Najbolji evropski đak

Piše Nikola Vrzić

Ima li ikakvog smisla izveštaj o napredovanju Srbije ka Evropskoj uniji, ako je taj izveštaj napisan u Briselu a ne u Vašingtonu? Kako god, tek, Evropska komisija pohvaljuje Srbiju zbog održane LGBTI parade i zauzvrat od nas traži da promenimo Ustav Srbije, da izričito osudimo Rusiju, da obustavimo radove na „Južnom toku“, da dozvolimo GMO hranu u Srbiji, dodatno srežemo plate i penzije…

Proučavanje godišnjih izveštaja Evropske komisije o napretku potencijalnih članica u EU integracijama oduvek je bio zamoran i poprilično dosadan posao. Ove godine je taj posao postao i poprilično jalov i besmislen. Zato što je Evropska unija sama, i prvi put, jasno stavila do znanja da nikakvog napretka do 2020. godine neće biti, i zato što se i pre toga jasno obavezala da tog napretka može da ne bude ni posle te 2020, to jest nikada, i zato što je u međuvremenu isto tako, zahvaljujući potpredsedniku Sjedinjenih Američkih Država Džou Bajdenu, postalo savršeno jasno da se EU o pitanjima EU zapravo i ne pita, nego se o tome pita Džo iz Vašingtona.

Pa ipak, izveštaj EK o napretku Srbije 2014. godine nužno je pročitati pažljivo zato što ćemo, čitajući ga tako pažljivo, moći da naslutimo koji su to novi uslovi što će Srbiji preprečiti njen put u prazno. I pročitavši ih, pročitavši namere onih koji su nam izveštaj i uslove sastavili, ostaje nam samo da se nadamo da sledeće godine premijer Srbije Aleksandar Vučić neće moći da se pohvali, kao što se pohvalio ove srede, da smo najbolji evropski đak u ovom regionu: „Mi smo, nesumnjivo, najbolje ocenjeni, čak su i zamerke najmanje u odnosu na sve druge.“

 

PROŠIRENJE KOJEGA NEMA No, najpre i nakratko da se podsetimo zašto je put Srbije u EU toliko neugodno nalik putovanju u ništa, pa ćemo onda o primamljivim uslovima za nastavak tako atraktivnog putovanja. Novi predsednik EK Žan-Klod Junker, naime, iz svoje je komisije, u kojoj inače ima mesta čak i za komesara za svemir (Maroš Ševčovič) izbacio mesto komesara za proširenje koje je u dosadašnjoj komisiji zauzimao Štefan File; umesto komesara za proširenje dobijamo pak komesara za pregovore o proširenju, što je već samo po sebi sugerisalo da tokom mandata Junkerove komisije, dakle do 2020. godine, uopšte i neće biti proširenja već samo pregovora o proširenju EU. U pismu o misiji svog komesara za pregovore sa nama, Austrijanca Johanesa Hana, Junker je 10. septembra uklonio i svaku moguću preostalu nadu domaćih evropoklonika da je pogrešno onakvo tumačenje naziva Hanove funkcije. „Posle ekstenzivnog proširenja Unije u poslednjoj deceniji, sledećih pet godina predstavljaće period konsolidacije i nikakvih novih proširenja tokom našeg mandata neće biti“, javno je Junker saopštio Hanu. Uzgred budi rečeno, isto je ovo – da Srbija u EU sigurno neće ući do 2020. godine – još 2009. nemačka kancelarka Angela Merkel saopštila tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, ali je u međuvremenu ono što je ostajalo iza zatvorenih vrata postalo toliko neupitno da se bez imalo zadrške obznanjuje i ovako javno, u pismu na internet sajtu Evropske komisije. A posle 2020, sve i ako Evropske unije tada bude i ako nas i dalje bude zanimala ovako kako nas zanima danas? Nikakve garancije da ćemo biti primljeni posle 2020. ne postoje, a taj je nedostatak ikakve garancije sadržan i u našem Pregovaračkom okviru s kraja prošle godine. U njemu, naime, stoji da buduća proširenja EU zavise i od „kapaciteta EU, u svim njegovim aspektima, da integriše nove članice“, da „dinamika proširenja mora uzeti u obzir kapacitet Unije da prihvati nove članice“, te da – i toliko o tome – „po svojoj prirodi, pregovori predstavljaju proces koji nema tačno utvrđeno trajanje i čiji ishod ne može unapred da se garantuje“. Uz sve to, u Nemačkoj je odnedavno počelo i da se govori („Frankfurter algemajne cajtung“) da se Zapadnom Balkanu, umesto ionako maglovite mogućnosti učlanjenja u EU, ponudi turski model privilegovanog partnerstva, koje punopravno članstvo u EU zapravo isključuje.

Imajući, dakle, u vidu ovako fantastičnu perspektivu, pređimo na EU pohvale, zamerke i uslove za onakvu perspektivu. Što se pohvala tiče, pohvaljeni smo uglavnom za značajne a običnom svetu beznačajne prodore u administrativnim potezima koje smo povukli u vidu usvajanja raznih zakona što ih od nas traži EU, ponegde čak i u njihovoj primeni, a i primedbe se u najvećoj meri tiču propisa koje tek treba da usvojimo i primenimo, od bezbednosti hrane, fitosanitarne politike i ruralnog razvoja do ribarstva ili zaštite intelektualne svojine. U najkraćem, dobili smo više pohvala i manje kritika od, na primer, Bosne i Hercegovine, kojoj je pak zamereno maltene sve. Verovatno najozbiljnije kritike Srbija je dobila zbog hronično katastrofalnog stanja u pravosuđu, u čijem je sređivanju načinjen samo „mali napredak“ zbog hronične korupcije koja „uprkos snažnom političkom podsticaju za borbu protiv korupcije ostaje raširena u mnogim oblastima i nastavlja da bude ozbiljan uzrok zabrinutosti“, zbog partijskog zapošljavanja u javnim službama i preduzećima koje je takođe „predmet ozbiljne zabrinutosti“ jer 60 odsto zaposlenih nije zaposleno posle otvorenih konkursa…

[restrictedarea]

Ovo su zamerke EK sa kojima bi se uglavnom složio svaki građanin Srbije. Kao što smo i mi skloni da se složimo sa ocenom iz izveštaja da postoji „tendencija autocenzure u medijima“, ali sva je prilika da ne mislimo na istu tendenciju autocenzure; ona koja nama – i ne samo nama – upada u oči jeste prvenstveno autocenzura na onom javnom servisu svih građana Srbije, koji uostalom svi i plaćamo, a ona se ogleda u činjenici da se na toj javnoj televiziji može čuti malo do nimalo glasova oponenata vladajuće politike srpskog EU puta u prazno, što na RTS-u građani Srbije nemaju prilike da vide i čuju urednike i novinare najtiražnijeg političkog nedeljnika u Srbiji, „Pečata“, a mogu one čija se EU poetika od naše razlikuje u potpunosti, što rukovodstvo RTS-a već neko vreme čak okleva da prihvati i emituje reklamu (koja, naravno, nije besplatna) za knjigu autora ovog teksta „Treći metak. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića“… Elem, ne navodeći konkretne primere, ali očigledno zbog tekuće kampanje optužbi vlasti za cenzuru medija koja je zapravo otpočela još onim proletošnjim, pokazalo se neutemeljenim optužbama predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, EK sada ocenjuje da „postoji briga zbog pogoršavanja uslova za potpuno ispunjenje slobode govora. Nedovoljna transparentnost u vezi sa vlasništvom nad medijima i izvorima oglašavanja i finansiranja medija propraćena je tendencijom autocenzure u medijima“. Sve u svemu, ipak podaleko od „izuzetno negativne ocene o medijima“ kakvu nam je najavljivao američki Radio „Slobodna Evropa“, što doduše ne znači i da ocena zaista neće postati i negativnija – seme za to je posejano baš u ovom izveštaju – ukoliko Aleksandar Vučić prestane da bude najbolji evropski đak na Zapadnom Balkanu. Pri čemu se evropskim učiteljima sigurno nije dopao Vučićev izazivački odgovor na njihovu navodnu brigu za slobodu izražavanja u srpskim medijima: „Očekujem da ne postoje pritisci iz vlade, ali ni iz stranih ambasada.“

 

ZAHTEVI Ima, međutim, u izveštaju EK i sasvim drugačijih zamerki od onih sa kojima bi se složio svaki građanin Srbije, a takvi su i zahtevi koji iz tih zamerki proizlaze. A takve su inače – da je bolje da ih nema – i neke od pohvala koje smo dobili, poput pohvala za održanu LGBTI paradu i za implementaciju Prvog briselskog sporazuma o predaji ostataka suvereniteta nad našom južnom pokrajinom onima koji su nam pokrajinu okupirali.

Od nas se, tako, traži „dalje prilagođavanje“ propisa u vezi sa genetski modifikovanim organizmima (GMO) čiji je promet u Srbiji danas zabranjen, odnosno kako se precizira, iako dokument govori o srpskim EU integracijama, „finalizacija učlanjenja Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) ostaje zavisna od usvajanja zakona o GMO koji je u saglasnosti sa pravilima STO, kao što su tražile Sjedinjene Države“.

Traži se i promena Ustava Srbije. „Reforme Ustava na početku mandata novog saziva parlamenta predstavljale bi presudni napredak u pristupnim pregovorima“, navodi se. „Ustavne promene treba da (…) se od samog početka odnose na pitanja od značaja za pristupne pregovore.“ Iako se pitanje promene našeg Ustava u ovom njihovom dokumentu ne spominje u vezi sa Kosovom i Metohijom, mala je šansa da bi KiM preživelo eventualnu ustavnu promenu kao južna srpska pokrajina, budući da naš Pregovarački okvir, u tački 38, izričito navodi: „Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom.“

Što se pak sveobuhvatne normalizacije odnosa sa Kosovom tiče, koja ima da se završi „u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“ (tačka 12 Pregovaračkog okvira) EK traži „otvaranje nove faze u normalizaciji odnosa“. A to znači da će nas uskoro, posle prošlogodišnjeg Prvog briselskog sporazuma, staviti i pred drugi i ništa bolji, u šta nas, uostalom, uverava već i to što je u statističkom aneksu na kraju izveštaja EK navela, bez ikakve zvezdice ili fusnote, da se Srbija prostire na 77.474 kvadratna kilometara, a to je teritorija Srbije bez Kosova…

Ekonomija. Ekonomija koju nam EK nameće jeste ekonomija destrukcije i apsurda. „Mali džepovi (privrednog) rasta ostaju izolovani, potisnuti slabom domaćom potražnjom“, ispravno se konstatuje, a odmah zatim se – prosto da čovek ne poveruje – traži da se slaba domaća potražnja i dodatno oslabi tako što će se oslabiti kupovna moć stanovništva dodatnim merama štednje: „Fiskalna konsolidacija mora još da bude ojačana i unapređena.“ I pritom se, usput, razotkrivaju inspiratori poziva ovdašnjeg Fiskalnog saveta da smanjenje plata i penzija bude što veće; „poseban naglasak na fiskalnu konsolidaciju“ stavljen je, stoji u izveštaju, na ministarskom sastanku ministara ekonomije i finansija članica EU i zemalja kandidata u maju 2014, na kojem su „pružene smernice za makroekonomske izazove i strukturne reforme“.

Štaviše – sad već dospevamo u zonu potpunog apsurda ili pak zločinačkih namera – u izveštaju se konstatuje i da je „izvoz ostao jedini motor (privrednog) rasta“, ali se od nas istovremeno zahteva da izvoz, u Rusiju, ograničimo sve dok ga i potpuno ne obustavimo.

Srbiji se, naime, zamera što je nivo usaglašenosti sa EU spoljnopolitičkim odlukama „značajno opao“ (usaglašenost od samo 62 odsto, u odnosu na 89 odsto prethodne godine) i to „mora da bude popravljeno“. Pritom se ne ostavlja nimalo mesta sumnji da je ovde reč o srpskom odnosu prema Rusiji. Srbija je, navodi se u nastavku, „uopšteno podržala suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, ali je bila odsutna kada se o tome glasalo u GS UN. Srbija se nije usaglasila, pošto je pozvana, sa odlukama o uvođenju restriktivnih mera u kontekstu ilegalne aneksije Krima i događaja u istočnoj Ukrajini. Srpska vlada pružila je uveravanja da Srbija neće aktivno pokušavati da ostvari neprimerenu korist od ruskog embarga na poljoprivredne proizvode iz EU.“

I ne samo što ima da osudi Rusiju nego Srbija mora i da izminira gasovod „Južni tok“ onako kako to čini i EK. Međuvladin sporazum (IGA) koji su potpisale Srbija i Rusija o izgradnji ‚Južnog toka‘ nije kompatibilan sa acquis-om (skup pravnih tekovina EU. Ovde se misli na tzv. Treći energetski paket). Srbija ne sme da započne rad na izgradnji ‚Južnog toka‘ sve dok se IGA ne usaglasi sa acquis-om.“

Ovo nama naređuje Evropska komisija, kojoj je pak to naređeno iz Vašingtona. „Pečat“ je već opširno pisao o „Vikiliksovim“ depešama američke diplomatije koje su pokazale kako je (depeša 08BRUSSELS952) „EK došla do nove doktrine: bilo koji novi gasovod mora da ima odobrenje regulatornih tela EU… Cilj je da se u ruke Komisije stavi diskreciono sredstvo kojim će moći da zaustavi projekte gasovoda ‚Severni tok‘ i ‚Južni tok‘“, a toj je doktrini u vidu podvale pak prethodila američka zabrinutost da bi (07ANKARA2491) izgradnja ovih ruskih gasovoda „mogla da se pretvori u zabrinjavajuće (rusko) političko prisustvo u inostranstvu“, što „ugrožava naš interes u bivšim članicama Varšavskog pakta i republikama Sovjetskog Saveza“, uz dodatnu zabrinutost (09STATE80223) „zbog sposobnosti Rusije da izvrši uticaj na evropske vlade i ekonomije koje su preterano zavisne od snabdevanja ruskim gasom“. Tajno miniranje „Južnog toka“, međutim, u međuvremenu se pretvorilo u javno, pa je pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija „j…š EU“ Nuland 2. oktobra u Vašingtonu, na Strateškom forumu SAD − Centralna Evropa, i sasvim otvoreno kritikovala evropske lidere koji „sklapaju prljave poslove što povećavaju zavisnost njihovih država od jednog izvora energije uprkos njihovoj proklamovanoj politici diversifikacije“.

Istog je dana, 2. oktobra, sa Harvarda stiglo i priznanje da su zapravo Sjedinjene Države naterale EU da Rusiji uvede sankcije. „Istina je da oni to nisu želeli da učine“, rekao je potpredsednik SAD Džo Bajden studentima, pojašnjavajući da su u sankcije Rusiji Evropsku uniju uterali „američko liderstvo i insistiranje predsednika Sjedinjenih Država, koji je često morao bezmalo da posrami Evropu i natera je da se uspravi i istrpi ekonomske udarce kako bi nanela štetu (Rusiji)“.

Ono što su SAD naturile Evropskoj uniji, uprkos njenim željama i interesu, i u pogledu sankcija Rusiji i u pogledu „Južnog toka“, Evropska unija sad natura Srbiji. Pop đaku, đak crkvenjaku. Tako da nam, zaista, ostaje samo da se nadamo da sledeći izveštaj EK o napretku Srbije neće za Srbiju biti pohvalan kao ovogodišnji. Zato što to neće značiti da smo se udaljili od Evropske unije i sna o boljem životu koji se iz nekog razloga s njom poistovećuje, nego će značiti da nismo u korist sopstvene štete uradili onoliko koliko je to Brisel, dakle Vašington, od nas tražio. I baš za toliko ćemo se, onda, tom boljem i dostojnijem životu i približiti.

[/restrictedarea]