Koje slabe tačke Pekinga napada Vašington

Piše Zoran Milošević

„Gresi“ Kine su višestruki, a najvažniji je taj što ona hoće da menja od SAD uspostavljeni, posle 1945. godine, svetski poredak

SAD imaju nameru da aktiviraju politiku „zadržavanja Kine“, naglasio je u utorak 1. oktobra 2014. godine zamenik ministra odbrane Bob Vork, istupajući u američkom Savetu za međunarodne odnose. „Gresi“ Pekinga su višestruki, a najvažniji je taj što hoće da menja od SAD uspostavljeni, posle 1945. godine, svetski poredak. Pored toga, postoje i drugi razlozi koje navodi direktor ruskog Instituta za savremeni državni razvoj Dmitrij Solnikov. To je želja Amerikanaca da „zaustave Kinu“, jer u ovoj godini ona ulazi u Svetsku trgovinsku organizaciju i kompanije iz SAD prebacuju proizvodnju u ovu državu, pri čemu radnici masovno ostaju bez posla. U svakom slučaju, umnožavaju se razlozi za aktivaciju američke politike „zadržavanja Kine“.

 

STABILNO LICEMERSTVO Sudeći po „revoluciji kišobrana“ u Hongkongu,  jasno je da je Amerika počela „rad“ sa Kinom. Hongkong, jedan od najvećih finansijskih centara sveta, blokiran je desetinama hiljada demonstranata, pre svega studentima. Kako se to obično događa u „obojenim revolucijama“, oni skandiraju parole, pevaju pesme, dok se aktivnosti koordiniraju preko društvenih mreža. Često pozivaju policajce da slede svoju savest, a ne naređenja. Formalni uzrok za početak protesta je način izbora predsednika Hongkonga (kineske vlasti su htele da ga postave bez izbora). Pri tome se studenti malo osvrću na logiku i činjenicu da izbori treba da se održe tek 2017. godine.

Stav SAD u vezi sa „revolucijom kišobrana“ je standardno dvoličan. Pozvale su (preko sekretara za štampu Bele kuće Džoša Ernesta) Peking na „uzdržanost“, a „revolucionare“ da protest „sačuva miran karakter“. Predstavnik Bele kuće je istakao da podržava opšte izbore i pravo Hongkonga da ih sprovede u skladu sa „sopstvenim zakonodavstvom“, čime je jasno stao na stranu „revolucionara“. Istovremeno, kineski mediji objavljuju podatke o tome da su vođe „revolucije žutih kišobrana“ prošle obuku koju su organizovale američke specijalne službe. Drugim rečima, čitav protest ima jasan američki potpis i poruku Pekingu.

No, treba reći da u Kini ima mnogo sličnih ranjivih mesta. Prvo Tibet, gde je stanovništvo nezadovoljno nametanjem kineskog nacionalnog identiteta (hanizacija).  Tamo je, dakle, moguće veoma brzo dobro osmišljenim akcijama isprovocirati ustanak sličan onome iz marta 2008. godine. Tada je organizovan marš u znak sećanja na progon dalaj-lame iz Tibeta. Marš se brzo pretvorio u pogrom Kineza, pljačku kineskih prodavnica i paljenje automobila. Da bi se Tibetanci smirili, Peking je bio prinuđen da angažuje vojsku, koja je koristila i teže vatreno oružje, posle čega je uspostavljen poredak.

Druga slaba tačka Kine je Ujgurski autonomni region (Sinkjang) gde trenutno bujaju terorističke aktivnosti. Većinu terorističkih dela „potpisali su“ islamisti iz ovog regiona, a finansira ih Vašington preko svojih bliskoistočnih partnera. Prema kineskim obaveštajnim podacima, priprema ujgurskih separatista vrši se u avganistanskim planinama od strane islamista koji su se borili u Siriji, navodi Anastasija Bakurina za portal wek.ru.

Pored toga, SAD mogu, koristeći velike socijalne razlike među stanovnicima Kine, izazvati i proteste unutar same države. Takvi, za sada manji protesti već se događaju paralelno sa „revolucijom žutih kišobrana“ u provincijama koje se naslanjaju na Hongkong (Guangdžou i Fudžijan). U ovim provincijama radnici rade u fabrikama koje proizvode robu za Zapad i traže veće plate i pravedniju raspodelu dobiti. Nezadovoljstvo radnika je, poznato je, dobra baza za raspirivanje konflikata.

[restrictedarea]

KRIZNE TAČKE Pored pomenutih, Kina ima i još nekoliko bolnih tačaka. Amerikancima je veoma važna tema jačanje kineske nacionalne valute – juana. Kineska valuta je rezervna valuta za mnoštvo država, od kojih su najvažnije Rusija, Brazil, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland (u međusobnoj trgovini ne koriste dolar, tako ga istiskuju kao svetsku valutu). Da bi sprečili da se ovaj primer dalje razvija, Amerikanci će brzo udariti po stabilnosti juana.

To je moguće uraditi na nekoliko načina, jer se juan oslanja na nedovoljno, odnosno slabo razvijeni kineski finansijsko-bankarski sistem. U ovom sistemu postoji mnoštvo „rupa“, a i veliki unutrašnji dug koji je uporediv sa američkim (14 triliona dolara) što ga čini još ranjivijim. Koji će konkretni korak preduzeti Amerikanci, teško je reći jer imaju stotinu opcija, ali će svakako udariti.

SAD su takođe započele i antikinesku aktivnost u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji politikom „zabijanja klinova“ između Kine, Južne Koreje i Japana, a takođe i između članica Asocijacije država Jugoistočne Azije (ASEAN) navodi Andrej Polunin za portal svpressa.ru.

Sledeći udar po Kini su nove sankcije Iranu. Naime, „francuski Amerikanac“ Nikola Sarkozi našao je bolnu tačku Irana. Radi se o zabrani izvoza benzina, kerozina, lož-ulja i drugih naftnih produkata u ovu zemlju. Iran, iako izvozi naftu, nema preradu ovog energenta i mora da uvozi prerađevine, što ga čini ranjivim. Najveći izvoznik naftnih derivata u Iran je Kina. Bela kuća je već upozorila Peking da ukoliko ne prihvati ove sankcije prema Iranu, naći će se na meti Vašingtona. Jer, neslaganjem sa ovim merama Kina manifestuje osporavanje „uloge SAD kao svetskog hegemona“. Obama je čak nagovestio i mogućnost „povratka američkog tržišta američkim proizvođačima“, što znači zabranu uvoza robe iz Kine, kao kaznu za neprihvatanje sankcija Iranu.

SAD se otvoreno svrstavaju na stranu protivnika Kine, pa su dostavile Tajvanu oružje u vrednosti od 6,7 milijardi dolara a takođe, pozvale su u zvaničnu posetu verskog lidera budista, dalaj-lamu, koga u Pekingu nazivaju tibetanskim separatistom.

Dostavu oružja Tajvanu američki list „Internešenel herald tribjun“ ocenio je kao „direktni udar po najosetljivijem diplomatskom problemu između dve države od 1972. godine“.

Odnosi SAD i Kine postaju konfliktni, a neprijateljstvo Vašingtona prema Pekingu, koje postoji odavno, više nije nikakva tajna. Međutim, obe države su se doskora ponašale uzdržano, ne iritirajući jedna drugu. Sada se situacija naglo menja. Vjačeslav Tetjokin, za portal Komunističke partije Ruske Federacije, situaciju je ocenio na sledeći način: Vašington pritiska – Kina ne odstupa!

Kakve su šanse SAD da disciplinuju Kinu?

KONFLIKTI I PRITISAK Činjenica je da ova država zajedno sa drugim članicama BRIKS radi na stvaranju višepolarnog i pravednijeg svetskog poretka. Zato su SAD odlučile da pokrenu konflikte na svim mogućim tačkama oko Kine i u njoj. Prošle godine oni su izbijali oko kineskih granica (sa Japanom, Vijetnamom i nizom država Jugoistočne Azije). Hongkong je još jedna bolna tačka, ali ovaj put unutrašnja, koja omogućava Amerikancima da izvrše snažan pritisak na Peking.

Problem sa „revolucijom žutih kišobrana“ nije u zahtevima, već u propasti kineske politike integracije Hongkonga (ovo je još pedesetogodišnji prelazni period u kojem ovaj region treba da se integriše u Kinu). Do sada, sve je bilo idealno, jer stanovništvo Hongkonga nije održavalo globalne proteste, nego samo male – lokalne. Sadašnji protesti diskredituju sistem prelaznog perioda u kojem Peking ima pokroviteljstvo, a prisajedinjene teritorije i dalje imaju nezavisnost (princip „jedna država − dva sistema“). Za Peking je ovo snažan udarac koji se nije završio u Hongkongu, već odjekuje porukom i u Tajvanu jer se pripremao za prisajedinjenje Kini po hong – konškom obrascu.

Sve kineske bolne tačke na koje Amerikanci mogu da udare raspoređene su na periferiji tradicionalne Kineske imperije. U svim tim regionima proces hanizacije (asimilacije) nije završen: takvi su Tibet, Ujgurski autonomni region, južna provincija Junan (bliska Burmi i Vijetnamu). Preko ovih tačaka Amerikanci će pritiskati Peking, raspirujući nacionalizam i mržnju prema Kinezima, sa krajnjim ciljem izazivanja građanskog rata u ovim oblastima.

Treba znati da SAD nisu zainteresovane za razbijanje i krah Kine kao države u potpunosti, već samo za ograničavanje njenog razvoja u okvirima Azije, a to planiraju da urade tako što će da usmere Peking na višegodišnje rešavanje unutrašnjih konflikata (da ih „zadrže“ rešavanjem navedenih problema od promena svetskog poretka). Pri tome, treba znati da se aktivizacija američke politike prema Kini dogodila pre dve godine, odmah posle dolaska na vlast Ksi Đinpinga, koji je najavio ambiciozni plan razvoja države. SAD od tada stalno sužavaju njen manevarski prostor. To je dovelo do zainteresovanosti Kine za saradnju sa Rusijom. Zapravo, situacija se obrnula. Doskoro se činilo da je Rusiji nužna Kina da bi tamo izvozila energente. Međutim, sada je Kini potrebna Rusija, što će dovesti do velike političke i vojne saradnje. To, drugim rečima, znači da u kineskom poretku Rusija zauzima sve važnije mesto.

Politika Vašingtona prema Kini, ističe Bronislav Vinogrodski za portal svpressa.ru, ako je dobro osmišljena, može se veštim manevrisanjem Pekinga okrenuti protiv SAD. Hongkong je za Peking važna pouka, pa će se posvetiti većem ideološkom radu u ovom regionu. Suštinski, kineska vlada je već preduzela određene mere. Na Institutu za međunarodne odnose Pekinškog univerziteta osnovala je Centar za proučavanje „meke moći“. Šta će uraditi sa ostalim svojim slabim tačkama, videće se.

„NISKA BISERA”

Sa dolaskom Baraka Obame na mesto predsednika SAD, zvanično je objavljeno iz Bele kuće da će se primenjivati „pametna ili meka moć“ (smart power) u spoljnoj politici, dok je doktrina dominacije zamenjena politikom liderstva SAD. U okviru ove koncepcije posebno mesto je zauzela Kina, tačnije, postala je „problem broj jedan“, s obzirom na njen brzi vojno-politički razvoj. Mnoštvo analitičkih centara, kao i pojedinaca počelo je sa izradama novih strategija i doktrina za ovu azijsku državu, uključujući i doradu sada aktuelne i primenjene „doktrine zadržavanja“.

Sve ove analize pokazale su da strategija Kine ne nosi konfliktni karakter i da ona nema imperijalnih ambicija. Njeni interesi su pragmatični i uglavnom povezani sa energentima. Ova kineska strategija u američkim doktrinama opisana je kao „niska bisera“ (String of Pearls) a označava želju Pekinga da stvara prosperitetne tačke (bisere) sve do Bliskog istoka, koje će povezati u nisku i čuvati vojnom silom kako bi obezbedio energente.

[/restrictedarea]