„Греси“ Кине су вишеструки, а најважнији је тај што она хоће да мења од САД успостављени, после 1945. године, светски поредак
САД имају намеру да активирају политику „задржавања Кине“, нагласио је у уторак 1. октобра 2014. године заменик министра одбране Боб Ворк, иступајући у америчком Савету за међународне односе. „Греси“ Пекинга су вишеструки, а најважнији је тај што хоће да мења од САД успостављени, после 1945. године, светски поредак. Поред тога, постоје и други разлози које наводи директор руског Института за савремени државни развој Дмитриј Солников. То је жеља Американаца да „зауставе Кину“, јер у овој години она улази у Светску трговинску организацију и компаније из САД пребацују производњу у ову државу, при чему радници масовно остају без посла. У сваком случају, умножавају се разлози за активацију америчке политике „задржавања Кине“.
СТАБИЛНО ЛИЦЕМЕРСТВО Судећи по „револуцији кишобрана“ у Хонгконгу, јасно је да је Америка почела „рад“ са Кином. Хонгконг, један од највећих финансијских центара света, блокиран је десетинама хиљада демонстраната, пре свега студентима. Како се то обично догађа у „обојеним револуцијама“, они скандирају пароле, певају песме, док се активности координирају преко друштвених мрежа. Често позивају полицајце да следе своју савест, а не наређења. Формални узрок за почетак протеста је начин избора председника Хонгконга (кинеске власти су хтеле да га поставе без избора). При томе се студенти мало осврћу на логику и чињеницу да избори треба да се одрже тек 2017. године.
Став САД у вези са „револуцијом кишобрана“ је стандардно дволичан. Позвале су (преко секретара за штампу Беле куће Џоша Ернеста) Пекинг на „уздржаност“, а „револуционаре“ да протест „сачува миран карактер“. Представник Беле куће је истакао да подржава опште изборе и право Хонгконга да их спроведе у складу са „сопственим законодавством“, чиме је јасно стао на страну „револуционара“. Истовремено, кинески медији објављују податке о томе да су вође „револуције жутих кишобрана“ прошле обуку коју су организовале америчке специјалне службе. Другим речима, читав протест има јасан амерички потпис и поруку Пекингу.
Но, треба рећи да у Кини има много сличних рањивих места. Прво Тибет, где је становништво незадовољно наметањем кинеског националног идентитета (ханизација). Тамо је, дакле, могуће веома брзо добро осмишљеним акцијама испровоцирати устанак сличан ономе из марта 2008. године. Тада је организован марш у знак сећања на прогон далај-ламе из Тибета. Марш се брзо претворио у погром Кинеза, пљачку кинеских продавница и паљење аутомобила. Да би се Тибетанци смирили, Пекинг је био принуђен да ангажује војску, која је користила и теже ватрено оружје, после чега је успостављен поредак.
Друга слаба тачка Кине је Ујгурски аутономни регион (Синкјанг) где тренутно бујају терористичке активности. Већину терористичких дела „потписали су“ исламисти из овог региона, а финансира их Вашингтон преко својих блискоисточних партнера. Према кинеским обавештајним подацима, припрема ујгурских сепаратиста врши се у авганистанским планинама од стране исламиста који су се борили у Сирији, наводи Анастасија Бакурина за портал wek.ru.
Поред тога, САД могу, користећи велике социјалне разлике међу становницима Кине, изазвати и протесте унутар саме државе. Такви, за сада мањи протести већ се догађају паралелно са „револуцијом жутих кишобрана“ у провинцијама које се наслањају на Хонгконг (Гуангџоу и Фуџијан). У овим провинцијама радници раде у фабрикама које производе робу за Запад и траже веће плате и праведнију расподелу добити. Незадовољство радника је, познато је, добра база за распиривање конфликата.
[restrictedarea]КРИЗНЕ ТАЧКЕ Поред поменутих, Кина има и још неколико болних тачака. Американцима је веома важна тема јачање кинеске националне валуте – јуана. Кинеска валута је резервна валута за мноштво држава, од којих су најважније Русија, Бразил, Јужна Кореја, Аустралија и Нови Зеланд (у међусобној трговини не користе долар, тако га истискују као светску валуту). Да би спречили да се овај пример даље развија, Американци ће брзо ударити по стабилности јуана.
То је могуће урадити на неколико начина, јер се јуан ослања на недовољно, односно слабо развијени кинески финансијско-банкарски систем. У овом систему постоји мноштво „рупа“, а и велики унутрашњи дуг који је упоредив са америчким (14 трилиона долара) што га чини још рањивијим. Који ће конкретни корак предузети Американци, тешко је рећи јер имају стотину опција, али ће свакако ударити.
САД су такође започеле и антикинеску активност у Источној и Југоисточној Азији политиком „забијања клинова“ између Кине, Јужне Кореје и Јапана, а такође и између чланица Асоцијације држава Југоисточне Азије (АСЕАН) наводи Андреј Полунин за портал svpressa.ru.
Следећи удар по Кини су нове санкције Ирану. Наиме, „француски Американац“ Никола Саркози нашао је болну тачку Ирана. Ради се о забрани извоза бензина, керозина, лож-уља и других нафтних продуката у ову земљу. Иран, иако извози нафту, нема прераду овог енергента и мора да увози прерађевине, што га чини рањивим. Највећи извозник нафтних деривата у Иран је Кина. Бела кућа је већ упозорила Пекинг да уколико не прихвати ове санкције према Ирану, наћи ће се на мети Вашингтона. Јер, неслагањем са овим мерама Кина манифестује оспоравање „улоге САД као светског хегемона“. Обама је чак наговестио и могућност „повратка америчког тржишта америчким произвођачима“, што значи забрану увоза робе из Кине, као казну за неприхватање санкција Ирану.
САД се отворено сврставају на страну противника Кине, па су доставиле Тајвану оружје у вредности од 6,7 милијарди долара а такође, позвале су у званичну посету верског лидера будиста, далај-ламу, кога у Пекингу називају тибетанским сепаратистом.
Доставу оружја Тајвану амерички лист „Интернешенел хералд трибјун“ оценио је као „директни удар по најосетљивијем дипломатском проблему између две државе од 1972. године“.
Односи САД и Кине постају конфликтни, а непријатељство Вашингтона према Пекингу, које постоји одавно, више није никаква тајна. Међутим, обе државе су се доскора понашале уздржано, не иритирајући једна другу. Сада се ситуација нагло мења. Вјачеслав Тетјокин, за портал Комунистичке партије Руске Федерације, ситуацију је оценио на следећи начин: Вашингтон притиска – Кина не одступа!
Какве су шансе САД да дисциплинују Кину?
КОНФЛИКТИ И ПРИТИСАК Чињеница је да ова држава заједно са другим чланицама БРИКС ради на стварању вишеполарног и праведнијег светског поретка. Зато су САД одлучиле да покрену конфликте на свим могућим тачкама око Кине и у њој. Прошле године они су избијали око кинеских граница (са Јапаном, Вијетнамом и низом држава Југоисточне Азије). Хонгконг је још једна болна тачка, али овај пут унутрашња, која омогућава Американцима да изврше снажан притисак на Пекинг.
Проблем са „револуцијом жутих кишобрана“ није у захтевима, већ у пропасти кинеске политике интеграције Хонгконга (ово је још педесетогодишњи прелазни период у којем овај регион треба да се интегрише у Кину). До сада, све је било идеално, јер становништво Хонгконга није одржавало глобалне протесте, него само мале – локалне. Садашњи протести дискредитују систем прелазног периода у којем Пекинг има покровитељство, а присаједињене територије и даље имају независност (принцип „једна држава − два система“). За Пекинг је ово снажан ударац који се није завршио у Хонгконгу, већ одјекује поруком и у Тајвану јер се припремао за присаједињење Кини по хонг – коншком обрасцу.
Све кинеске болне тачке на које Американци могу да ударе распоређене су на периферији традиционалне Кинеске империје. У свим тим регионима процес ханизације (асимилације) није завршен: такви су Тибет, Ујгурски аутономни регион, јужна провинција Јунан (блиска Бурми и Вијетнаму). Преко ових тачака Американци ће притискати Пекинг, распирујући национализам и мржњу према Кинезима, са крајњим циљем изазивања грађанског рата у овим областима.
Треба знати да САД нису заинтересоване за разбијање и крах Кине као државе у потпуности, већ само за ограничавање њеног развоја у оквирима Азије, а то планирају да ураде тако што ће да усмере Пекинг на вишегодишње решавање унутрашњих конфликата (да их „задрже“ решавањем наведених проблема од промена светског поретка). При томе, треба знати да се активизација америчке политике према Кини догодила пре две године, одмах после доласка на власт Кси Ђинпинга, који је најавио амбициозни план развоја државе. САД од тада стално сужавају њен маневарски простор. То је довело до заинтересованости Кине за сарадњу са Русијом. Заправо, ситуација се обрнула. Доскоро се чинило да је Русији нужна Кина да би тамо извозила енергенте. Међутим, сада је Кини потребна Русија, што ће довести до велике политичке и војне сарадње. То, другим речима, значи да у кинеском поретку Русија заузима све важније место.
Политика Вашингтона према Кини, истиче Бронислав Виногродски за портал svpressa.ru, ако је добро осмишљена, може се вештим маневрисањем Пекинга окренути против САД. Хонгконг је за Пекинг важна поука, па ће се посветити већем идеолошком раду у овом региону. Суштински, кинеска влада је већ предузела одређене мере. На Институту за међународне односе Пекиншког универзитета основала је Центар за проучавање „меке моћи“. Шта ће урадити са осталим својим слабим тачкама, видеће се.
„НИСКА БИСЕРА”
Са доласком Барака Обаме на место председника САД, званично је објављено из Беле куће да ће се примењивати „паметна или мека моћ“ (smart power) у спољној политици, док је доктрина доминације замењена политиком лидерства САД. У оквиру ове концепције посебно место је заузела Кина, тачније, постала је „проблем број jeдан“, с обзиром на њен брзи војно-политички развој. Мноштво аналитичких центара, као и појединаца почело је са израдама нових стратегија и доктрина за ову азијску државу, укључујући и дораду сада актуелне и примењене „доктрине задржавања“.
Све ове анализе показале су да стратегија Кине не носи конфликтни карактер и да она нема империјалних амбиција. Њени интереси су прагматични и углавном повезани са енергентима. Ова кинеска стратегија у америчким доктринама описана је као „ниска бисера“ (String of Pearls) а означава жељу Пекинга да ствара просперитетне тачке (бисере) све до Блиског истока, које ће повезати у ниску и чувати војном силом како би обезбедио енергенте.
[/restrictedarea]