се пре поласка жале на различите тегобе, попуштају са оценама, пада им концентрација, добијају или губе на тежини, превише спавају. Реч је о променама које нису типичне за дете тог узраста или за конкретно дете. Такве промене треба препознати и реаговати. Нека деца пак не желе да признају да је над њима вршен било какав облик насиља, мислећи да могу сама са тим проблемом да се изборе. Задатак нас одраслих је да кажемо: „Не можеш сам, ја могу да ти помогнем.“ Онда се тражи механизам за помоћ, каже у разговору за „Печат“ Биљана Лајовић, координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

 

Какав је однос државе према овој врсти насиља?

Оно што је урадио образовни систем, односно држава јесте веома снажна подршка сузбијању насиља кроз различите правце деловања. Једно је оно што се зове норматива. То значи да су насиље и дискриминација унети у закон на нивоу забране и то је највиши ниво, најоштрија реакција закона. Кроз  нормативу дефинисани су облици и нивои насиља. Закон је омогућио да се направи и усвоји Правилник о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Реч је о снажној нормативној бази. Осим тога, ми имамо Општи протокол за заштиту деце који је направила држава и Посебни, који је направило Министарство образовања, као и Приручник за примену Посебног протокола. Ово је платформа од које школе крећу са знањем шта и када треба да раде. У Правилнику су јасно дефинисане улоге и одговорности и свака установа, дакле школа, дом ученика и вртић, мора да има тим за заштиту од насиља који се састоји од запослених а тиму се могу придружити и ученик и родитељ. Насиље разврстано на три нивоа − када је реч о првом нивоу, обавеза је учитеља и одељенског старешине да реше проблем, други ниво решава тим за заштиту од насиља и разредни старешина и у трећи се укључује Центар за социјални рад, полиција, дом здравља. Битно је да се зна да не постоји школа која је изван овог система. То прописују закон и Правилник и ту нема изузетка, отуда моја тврдња да је база за рад на спречавању насиља веома јака.

Стварност, чини се, демантује ваше тврдње. Случајеви вршњачког насиља постали су опште место у нашој свакодневици. Да ли то указује на пропусте у раду?

Гаранција да ће се насиље потпуно зауставити једноставно не постоји. Први принцип је да се насиље не сме сакрити, други је да се реагује одмах и трећи принцип налаже да се родитељи, без обзира на то који ниво насиља је у питању, истог момента морају обавестити. Зашто? Када је реч о првом нивоу насиља и  „ситнијим чаркама, грубим речима“, дешава се, уколико изостане реакција и школа не обавести родитеља о понашању детета, без обзира на то да ли говоримо о детету које чини или о ономе које трпи насиље, да се родитељ пита зашто није позван. И он је у праву. Родитељи би требало да буду партнери школи у промени система вредности. Треба да имамо на уму да су породице из којих долазе деца веома различите. Није редак случај да родитељ каже: „Па шта ако је моје дете ударило друго дете или му рекло нешто лоше“ или „Треба да врати кад га неко удари, увреди“ – дакле, да одобрава насилно понашање свог детета. Зато је наша обавеза да пошаљемо поруку да образовни систем негује систем вредности у којем је важна хуманост, уважавање других, толеранција, као и ненасилно решавање сукоба и постављање граница ненасилним путем. С друге стране, пропусти у раду стручног тима су могући. Уколико је пропуст озбиљан, надлежна адреса је инспекција, градска или републичка.

[restrictedarea]

Да ли постоји статистика која указује да је након доношења поменутог закона и формирања тимова на нивоу школе ниво насиља смањен?

Велики програм, који се примењује уз подршку УНИЦЕФ-а и обухвата и истраживачку компоненту, показује да се различити облици насиља у различитој мери смањују. То је „Школа без насиља“ − обухвата 274 школе и подразумева целошколски приступ, као и приступ целе заједнице. Када цела заједница шаље поруку да неће толерисати насиље, оно се озбиљно смањује. Чим се појави празан простор где неко сматра да није страшно другога ударити или упутити му ружну реч, јавља се и проблем. Ми имамо још два механизма. Један је Јединица за превенцију насиља, а други СОС телефон за пријаву насиља у школама (број: 0800 200 201, позив је бесплатан).

Да ли можемо говорити о проблематичној социјалној структури или пак о социјално поремећеном начину живота?

Директор једне школе која је показала сјајне резултате у борби против насиља недавно је рекао да иако се школа налази у незавидном социјалном окружењу, где је велика социјална тензија, сама школа, чим чује за насиље, одмах  реагује. То јесте наш принцип. Ако неко пријави насиље после пет дана, следи питање шта сте чекали до сада, да ли сте позвали родитеље, да ли сте предузели неке кораке, активности. Морам да кажем да постоје школе које у овој области функционишу изузетно добро и ефикасно. То је показатељ да ми можемо конструктивно да се суочимо са насиљем и да та борба није нереална. Сви имамо домаћи задатак и сви морамо да прионемо на посао и онда ће се учесталост и интензитет насиља смањити. Морам скренути пажњу да школа не може да има компензаторну улогу за све оно што је породица пропустила. Она јесте снажан агенс социјализације који шаље поруку шта је наш систем вредности. Али, ако породица то не подржава или негира вредност образовања, дете је у процепу и то је тренутак када креће линијом мањег отпора, јер много је лакше да се ради оно што вам падне на памет него контролисати потребе, импулсе. Ту се огледа вредност социјализације, јер људска врста не може без дисциплинских мера. Најбоља контрола јесте саморегулација, јер свако од нас мора да зна да нешто не треба да ради да не би повредио другог, а не из страха од казне.

Шта, по својој дефиницији, насиље подразумева?

Постоји више врста насиља: физичко, психичко, социјално, сексуално, дигитално. Психичко насиље је када некога повређујете тако што му, рецимо, дајете разне надимке, коментаришете његов физички изглед, говорите ружно на рачун његових способности. Посебна категорија је дигитално насиље које је модалитет свега овога с тим што подразумева коришћење друштвених мрежа, телефоне, компјутере. Наравно, ту је и сексуално насиље у које спада све од нежељених додира до ласцивних коментара па на крају, до трговине и проституције. У Правилнику је све предвиђено и сваки вид насиља подразумева посебан начин суочавања. Школа сама не може да се бави заштитом деце од сексуалне експлоатације, јер се тиме бави полиција. Но, та информација о могућности да дете трпи овај облик насиља треба да стигне до полиције. Отуда је важна размена информација. Постоји и породично насиље, са којим се све више суочавамо. Раније је, по закону, дете третирано као сведок оваквог насиља, по новом закону третира се као жртва јер стварно трпи последице. То су махом психичке последице, јер ако дете гледа како отац туче мајку, то је озбиљна ствар у односу на ментални, емоционални и укупни развој детета. Наравно, дешава се да дете дође у школу и са физичким знацима насиља које се догодило у породици а њих треба уочити и предузети одговарајуће кораке да се оно заштити. Када дете трпи насиље од вршњака или других одраслих, улога родитеља је пресудна и веома је важно да не минимизирају реакцију детета и не кажу да то није ништа страшно. Реченица коју ја никако не волим да чујем јесте: „Шта је фалило и мени. И ја сам некада добио батине, и мене су деца задиркивала, говорила ми свашта.“  Прво, нема оправдања за било које насиље. Затим, немају сви исту снагу да се одупру и изађу накрај са таквом ситуацијом и то што је неко од нас прошао неку патњу не мора да значи да онај други мора да прође исти тај пут. Ми не смемо да држимо високо подигнут стандард личне храбрости и снаге по систему: ја трпим, значи да сам јак. Не, трпљење значи само да ће више да боли.

Ако је у основи агресије страх, изостаје објашњење чега се та деца плаше.

Млади људи се осећају несигурно и неиспуњено. Када околина не даје осећање перспективе, онда наступа агресивно понашање, као покушај да се прибави оно што недостаје − то је механизам. Насиље се јавља када постоји неравнотежа моћи и то могу да буду ситуације када је група против једнога, или неко снажан против неког мање јаког, или неко ко има формалну моћ над неким ко је нема. Чини ми се да се људи често боје онога што је друкчије. Имамо школа у Србији у којима је просек успеха веома низак и дете које је добар ђак може да пати јер група не разуме његов систем вредности. Нажалост, разлога за проблематично понашање неких људи, односно деце има много.

Колико коришћење друштвених мрежа отвара поље за насиље?

Ми имамо одличну сарадњу са МУП-ом, са Одељењем за високотехнолошки криминал, које на том пољу има богато искуство. Истраживање које је Министарство просвете радило на репрезентативном узорку заједно са УНИЦЕФ-ом, „Теленором“ и Институтом за психологију, показује да на млађем школском узрасту, то је четврти разред, преко 86 одсто деце има телефоне са доступним интернетом. Ту се отвара широко поље за могуће насиље. Једно од питања, које се готово само намеће, јесте следеће: Ако чак и Фејсбук, којем је у интересу да има што већи број корисника, постави лимит да дете пре 12 године не сме да отвори профил, зашто, по правилу, родитељи то ураде уместо детета? Неки  родитељи одговарају да не желе да им се дете разликује од друге деце и да буде предмет подсмеха. Они, притом, не виде да га излажу великом ризику. То истраживање је показало да на узорку од 3 500 деце њих 11 одсто излази на састанак са непознатом особом коју је упознало на друштвеним мрежама. Не могу да прихватим да је родитељ сагласан са тим, али је тај исти родитељ сам помогао детету да дође у ситуацију потенцијалног ризика. Притом, највећи број предатора, познато је, лажно се представља, а деца, будући да не могу то да процене, улазе у екстремно високи ризик. Веома је важно да и деца и родитељи буду разумни и опрезни.

 

Са каквим казненим мерама треба суочити дете које врши насиље?

Радије бих говорила о дисциплинским мерама. Често се тражи да се ученици, нарочито они старијег, средњошколског узраста удаље из школе. Решење није да се дете склони из система јер сте га тако директно предали негативном утицају „улице“. Ако је дете већ направило ружне, лоше, негативне ствари, а ви га склоните из позитивног утицаја, онда сте га само изложили негативним утицајима који могу да дођу. Знам сигурно да у неким школама постоји план заштите и за дете које је вршило насиље. То подразумева да, рецимо, ако је то дете правило неред, школа организује неку акцију и задужи га да води рачуна о дисциплини, понашању друге деце, успостављању реда. Дете које не може да буде похваљено по нечем добром бира да буде у центру пажње, па макар и на негативан начин. Зато се мора открити, подстицати било који његов позитиван капацитет, његова добра страна. Ништа од тих механизама није ново, и раније су примењивани неки од ових приступа. Такође, добро је да вратимо „кућно дружење“ како би родитељи упознали оне се којима се друже њихова деца јер има ситуација да родитељи не познају другове своје деце.

Да ли је стање у школи последица нефункционисања система? Како се догодило да су два детета напала познатог дечјег песника?

Верујем да та два дечака која су напала Рашу Попова не знају ко је он, али морају да знају да никога не смеју да нападају, а посебно не старије особе које су по правилу немоћне. Али када смо стално окружени лошим порукама, негативним примерима, шта деца могу да усвоје? Ако друштво показује да само агресија помаже, да су ружне речи, псовке прихватљиве, да је насиље свуда око нас, онда је природан процес да ми почнемо да се адаптирамо на насиље. Ако кажемо да нема ништа страшно у томе што је неко опсовао, значи да смо почели да се адаптирамо и да прихватамо вербално насиље као нормално. Сматрам да сви морамо стално да  заступамо став да систем вредности у овој држави чине породица која треба да буде јака, родитељи који треба да се баве својом децом, да сви морамо да уважавамо и млађе и старије, да то што је неко старији или беспомоћан и другачији не значи да треба да га склонимо из окружења. Ја то стално и на сваком месту понављам, иако можда неком звучи донкихотовски. Немамо право да од тога одустанемо. Питам се, ако  посумњају или одустану и они људи који се баве образовањем, васпитањем, заштитом од насиља − ко и шта ће остати?

Колико одсуство ауторитета просветних радника, те права детета на којима се инсистира доприносе стварању атмосфере која у неким случајевима подсећа на средњовековно дивљаштво?

Нигде у прописима, или у неком документу нисам видела да су права одвојена од одговорности. На пример: дете има право да се школује, али у истој мери има обавезу да се понаша са уважавањем према другима. Мислим да се ми као друштво нисмо најбоље снашли у тумачењу и примени права и обавеза. Нигде не стоји да дете може да се понаша како хоће и како му први импулс налаже. Када дете, али и одрасли, помену неко своје право, треба то право повезати са одговорношћу, односно обавезом, јер су они неодвојиви.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Хвала на `начињању` једне, изузетно важне теме…
    … “Ко жали прут мрзи на сина свог…” каже мудри цар, са временске дистанце од три миленија (Приче Соломонове 13.24) ?!
    Звучи `саблажњиво’ за уши, у којима се одомаћила западњачка медијска `мантра` о `ескпанзији` права деце, жена и `трећег пола`, и анатемисању насиља свих врста и фела ?
    А зашто се онда, и на том Западу дозвољава насиље полиције и других органа принуде, над онима који демонстрирају и неће да слушају властодрживог “тату” ? Зар су на демострацијама у око 170 америчких градова или у Бриселу, примењиване ненасилне мере, – аналогно онима које `цивилни сектор` намеће у породици ?
    Или, зашто ти западни “просветитељи” углавном `дарвинисти`, нису такав `пројекат` прво испробали на мајмунима, у чијим чопорима, итекако `пљуште` -“васпитне” ћушке ?
    Него одмах на – људима, и не `еволуционално` већ – радикално и `револуционарно`, уз обиље $$$$ и медијске пажње ?
    Да се разумемо, нисам никакав `пропагатор` насиља – нигде, ни у породици, ни у школи, ни у држави, ни у свету, али, ако (пост)`модернисти` презиру старе “нарације” и теже да их `деконструишу` – зашто не посматрају бар кућне љубимце (којима су, побегавши са села, напунили станове ?!)? Па зар маце и куце не умеју понекад да `ћушну`, своје недисциплиноване младунце ?! Колико пута су животиње посрамиле род људски – `солидарношћу`, `приврженошћу` и другим одликама, које красе и највећу врлину – љубав ?!
    А човеко-угађање – није љубав, коликогод се то чинило `слатко` ?! Незрелима се нуде `слаткиши` – права, а обавезе су – `бљак` ?!
    Опасан експеримент -`ин виво` – на људима је посреди, који никако не иде у прилог љубави у породици ?!
    Конзумеризму је `саблажљиво` када више људи живи у једном стамбеном објекту, храни се из исте шерпе, заједнички користи једно покућтво, – када је `пожељно` да сваки појединац купи за себе све те ствари ?!
    Од свег обиља у овом свету производа себичлука, највећи `дефицит` је – истинске љубави ?!
    Зато, немојмо му веровати, ни његовим, маркетиншким `корифејима` ?!
    “Ја нећу то да трпим” – рече `стара` Лилит ?! По чему се данашње `модерне` – разликују ?
    А права љубав, итекако уме да трпи ?! Некада трчимо, а некада чекамо у реду… Права награда је онима, који истрпе до краја ?!
    Избор је – наш… Ја сам за “Химну љубави” ( 1 Кор. 13) …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *