Vladimir Putin i obnova moći Rusije

Piše BRANKO VLAHOVIĆ

Uoči dolaska predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina u Srbiju izdavačka kuća „Vukotić media“ objavljuje knjigu „Putin − moć Rusije“. Na 350 strana, novinar Branko Vlahović, koji je dopisnik iz Moskve pune tri decenije, ispričao je ne samo životni put Vladimira Putina nego, istovremeno, i kroki istoriju nove Rusije. Pre svega, odnose sa Amerikom, Evropom, Kinom, Srbijom, pa do najvažnijih unutrašnjih gibanja u ruskom društvu. „Pečat“ ekskluzivno donosi delove knjige koji govore o novom hladnom ratu između Moskve i Vašingtona

Uoči dva poslednja rata, ovog u Ukrajini i onog u Gruziji, bilo je prilično sličnosti i „hladnoratovskih simptoma“. Zahladili su odnosi SAD i Rusije, stropoštalo se poverenje, krenule su međusobne optužbe na relaciji Vašington − Moskva. Moćne propagandne mašine dobile su naredbu da rade punom snagom. Sada mnogi političari i politikolozi kažu da, zapravo, Hladni rat nikada i nije prestajao.

Prisetimo se da su, u martu 1989, Gorbačov i Buš Stariji saopštili da je došao kraj Hladnog rata, tvrdeći da pobednika nema. Ipak, posle raspada SSSR, pojavila se druga ocena: pobednik u Hladnom ratu su SAD. Bivši lider SSSR, Mihail Gorbačov, seća se da su mu, zaista, davali obećanja da se NATO neće širiti na Istok. Ne samo Buš i državni sekretar SAD Bejker već i kancelar Kol i drugi uticajni političari. Tada su obećavali da NATO neće preći granice Nemačke.

NOVI FRONT NOVOG RATA Još u aprilu 2007, ugledni američki profesor Stiven Koen je rekao: „Prvi rov u novom hladnom ratu je već ‚iskopan‘. Front će prolaziti na granici Rusije, sa jedne strane, Ukrajine i Gruzije, sa druge. Jedini način da se situacija smiri je da SAD odustanu od politike širenja NATO na Istok. To je uslov za dobre odnose sa Rusijom.“

Tog dalekovidog profesora, koji je bio savetnik predsednika Buša Starijeg, nije poslušao Buš Mlađi.

Njegove reči, izgovorene pred studentima „Lomonosova“, tog aprila 2007, nisu izgubile na aktuelnosti ni sada:

„Kremlj ne želi zaoštravanje odnosa sa SAD, ali od njega ne zavisi hoće li biti hladnog rata ili ne. Mnogo zavisi od toga kako će se razvijati odnosi između NATO i Ukrajine i Gruzije. To je novi front novog hladnog rata. Postoje kratkovidi političari, i u Rusiji i u SAD, koji smatraju da će se sve samo po sebi normalizovati jer, navodno, Americi nije potrebna Rusija i obrnuto. Mir je sada u većoj opasnosti nego što je bio u vreme prvog Hladnog rata.“

Te 2007, predsednik Buš je potpisao zakon kojim je predviđena finansijska pomoć budućim članicama NATO. Dan kasnije je saopšteno da je Ukrajina na spisku 15 zemalja koje će sarađivati sa Amerikom u postavljaju PRO. Tada je potpaljen požar koji je eksplodirao ove godine u Ukrajini.

I Zbignjev Bžežinski, nekada poznat i kao sovjetolog, u jednom intervjuu februara 2012. upozoravao je da su u poslednje dve decenije SAD izgubile razumno osećanje mere i skromnosti. Po Bžežinskom, unutrašnje teškoće u SAD utiču i na probleme u spoljnoj politici. Zapad je prestao da dominira svetom, ističe savetnik nekolicine američkih predsednika.

U knjizi „Strateško viđenje: Amerika i kriza globalne moći“, Bžežinski objašnjava da su SAD rapidno gubile privlačnost u svetu zato što su preuzele ulogu „svetskog žandarma“.

Interesantno je da Bžežinski, koji je godinama pravio koncepcije protiv SSSR i šezdesetih godina kao sovjetolog radio u administracijama predsednika Kenedija i Džonsona a u vreme predsednika Klintona bio jedan od autora koncepcije širenja NATO na Istok, sada smatra da je bila greška to što je Ukrajini obećavan ulazak u NATO.

Uoči rata u Ukrajini, Bžežinski, kao i bivši američki državni sekretar SAD Kisindžer, smatrao je da se, ako se novo rukovodstvo u Kijevu opredeli za finski model i ne bude ni u jednom bloku, dakle ni u NATO, kriza u Ukrajini može završiti mirno i na obostrano zadovoljstvo. Međutim, u Kijevu su nove vlasti, u nacionalističkoj euforiji, kao prioritet postavile ulazak u NATO.

U to vreme, američki emisari koji su dolazili u Kijev nisu hteli da vide kakve će sve to imati posledice. Nemiri na jugoistoku Ukrajine polako su se pretvorili u pravi rat.

GORKA ISTINA U MINHENU Zašto na Zapadu za sve okrivljuju Putina − objašnjenje treba tražiti u analizi razlika njegove i Jeljcinove vladavine. Devetog avgusta 2014. navršilo se 15 godina otkad je Boris Jeljcin, tadašnji predsednik Rusije, imenovao Vladimira Putina za premijera. Putin je, od prvog dana, pokazao da nije spreman da popušta kad se radi o ruskom državnom interesu i da želi da vrati ugled svojoj zemlji na međunarodnoj areni.

Odnosi Putina sa najvišim rukovodiocima u Vašingtonu odavno nisu idilični, najviše zbog toga što je Amerika uporno gurala NATO ka ruskim granicama i forsirala svoj sistem protivraketne odbrane. Svi pregovori sa Moskvom su, zapravo, bili pokušaj obmanjivanja ruske i svetske javnosti.

Da nema ni najmanju nameru da se udvara Zapadu, već da je spreman da im sve govori u lice, Putin je dokazao 10. februara 2007. u Minhenu na Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti. Mnogi su uporedili Putinov govor sa onim koji je Vinston Čerčil u martu 1946. održao u Fultonu, a kojim je počeo Hladni rat. Da podsetimo, Čerčil je tada kazao: „Vlasti u Istočnoj Evropi ne predstavljaju slobodnu Evropu za koju se ratovalo, a nemaju ni osnovne elemente za održavanje mira.“

Putin u Minhenu nije rekao ništa novo što već nije govorio svojim zapadnim sugovornicima. Ali, šok je izazvala njegova iskrenost da sve to čuje svetska javnost.

Teško da se može naći nešto što nije tačno dijagnostikovao i predvideo. Putin je objasnio da „jednopolarni svet“ zapravo znači da postoji jedan centar gde se odlučuje. Dakle, radi se „o svetu jednog gospodara“, objasnio je on.

Prisilno „demokratizovanje zemalja“ sprovodi se uz upotrebu vojne sile a ona, kako je naglasio Putin, samo vodi iz konflikta u konflikt i gura svet u ambis. Amerika je prisvojila sebi pravo da nameće drugim državama ono što u Vašingtonu smatraju korisnim ne samo u politici i ekonomiji već i u humanitarnoj sferi. Podsetio je i da su zapadni lideri, kad se raspuštao Varšavski pakt, obećavali da se NATO neće „ubaciti“ u bivše socijalističke zemlje.

„Rusija je zemlja sa hiljadugodišnjom istorijom i praktično uvek se koristila privilegijom da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Tu tradiciju ćemo nastaviti i u budućnosti“, naglasio je Putin.

Amerikanci su Putinov govor ocenili negativno, tvrdeći da nijedan ruski lider posle Hladnog rata nije dao tako agresivne ocene. Dok su ga zapadni listovi uglavnom horski napadali, u Moskvi su tvrdili da je njegov „greh“ što je rekao istinu o američkoj spoljnoj politici.

[restrictedarea]

Amerikancima je posebno zasmetalo što je Putin rekao da je politika Vašingtona indirektno podstakla mnoge zemlje da teže da naprave oružje za masovno uništavanje, jer se niko ne oseća bezbednim.

Ne spominjući Putina direktno, američki ministar odbrane Bili Gejts pokušao je da mu odgovori, pa je rekao „da su stari špijuni poznati po tome da ne govore uvijeno“. Međutim, dodao je da postoji mnogo zajedničkih problema koji se moraju rešavati, a jedan Hladni rat bio je dovoljan.

Američki novinari bili su pomalo zbunjeni, jer je u Minhenu, na konferenciji za štampu, Putin Buša nazvao svojim prijateljem i čestitim čovekom, kao i osobom sa kojom se može dogovoriti.

Posle nekoliko dana, predsednik Buš je pred novinarima u Beloj kući rekao da može da sarađuje sa Putinom.

„Odnosi između SAD i Rusije su složeni. Gledišta nam se razlikuju, ali ima oblasti u kojima postoji sličnost. To je duh u kojem ću ja nastaviti da sarađujem sa Putinom.“

Jedan od retkih poznatijih ljudi u Americi koji je u pravom smislu razumeo Putinov govor bio je profesor Stiven Koen iz Njujorka i on je ocenio da minhenski nastup ruskog lidera treba da razbije neke američke zablude.

„Posle završetka Hladnog rata jedna od naših zabluda bila je uverenje da možemo da radimo šta hoćemo, jer Moskva ne može da parira. Ali, kad je Putin došao na vlast 2000. godine, Rusija je pokazala da ima svoje varijante. Sposobna je da pravi oružje, ume da se dogovara sa Kinom. Mnogo je zemalja koje nisu članice NATO, ili su protiv Alijanse i u Rusiji vide političkog lidera. Za njih je Rusija mudra, a ne konfliktna. Može da ih snabdeva oružjem kojim nameravaju da se brane. Bila je velika greška verovati da se tako velika zemlja kao što je Rusija neće podići iz klečećeg stava“, zaključio je profesor Koen.

Uostalom, Putin je svom kolegi Džordžu Bušu više puta rekao da postoje specifičnosti regiona i naroda, pa i modeli demokratije moraju biti različiti.

DIJALOG RAVNOPRAVNIH I kasnije je Putin, u intervjuu novinarima iz zemalja „Velike osmorke“, bez svađalačkih tonova rekao što mu se ne sviđa u američkoj politici.

Pre puta u Nemačku, gde se od 6. do 8. juna 2007. u Hajligendamu pokraj Rostova održavao Samit G-8, Putin je poručio da je protiv toga da samo jedna zemlja ima pravo na monopol na istinu. Na pitanje novinara „Špigla“ približavamo li se hladnom ratu, Putin je odgovorio da treba umeti tražiti kompromis u rešavanju komplikovanih političkih problema.

„Sada je jedna od najvećih teškoća što neki smatraju da je njihovo mišljenje konačna istina. To ne stvara atmosferu poverenja, koje je potrebno za traženje optimalnih rešenja. Istovremeno, ne mislim da treba dramatizovati situaciju. Ako mi iznosimo svoje mišljenje iskreno, otvoreno i principijelno, to ne znači da tražimo konfrontaciju. Duboko sam uveren da, kada bismo mogli da na međunarodnoj areni stvorimo atmosferu traženja kompromisa, to bi išlo u korist svih. Ne bi bilo nekih kriza sa kojima se susreće međunarodna zajednica, ne bi bilo takve glavobolje koju imaju SAD u Iraku. Setite se da smo mi bili protiv rata u toj zemlji. Nismo raspoloženi za konfrontaciju, već za dijalog, ali dijalog ravnopravnih, u kojem bi se vodilo računa i o interesu drugih.“

„Vol strit džornal“ je pitao o jednom od najvećih sadašnjih problema Vašingtona i Moskve − postavljanju elemenata PRO u Evropi.

„Rusija je ispunila svoje obaveze iz Dogovora o konvencionalnom naoružanju. Smanjila je svoju armiju za 300 hiljada ljudi. Šta je bio odgovor sa druge strane? Istočna Evropa se puni novim naoružanjem. Stvaraju se dve nove baze u Rumuniji i Bugarskoj, a montiraće se i radar u Češkoj i rakete presretači u Poljskoj. Šta mi treba da radimo u takvim uslovima? Naravno da smo stavili moratorijum na Dogovor“, kazao je Putin.

Ruski predsednik je objasnio da će američki sistem PRO biti automatski, u vezi sa celokupnim njihovim atomskim potencijalom.

„Hteo bih da skrenem pažnju da će se prvi put u istoriji u Evropi pojaviti elementi američke protivraketne odbrane. To menja kompletnu konfiguraciju međunarodne bezbednosti. Iran nema rakete dometa pet do osam hiljada kilometara, pa su zato američka objašnjenja neuverljiva i najblaže rečeno, smešna. Naši vojni specijalisti smatraju da će biti dovedeni u pitanje interesi Rusije. Taj sistem će moći da dosegne do Urala. Zato smo prisiljeni da reagujemo. Rusija nikome ništa ne nameće, već samo polazi od zdrave logike. Želimo da je svima jasno da Rusija neće snositi odgovornost za novu trku u naoružanju. Ako jedna strana poseduje sistem PRO, to stvara iluziju njene potpune zaštićenosti i povećava mogućnost atomskog konflikta“, rekao je Putin. „Meni se nameće pitanje: Zašto se sve to radi? Rusija ne želi nikoga da napada. Po jednoj hipotezi, to se čini da se ne dozvoli zbližavanje Rusije sa Evropom. Ako je to zaista tako, pravi se velika greška.“

Na pitanje američkog novinara namerava li Rusija da stvara novi savez, kao protivtežu SAD, Putin je odgovorio da neće jer bi to vodilo u ćorsokak.

„Ja sam protiv trke u naoružanju. Znamo kakvo je bilo sovjetsko iskustvo i ne želimo da ponovimo trku u naoružanju, nego ćemo asimetrično odgovarati. Nećemo praviti, kao Amerikanci, veliki sistem PRO i trošiti desetine milijardi dolara. Mi ćemo napraviti znatno jeftinije sisteme koji će biti efikasni. Tako ćemo obezbediti balans snaga u svetu.“

NEĆE UČITELJE Ruskom predsedniku kao gordom čoveku posebno je smetalo i smeta mu što na Zapadu vole da „podučavaju i dele savete“, o čemu je otvoreno govorio u intervjuu američkom nedeljniku „Tajm“, koji ga je u decembru 2007. proglasio čovekom godine „zbog stabilnosti koju je uspostavio u Rusiji“.

Putin je rekao da je glavni problem u odnosima Rusije i SAD što Amerikanci žele stalno da uče Ruse:

„Zašto vi smatrate da imate pravo da se mešate u naše poslove? Poslednjih godina nam govore: Mi vas čekamo, želimo da vas primimo u našu civilizovanu zapadnu porodicu. Ali, zašto smatrate da je vaša civilizovana porodica najbolja? Postoje mnogo starije civilizacije nego što je američka. Drugo, daju nam do znanja, šapuću nam: Spremni smo da vas primimo, ali imajte u vidu da smo mi patrijarhalna porodica, stariji smo i nas treba da slušate. U savremenom svetu ne može biti više takvih odnosa. Blokovsko mišljenje treba da umre. Umesto njega treba da dođe sasvim drugi sistem odnosa ne samo poštovanje tuđih interesa nego i stvaranje jedinstvenih pravila koja se nazivaju međunarodno pravo. Ako se strogo držimo tih pravila, rezultat će biti stabilnost u svetu i zaštita interesa ne samo malih nego i velikih zemalja, čak i superdržava kao što je SAD.“

Putin je tada poručio da Rusija ne namerava da bude superdržava koja bi dominirala u savremenom svetu i nametala svoje mišljenje ostalim zemljama i da ne želi nikome da komanduje.

„Hoćemo da imamo dovoljno snaga da zaštitimo sebe, svoje interese i da imamo tako dobre odnose sa susedima i glavnim partnerima da oni budu zainteresovani za razvoj i jačanje Ruske Federacije.“

U vreme dok se većina političara u svetu trudi da se dopadne ili barem da se ne zameri glavnom svetskom gazdi i policajcu koji sedi u Vašingtonu, Vladimir Putin im otvoreno govori ono što mnogi misle. Američke političare posebno ljuti što Putin govori da oni parazitiraju koristeći mašine koje štampaju dolar bez pokrića.

„To je loše za svetsku ekonomiju, ali i za SAD, jer slabi njihovu finansijsku disciplinu. Oni sada samo štampaju novac. Ne želim nikome da dajem ocene, ali oni su svojevremeno savetovali nama da se tako ne ponašamo. Štampati novac nekada je neophodno, ali takva politika mora imati ograničenja“, objasnio je Putin.

INSTITUT ZA „OTPORE“ Amerikanci su pokušali da se mešaju u izbore za predsednika Rusije na kraju drugog Putinovog mandata. Najtiražniji ruski list „Komsomolska pravda“ objavio je uoči izbora 2008. dugačak tekst pod naslovom „Zapad je već dao novac za cvetnu revoluciju u Rusiji“, gde se opisuje kako američke organizacije žele da „pomognu“ Rusiji da izabere sebi predsednika. Moskovski pravosudni organi tražili su od centra „Memorijal“, koji se bavi zaštitom ljudskih prava, da im objasne sa čijim su parama izdali uputstva kojima savetuju građane kako da se žale Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Povod za takvu istragu bila je sumnja da su pare stigle sa Zapada. Da bi se sprečilo političko mešanje iz inostranstva, Rusija je donela zakon kojim se zabranjuje dobijanje „pomoći“ za vođenje političke aktivnosti, a pogotovo sponzorisanje političkih partija na izborima. Popularna „Komsomolka“ je detaljno opisala kako zapadne „nevladine organizacije“ planiraju da, u godini predsedničkih izbora, daju „svoj doprinos“ u biranju Putinovog naslednika.

Cilj je bio da se Rusija uzdrma iznutra, onako kako je to rađeno u nekim bivšim socijalističkim zemljama. Iako je pre izbora bio donet zakon koji zabranjuje da političke partije dobijaju finansijsku pomoć iz inostranstva, novinari su bili šokirani kad su videli da je u Rusiji, ipak, ponovo registrovan američki Nacionalni demokratski institut, na čijem čelu je Madlen Olbrajt, bivši prvi američki diplomata, koja se nikada nije odlikovala posebnom ljubavlju prema Rusiji, a dobro su je zapamtili i Srbi.

Institut je u Rusiji delovao od 1989. „Komsomolka“ je pisala da je upravo Nacionalni demokratski institut američkim parama finansirao revolucije i nemire u mnogim bivšim socijalističkim zemljama. Prvo su finansirali „Otpor“ u Srbiji. Kasnije je plaćao omladinski pokret „Kmara“ (dosta je) u Gruziji.

Amerikanci su novčano pomagali revoluciju i u Ukrajini. Iskustvo iz Srbije i Gruzije korišćeno je i u „narandžastoj revoluciji“. U februaru 2006, KGB Belorusije je utvrdio da su aktivisti zabranjene organizacije „Partnerstvo“ imali falsifikovane protokole izbora, po kojima je kandidat opozicije Milinkevič „pobedio“ sa 53,7 odsto. Američki Nacionalni demokratski institut finansirao je i opoziciju u Kirgiziji i Kazahstanu.

Ruskim vlastima je posebno smetalo što su se parama sa Zapada organizovali „obrazovni programi“ za studente, a budžeti za te aktivnosti stalno su rasli.

U ruskom zakonu je jasno rečeno da se tzv. „nevladinim organizacijama“ zabranjuje da se bave bilo čime što dovodi u pitanje suverenitet zemlje, nacionalno jedinstvo, kulturno nasleđe i što je u suprotnosti sa ruskim nacionalnim interesima. A kao što je poznato, na čelu američkih organizacija koje žele da „pomognu“ Rusiji nalaze se bivši profesionalni obaveštajci.

U jednoj od publikacija Fonda „Karnegi“, 2005. godine objavljeno je da iskustvo „Otpora“, „Kmare“, beloruskog „Zubra“ i ukrajinske organizacije „Pora“ (Vreme je) treba koristiti u Rusiji.

KO NIJE SA NAMA…

Zašto Rusija i Amerika ne mogu da budu saveznici?

„Americi nisu potrebni saveznici, nego vazali. Rusija ne namerava da živi kao zemlja okružena neprijateljima i mi bismo hteli da i sa SAD budemo saveznici, ali to je nemoguće. To što sada vidimo − nije savezništvo. Dobro je da se i u Americi događaju promene, pa deo društva ne želi da i dalje ima ulogu međunarodnog žandara“, rekao je Putin, otvoreno i jasno, decembra 2011. godine.

Odgovarajući na pitanje američkog politikologa kako to da Amerikanci imaju saveznike, a Rusi ne, Putin je rekao da zna kako se prema američkoj spoljnoj politici odnose njeni takozvani evropski saveznici.

„U praksi to izgleda tako što Amerikanci uđu u Avganistan, bez savetovanja sa saveznicima. Tek posle bombardovanja su im rekli: Ko nije sa nama, on je protiv nas. Zar je to savezništvo?“, upitao je Putin.

Dodao je da je isto bilo i u Iraku.

Putin misli da je jednopolarni svet neodrživ, jer je sada sve mnogo složenije nego kada je postojao SSSR, sa svojim kvazisaveznicima koji su se razbežali čim se Savez raspao. Ako Amerika nastavi sa takvom politikom, i oni će izgubiti tzv. saveznike.

Tvrdi da Amerika pravi veliku grešku jer se služi rezonima Hladnog rata, pa i to utiče na Evropu, kojoj ne da da radi sa Rusijom kao potencijalnim saveznikom.

„Mi smo se dovoljno otvorili i svako veće otvaranje može samo da izazove promaju“, kazao je Putin.

Jača integracija Evrope i Rusije je, po Putinu, neizbežna a za sada postoje „tehnički razlozi“ koji to sprečavaju.

I u tekstu koji je objavio „Njujork tajms“ avgusta 2013. Putin je, bez ustezanja, govorio šta je loše u američkoj spoljnoj politici:

„Za Ameriku je vojno mešanje u unutrašnje konflikte drugih država postalo obična praksa, i to zabrinjava. Zar to može biti dugoročni interes SAD? Ja u to sumnjam. Milioni ljudi po celom svetu sve češće vide u Americi ne model demokratije već zemlju koja se oslanja samo na grubu silu, koja okuplja koaliciju pod devizom: Ko nije sa nama, taj je protiv nas.

Kao primer nesretnog američkog mešanja, Putin je naveo operacije u Libiji, Avganistanu i Iraku. Osim toga, takva politika ruši autoritet OUN, jer uticajne zemlje rade nezavisno od rešenja te institucije“, objasnio je Putin.

Ruski predsednik je postavio pitanje koje muči mnoge državnike sveta: Hoće li OUN ponoviti sudbinu Lige naroda ako velike sile budu vodile ratove bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN?

RUSKI ČOVEK BLIŽI BOGU

U jednom razgovoru za televiziju u junu 2013, Putin je objasnio da (američka) imperija ne može sebi da dopusti da pokazuje slabosti. Zbog toga, bilo kakav pokušaj da se dogovori sa partnerima unutar Amerike se često doživljava kao njena slabost, a to rukovodstvo zemlje sebi ne može da dozvoli.

Putin smatra da rukovodstvo SAD odlično razume da nije u stanju da samo reši sve svetske probleme, ali zbog unutrašnjopolitičkih razloga ne može da ide na kompromise.

„Između Rusije i Amerike danas praktično ne postoje ideološke protivrečnosti, već fundamentalne kulturološke razlike. U osnovi američkog samosaznanja leži individualizam, a u osnovi ruskog kolektivizam“, kazao je Putin.

Govoreći o razlici u mentalitetu Rusa i Amerikanaca, Putin je naveo primer Staljina. On ne bi, dodao je, atomskom bombom dotukao protivnika koji se praktično predao. A Amerikanci su primenili protiv Japana atomsku bombu.

„Ruski čovek živi sa drugačijim vrednostima, više duhovnim i bližim Bogu. Rusima i Amerikancima je teško da shvate jedni druge, ali je moguće.“

Podsetio je da su u teškim godinama, kao što su Prvi i Drugi svetski rat, SAD i Rusija bile na istoj strani barikada.

„Nešto nas, ipak, objedinjuje, neki temeljni interesi. Na to moramo obraćati pažnju. Pre svega, znati svoje razlike. Znati šta je pozitivno, šta nam može pomoći da sarađujemo.“

VLADIMIRE, TI SI HLADNOKRVAN

I u Moskvi i u Vašingtonu imaju istu ocenu: do hlađenja odnosa je došlo zbog rata u Gruziji. Jedina je razlika što su u Moskvi smatrali da je američki predsednik znao šta se sprema u Tbilisiju, dok Buš tvrdi da je i njega sve to iznenadilo.

„Praktično smo prekinuli odnose u avgustu 2008, kad je Rusija poslala tenkove preko granice, u Gruziju. Bio sam u Pekingu, na Olimpijskim igrama. Na ceremoniji otvaranja Lora i ja smo sedeli u istom redu sa Putinom i njegovim prevodiocem. Bila je to prilika da porazgovaramo. Znao sam da će TV kamere biti uperene u nas, zato sam se potrudio da izgledam mirnije. Rekao sam mu za ozbiljnu grešku i kako će Rusija izolovati sebe ako se ne povuče iz Gruzije. Putin mi je odgovorio da je Sakašvili vojni zločinac i da je isprovocirao Rusiju.“

„Upozoravali smo vas da Sakašvili ima vrelu krv“, rekao je Buš Putinu.

Ovaj je odgovorio:

„I ja imam vrelu krv.“

Buš ga je pogledao i kazao:

„Ne, Vladimire, ti si hladnokrvan.“

Nezadovoljan Putinovom reakcijom, Buš je odlučio da nazove predsednika Medvedeva.

„Telefonirao sam mu kad sam se vratio sa stadiona u hotel. Bilo mi je važno da iskažem svoje sumnje predsedniku Medvedevu. On je bio oštar, ali i ja. Uporno sam mu sugerisao da odmah zaustave prodor i rekao sam da će neadekvatne reakcije izazvati svet protiv Rusije. Medvedev je odgovorio da je Sakašvili ličio na Sadama Huseina i da je počeo varvarski napad u kojem je poginulo oko 1 500 ljudi.

Kasnije je Buš priznao da se najviše plašio da Rusi ne uđu u Tbilisi i svrgnu Sakašvilija.

UVEK IDE DO KRAJA

Početkom jula 2014, za vreme promocije svoje knjige „Teška rešenja“ u Berlinu, Hilari Klinton je ocenila da Putin može biti opasan.

„Putin je čovek koji uvek ide do kraja. On prvo testira kakav će biti otpor drugih, a zatim primenjuje svoju prilagođenu taktiku.“

Kao američki državni sekretar, Hilari Klinton nije mogla da uspostavi normalan dijalog sa Putinom, što ju je vidno iritiralo. To se najbolje vidi u njenim memoarima.

„Mnogo godina sam razmišljala kako da shvatim Putina. U martu 2012, kada sam došla u njegovu daču, prepirali smo se o trgovini i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Naša diskusija je bila u zatvorenom krugu. Putin nije odstupao ni korak. On me nije skoro ni slušao. Drugi put sam probala drugačije da se ponašam. Znala sam da je zaljubljenik u prirodu i da se bori za njeno očuvanje. Ta tema je i mene jako zanimala. Rekla sam mu: ‚Gospodine Putin, ispričajte mi šta činite za spasavanje tigrova u Sibiru.‘ On me je zadivljen pogledao. Na kraju sam uspela da na sebe privučem pažnju… Putin mi je pričao o tigrovima na istoku, o belim medvedima na severu, kao i drugim vrstama koje su u opasnosti od izumiranja“, zapisala je Hilari Klinton.

Ona je, inače, predlagala da SAD pređe na novu taktiku sa Putinom, tako što neće ostavljati utisak da je Amerika previše zainteresovana za saradnju.

[/restrictedarea]