Владимир Путин и обнова моћи Русије

Пише БРАНКО ВЛАХОВИЋ

Уочи доласка председника Русије Владимира Владимировича Путина у Србију издавачка кућа „Вукотић медиа“ објављује књигу „Путин − моћ Русије“. На 350 страна, новинар Бранко Влаховић, који је дописник из Москве пуне три деценије, испричао је не само животни пут Владимира Путина него, истовремено, и кроки историју нове Русије. Пре свега, односе са Америком, Европом, Кином, Србијом, па до најважнијих унутрашњих гибања у руском друштву. „Печат“ ексклузивно доноси делове књиге који говоре о новом хладном рату између Москве и Вашингтона

Уочи два последња рата, овог у Украјини и оног у Грузији, било је прилично сличности и „хладноратовских симптома“. Захладили су односи САД и Русије, стропоштало се поверење, кренуле су међусобне оптужбе на релацији Вашингтон − Москва. Моћне пропагандне машине добиле су наредбу да раде пуном снагом. Сада многи политичари и политиколози кажу да, заправо, Хладни рат никада и није престајао.

Присетимо се да су, у марту 1989, Горбачов и Буш Старији саопштили да је дошао крај Хладног рата, тврдећи да победника нема. Ипак, после распада СССР, појавила се друга оцена: победник у Хладном рату су САД. Бивши лидер СССР, Михаил Горбачов, сећа се да су му, заиста, давали обећања да се НАТО неће ширити на Исток. Не само Буш и државни секретар САД Бејкер већ и канцелар Кол и други утицајни политичари. Тада су обећавали да НАТО неће прећи границе Немачке.

НОВИ ФРОНТ НОВОГ РАТА Још у априлу 2007, угледни амерички професор Стивен Коен је рекао: „Први ров у новом хладном рату је већ ‚ископан‘. Фронт ће пролазити на граници Русије, са једне стране, Украјине и Грузије, са друге. Једини начин да се ситуација смири је да САД одустану од политике ширења НАТО на Исток. То је услов за добре односе са Русијом.“

Тог далековидог професора, који је био саветник председника Буша Старијег, није послушао Буш Млађи.

Његове речи, изговорене пред студентима „Ломоносова“, тог априла 2007, нису изгубиле на актуелности ни сада:

„Кремљ не жели заоштравање односа са САД, али од њега не зависи хоће ли бити хладног рата или не. Много зависи од тога како ће се развијати односи између НАТО и Украјине и Грузије. То је нови фронт новог хладног рата. Постоје кратковиди политичари, и у Русији и у САД, који сматрају да ће се све само по себи нормализовати јер, наводно, Америци није потребна Русија и обрнуто. Мир је сада у већој опасности него што је био у време првог Хладног рата.“

Те 2007, председник Буш је потписао закон којим је предвиђена финансијска помоћ будућим чланицама НАТО. Дан касније је саопштено да је Украјина на списку 15 земаља које ће сарађивати са Америком у постављају ПРО. Тада је потпаљен пожар који је експлодирао ове године у Украјини.

И Збигњев Бжежински, некада познат и као совјетолог, у једном интервјуу фебруара 2012. упозоравао је да су у последње две деценије САД изгубиле разумно осећање мере и скромности. По Бжежинском, унутрашње тешкоће у САД утичу и на проблеме у спољној политици. Запад је престао да доминира светом, истиче саветник неколицине америчких председника.

У књизи „Стратешко виђење: Америка и криза глобалне моћи“, Бжежински објашњава да су САД рапидно губиле привлачност у свету зато што су преузеле улогу „светског жандарма“.

Интересантно је да Бжежински, који је годинама правио концепције против СССР и шездесетих година као совјетолог радио у администрацијама председника Кенедија и Џонсона а у време председника Клинтона био један од аутора концепције ширења НАТО на Исток, сада сматра да је била грешка то што је Украјини обећаван улазак у НАТО.

Уочи рата у Украјини, Бжежински, као и бивши амерички државни секретар САД Кисинџер, сматрао је да се, ако се ново руководство у Кијеву определи за фински модел и не буде ни у једном блоку, дакле ни у НАТО, криза у Украјини може завршити мирно и на обострано задовољство. Међутим, у Кијеву су нове власти, у националистичкој еуфорији, као приоритет поставиле улазак у НАТО.

У то време, амерички емисари који су долазили у Кијев нису хтели да виде какве ће све то имати последице. Немири на југоистоку Украјине полако су се претворили у прави рат.

ГОРКА ИСТИНА У МИНХЕНУ Зашто на Западу за све окривљују Путина − објашњење треба тражити у анализи разлика његове и Јељцинове владавине. Деветог августа 2014. навршило се 15 година откад је Борис Јељцин, тадашњи председник Русије, именовао Владимира Путина за премијера. Путин је, од првог дана, показао да није спреман да попушта кад се ради о руском државном интересу и да жели да врати углед својој земљи на међународној арени.

Односи Путина са највишим руководиоцима у Вашингтону одавно нису идилични, највише због тога што је Америка упорно гурала НАТО ка руским границама и форсирала свој систем противракетне одбране. Сви преговори са Москвом су, заправо, били покушај обмањивања руске и светске јавности.

Да нема ни најмању намеру да се удвара Западу, већ да је спреман да им све говори у лице, Путин је доказао 10. фебруара 2007. у Минхену на Међународној конференцији о безбедности. Многи су упоредили Путинов говор са оним који је Винстон Черчил у марту 1946. одржао у Фултону, а којим је почео Хладни рат. Да подсетимо, Черчил је тада казао: „Власти у Источној Европи не представљају слободну Европу за коју се ратовало, а немају ни основне елементе за одржавање мира.“

Путин у Минхену није рекао ништа ново што већ није говорио својим западним суговорницима. Али, шок је изазвала његова искреност да све то чује светска јавност.

Тешко да се може наћи нешто што није тачно дијагностиковао и предвидео. Путин је објаснио да „једнополарни свет“ заправо значи да постоји један центар где се одлучује. Дакле, ради се „о свету једног господара“, објаснио је он.

Присилно „демократизовање земаља“ спроводи се уз употребу војне силе а она, како је нагласио Путин, само води из конфликта у конфликт и гура свет у амбис. Америка је присвојила себи право да намеће другим државама оно што у Вашингтону сматрају корисним не само у политици и економији већ и у хуманитарној сфери. Подсетио је и да су западни лидери, кад се распуштао Варшавски пакт, обећавали да се НАТО неће „убацити“ у бивше социјалистичке земље.

„Русија је земља са хиљадугодишњом историјом и практично увек се користила привилегијом да води независну спољну политику. Ту традицију ћемо наставити и у будућности“, нагласио је Путин.

Американци су Путинов говор оценили негативно, тврдећи да ниједан руски лидер после Хладног рата није дао тако агресивне оцене. Док су га западни листови углавном хорски нападали, у Москви су тврдили да је његов „грех“ што је рекао истину о америчкој спољној политици.

[restrictedarea]

Американцима је посебно засметало што је Путин рекао да је политика Вашингтона индиректно подстакла многе земље да теже да направе оружје за масовно уништавање, јер се нико не осећа безбедним.

Не спомињући Путина директно, амерички министар одбране Били Гејтс покушао је да му одговори, па је рекао „да су стари шпијуни познати по томе да не говоре увијено“. Међутим, додао је да постоји много заједничких проблема који се морају решавати, а један Хладни рат био је довољан.

Амерички новинари били су помало збуњени, јер је у Минхену, на конференцији за штампу, Путин Буша назвао својим пријатељем и честитим човеком, као и особом са којом се може договорити.

После неколико дана, председник Буш је пред новинарима у Белој кући рекао да може да сарађује са Путином.

„Односи између САД и Русије су сложени. Гледишта нам се разликују, али има области у којима постоји сличност. То је дух у којем ћу ја наставити да сарађујем са Путином.“

Један од ретких познатијих људи у Америци који је у правом смислу разумео Путинов говор био је професор Стивен Коен из Њујорка и он је оценио да минхенски наступ руског лидера треба да разбије неке америчке заблуде.

„После завршетка Хладног рата једна од наших заблуда била је уверење да можемо да радимо шта хоћемо, јер Москва не може да парира. Али, кад је Путин дошао на власт 2000. године, Русија је показала да има своје варијанте. Способна је да прави оружје, уме да се договара са Кином. Много је земаља које нису чланице НАТО, или су против Алијансе и у Русији виде политичког лидера. За њих је Русија мудра, а не конфликтна. Може да их снабдева оружјем којим намеравају да се бране. Била је велика грешка веровати да се тако велика земља као што је Русија неће подићи из клечећег става“, закључио је професор Коен.

Уосталом, Путин је свом колеги Џорџу Бушу више пута рекао да постоје специфичности региона и народа, па и модели демократије морају бити различити.

ДИЈАЛОГ РАВНОПРАВНИХ И касније је Путин, у интервјуу новинарима из земаља „Велике осморке“, без свађалачких тонова рекао што му се не свиђа у америчкој политици.

Пре пута у Немачку, где се од 6. до 8. јуна 2007. у Хајлигендаму покрај Ростова одржавао Самит Г-8, Путин је поручио да је против тога да само једна земља има право на монопол на истину. На питање новинара „Шпигла“ приближавамо ли се хладном рату, Путин је одговорио да треба умети тражити компромис у решавању компликованих политичких проблема.

„Сада је једна од највећих тешкоћа што неки сматрају да је њихово мишљење коначна истина. То не ствара атмосферу поверења, које је потребно за тражење оптималних решења. Истовремено, не мислим да треба драматизовати ситуацију. Ако ми износимо своје мишљење искрено, отворено и принципијелно, то не значи да тражимо конфронтацију. Дубоко сам уверен да, када бисмо могли да на међународној арени створимо атмосферу тражења компромиса, то би ишло у корист свих. Не би било неких криза са којима се сусреће међународна заједница, не би било такве главобоље коју имају САД у Ираку. Сетите се да смо ми били против рата у тој земљи. Нисмо расположени за конфронтацију, већ за дијалог, али дијалог равноправних, у којем би се водило рачуна и о интересу других.“

„Вол стрит џорнал“ је питао о једном од највећих садашњих проблема Вашингтона и Москве − постављању елемената ПРО у Европи.

„Русија је испунила своје обавезе из Договора о конвенционалном наоружању. Смањила је своју армију за 300 хиљада људи. Шта је био одговор са друге стране? Источна Европа се пуни новим наоружањем. Стварају се две нове базе у Румунији и Бугарској, а монтираће се и радар у Чешкој и ракете пресретачи у Пољској. Шта ми треба да радимо у таквим условима? Наравно да смо ставили мораторијум на Договор“, казао је Путин.

Руски председник је објаснио да ће амерички систем ПРО бити аутоматски, у вези са целокупним њиховим атомским потенцијалом.

„Хтео бих да скренем пажњу да ће се први пут у историји у Европи појавити елементи америчке противракетне одбране. То мења комплетну конфигурацију међународне безбедности. Иран нема ракете домета пет до осам хиљада километара, па су зато америчка објашњења неуверљива и најблаже речено, смешна. Наши војни специјалисти сматрају да ће бити доведени у питање интереси Русије. Тај систем ће моћи да досегне до Урала. Зато смо присиљени да реагујемо. Русија никоме ништа не намеће, већ само полази од здраве логике. Желимо да је свима јасно да Русија неће сносити одговорност за нову трку у наоружању. Ако једна страна поседује систем ПРО, то ствара илузију њене потпуне заштићености и повећава могућност атомског конфликта“, рекао је Путин. „Мени се намеће питање: Зашто се све то ради? Русија не жели никога да напада. По једној хипотези, то се чини да се не дозволи зближавање Русије са Европом. Ако је то заиста тако, прави се велика грешка.“

На питање америчког новинара намерава ли Русија да ствара нови савез, као противтежу САД, Путин је одговорио да неће јер би то водило у ћорсокак.

„Ја сам против трке у наоружању. Знамо какво је било совјетско искуство и не желимо да поновимо трку у наоружању, него ћемо асиметрично одговарати. Нећемо правити, као Американци, велики систем ПРО и трошити десетине милијарди долара. Ми ћемо направити знатно јефтиније системе који ће бити ефикасни. Тако ћемо обезбедити баланс снага у свету.“

НЕЋЕ УЧИТЕЉЕ Руском председнику као гордом човеку посебно је сметало и смета му што на Западу воле да „подучавају и деле савете“, о чему је отворено говорио у интервјуу америчком недељнику „Тајм“, који га је у децембру 2007. прогласио човеком године „због стабилности коју је успоставио у Русији“.

Путин је рекао да је главни проблем у односима Русије и САД што Американци желе стално да уче Русе:

„Зашто ви сматрате да имате право да се мешате у наше послове? Последњих година нам говоре: Ми вас чекамо, желимо да вас примимо у нашу цивилизовану западну породицу. Али, зашто сматрате да је ваша цивилизована породица најбоља? Постоје много старије цивилизације него што је америчка. Друго, дају нам до знања, шапућу нам: Спремни смо да вас примимо, али имајте у виду да смо ми патријархална породица, старији смо и нас треба да слушате. У савременом свету не може бити више таквих односа. Блоковско мишљење треба да умре. Уместо њега треба да дође сасвим други систем односа не само поштовање туђих интереса него и стварање јединствених правила која се називају међународно право. Ако се строго држимо тих правила, резултат ће бити стабилност у свету и заштита интереса не само малих него и великих земаља, чак и супердржава као што је САД.“

Путин је тада поручио да Русија не намерава да буде супердржава која би доминирала у савременом свету и наметала своје мишљење осталим земљама и да не жели никоме да командује.

„Хоћемо да имамо довољно снага да заштитимо себе, своје интересе и да имамо тако добре односе са суседима и главним партнерима да они буду заинтересовани за развој и јачање Руске Федерације.“

У време док се већина политичара у свету труди да се допадне или барем да се не замери главном светском газди и полицајцу који седи у Вашингтону, Владимир Путин им отворено говори оно што многи мисле. Америчке политичаре посебно љути што Путин говори да они паразитирају користећи машине које штампају долар без покрића.

„То је лоше за светску економију, али и за САД, јер слаби њихову финансијску дисциплину. Они сада само штампају новац. Не желим никоме да дајем оцене, али они су својевремено саветовали нама да се тако не понашамо. Штампати новац некада је неопходно, али таква политика мора имати ограничења“, објаснио је Путин.

ИНСТИТУТ ЗА „ОТПОРЕ“ Американци су покушали да се мешају у изборе за председника Русије на крају другог Путиновог мандата. Најтиражнији руски лист „Комсомолска правда“ објавио је уочи избора 2008. дугачак текст под насловом „Запад је већ дао новац за цветну револуцију у Русији“, где се описује како америчке организације желе да „помогну“ Русији да изабере себи председника. Московски правосудни органи тражили су од центра „Меморијал“, који се бави заштитом људских права, да им објасне са чијим су парама издали упутства којима саветују грађане како да се жале Европском суду за људска права у Стразбуру. Повод за такву истрагу била је сумња да су паре стигле са Запада. Да би се спречило политичко мешање из иностранства, Русија је донела закон којим се забрањује добијање „помоћи“ за вођење политичке активности, а поготово спонзорисање политичких партија на изборима. Популарна „Комсомолка“ је детаљно описала како западне „невладине организације“ планирају да, у години председничких избора, дају „свој допринос“ у бирању Путиновог наследника.

Циљ је био да се Русија уздрма изнутра, онако како је то рађено у неким бившим социјалистичким земљама. Иако је пре избора био донет закон који забрањује да политичке партије добијају финансијску помоћ из иностранства, новинари су били шокирани кад су видели да је у Русији, ипак, поново регистрован амерички Национални демократски институт, на чијем челу је Мадлен Олбрајт, бивши први амерички дипломата, која се никада није одликовала посебном љубављу према Русији, а добро су је запамтили и Срби.

Институт је у Русији деловао од 1989. „Комсомолка“ је писала да је управо Национални демократски институт америчким парама финансирао револуције и немире у многим бившим социјалистичким земљама. Прво су финансирали „Отпор“ у Србији. Касније је плаћао омладински покрет „Кмара“ (доста је) у Грузији.

Американци су новчано помагали револуцију и у Украјини. Искуство из Србије и Грузије коришћено је и у „наранџастој револуцији“. У фебруару 2006, КГБ Белорусије је утврдио да су активисти забрањене организације „Партнерство“ имали фалсификоване протоколе избора, по којима је кандидат опозиције Милинкевич „победио“ са 53,7 одсто. Амерички Национални демократски институт финансирао је и опозицију у Киргизији и Казахстану.

Руским властима је посебно сметало што су се парама са Запада организовали „образовни програми“ за студенте, а буџети за те активности стално су расли.

У руском закону је јасно речено да се тзв. „невладиним организацијама“ забрањује да се баве било чиме што доводи у питање суверенитет земље, национално јединство, културно наслеђе и што је у супротности са руским националним интересима. А као што је познато, на челу америчких организација које желе да „помогну“ Русији налазе се бивши професионални обавештајци.

У једној од публикација Фонда „Карнеги“, 2005. године објављено је да искуство „Отпора“, „Кмаре“, белоруског „Зубра“ и украјинске организације „Пора“ (Време је) треба користити у Русији.

КО НИЈЕ СА НАМА…

Зашто Русија и Америка не могу да буду савезници?

„Америци нису потребни савезници, него вазали. Русија не намерава да живи као земља окружена непријатељима и ми бисмо хтели да и са САД будемо савезници, али то је немогуће. То што сада видимо − није савезништво. Добро је да се и у Америци догађају промене, па део друштва не жели да и даље има улогу међународног жандара“, рекао је Путин, отворено и јасно, децембра 2011. године.

Одговарајући на питање америчког политиколога како то да Американци имају савезнике, а Руси не, Путин је рекао да зна како се према америчкој спољној политици односе њени такозвани европски савезници.

„У пракси то изгледа тако што Американци уђу у Авганистан, без саветовања са савезницима. Тек после бомбардовања су им рекли: Ко није са нама, он је против нас. Зар је то савезништво?“, упитао је Путин.

Додао је да је исто било и у Ираку.

Путин мисли да је једнополарни свет неодржив, јер је сада све много сложеније него када је постојао СССР, са својим квазисавезницима који су се разбежали чим се Савез распао. Ако Америка настави са таквом политиком, и они ће изгубити тзв. савезнике.

Тврди да Америка прави велику грешку јер се служи резонима Хладног рата, па и то утиче на Европу, којој не да да ради са Русијом као потенцијалним савезником.

„Ми смо се довољно отворили и свако веће отварање може само да изазове промају“, казао је Путин.

Јача интеграција Европе и Русије је, по Путину, неизбежна а за сада постоје „технички разлози“ који то спречавају.

И у тексту који је објавио „Њујорк тајмс“ августа 2013. Путин је, без устезања, говорио шта је лоше у америчкој спољној политици:

„За Америку је војно мешање у унутрашње конфликте других држава постало обична пракса, и то забрињава. Зар то може бити дугорочни интерес САД? Ја у то сумњам. Милиони људи по целом свету све чешће виде у Америци не модел демократије већ земљу која се ослања само на грубу силу, која окупља коалицију под девизом: Ко није са нама, тај је против нас.

Као пример несретног америчког мешања, Путин је навео операције у Либији, Авганистану и Ираку. Осим тога, таква политика руши ауторитет ОУН, јер утицајне земље раде независно од решења те институције“, објаснио је Путин.

Руски председник је поставио питање које мучи многе државнике света: Хоће ли ОУН поновити судбину Лиге народа ако велике силе буду водиле ратове без одобрења Савета безбедности ОУН?

РУСКИ ЧОВЕК БЛИЖИ БОГУ

У једном разговору за телевизију у јуну 2013, Путин је објаснио да (америчка) империја не може себи да допусти да показује слабости. Због тога, било какав покушај да се договори са партнерима унутар Америке се често доживљава као њена слабост, а то руководство земље себи не може да дозволи.

Путин сматра да руководство САД одлично разуме да није у стању да само реши све светске проблеме, али због унутрашњополитичких разлога не може да иде на компромисе.

„Између Русије и Америке данас практично не постоје идеолошке противречности, већ фундаменталне културолошке разлике. У основи америчког самосазнања лежи индивидуализам, а у основи руског колективизам“, казао је Путин.

Говорећи о разлици у менталитету Руса и Американаца, Путин је навео пример Стаљина. Он не би, додао је, атомском бомбом дотукао противника који се практично предао. А Американци су применили против Јапана атомску бомбу.

„Руски човек живи са другачијим вредностима, више духовним и ближим Богу. Русима и Американцима је тешко да схвате једни друге, али је могуће.“

Подсетио је да су у тешким годинама, као што су Први и Други светски рат, САД и Русија биле на истој страни барикада.

„Нешто нас, ипак, обједињује, неки темељни интереси. На то морамо обраћати пажњу. Пре свега, знати своје разлике. Знати шта је позитивно, шта нам може помоћи да сарађујемо.“

ВЛАДИМИРЕ, ТИ СИ ХЛАДНОКРВАН

И у Москви и у Вашингтону имају исту оцену: до хлађења односа је дошло због рата у Грузији. Једина је разлика што су у Москви сматрали да је амерички председник знао шта се спрема у Тбилисију, док Буш тврди да је и њега све то изненадило.

„Практично смо прекинули односе у августу 2008, кад је Русија послала тенкове преко границе, у Грузију. Био сам у Пекингу, на Олимпијским играма. На церемонији отварања Лора и ја смо седели у истом реду са Путином и његовим преводиоцем. Била је то прилика да поразговарамо. Знао сам да ће ТВ камере бити уперене у нас, зато сам се потрудио да изгледам мирније. Рекао сам му за озбиљну грешку и како ће Русија изоловати себе ако се не повуче из Грузије. Путин ми је одговорио да је Сакашвили војни злочинац и да је испровоцирао Русију.“

„Упозоравали смо вас да Сакашвили има врелу крв“, рекао је Буш Путину.

Овај је одговорио:

„И ја имам врелу крв.“

Буш га је погледао и казао:

„Не, Владимире, ти си хладнокрван.“

Незадовољан Путиновом реакцијом, Буш је одлучио да назове председника Медведева.

„Телефонирао сам му кад сам се вратио са стадиона у хотел. Било ми је важно да искажем своје сумње председнику Медведеву. Он је био оштар, али и ја. Упорно сам му сугерисао да одмах зауставе продор и рекао сам да ће неадекватне реакције изазвати свет против Русије. Медведев је одговорио да је Сакашвили личио на Садама Хусеина и да је почео варварски напад у којем је погинуло око 1 500 људи.

Касније је Буш признао да се највише плашио да Руси не уђу у Тбилиси и свргну Сакашвилија.

УВЕК ИДЕ ДО КРАЈА

Почетком јула 2014, за време промоције своје књиге „Тешка решења“ у Берлину, Хилари Клинтон је оценила да Путин може бити опасан.

„Путин је човек који увек иде до краја. Он прво тестира какав ће бити отпор других, а затим примењује своју прилагођену тактику.“

Као амерички државни секретар, Хилари Клинтон није могла да успостави нормалан дијалог са Путином, што ју је видно иритирало. То се најбоље види у њеним мемоарима.

„Много година сам размишљала како да схватим Путина. У марту 2012, када сам дошла у његову дачу, препирали смо се о трговини и Светској трговинској организацији. Наша дискусија је била у затвореном кругу. Путин није одступао ни корак. Он ме није скоро ни слушао. Други пут сам пробала другачије да се понашам. Знала сам да је заљубљеник у природу и да се бори за њено очување. Та тема је и мене јако занимала. Рекла сам му: ‚Господине Путин, испричајте ми шта чините за спасавање тигрова у Сибиру.‘ Он ме је задивљен погледао. На крају сам успела да на себе привучем пажњу… Путин ми је причао о тигровима на истоку, о белим медведима на северу, као и другим врстама које су у опасности од изумирања“, записала је Хилари Клинтон.

Она је, иначе, предлагала да САД пређе на нову тактику са Путином, тако што неће остављати утисак да је Америка превише заинтересована за сарадњу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Драган

    Уз предивну песму “Буђење раног пролећа, Православни Брате у Христу Исусу, срећан Ти долазак и боравак у Православној Србији – Сестри Православне Русије!

    http://www.youtube.com/watch?v=eD8IW3KaE3Q

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *