Goran Skrobonja / pisac / – Nova srpska Odiseja

Razgovarala Laura Barna

„Politički sistemi i režimi donosili su u poslednjih nekoliko vekova najrazličitije tematike i poetike, ali jedno se nije menjalo: kvalitetni, talentovani i umešni prozaisti stvarali su pripovetke koje slobodno mogu da se porede sa najvišim dometima bilo koje nacionalne književnosti“, kaže u Predgovoru za antologiju „Nova srpska pripovetka“ Goran Skrobonja, pisac, prevodilac, stripski scenarista, antologičar, urednik i vlasnik izdavačke kuće „Paladin“, specijalizovane za žanrovsku književnost – SF, horor, slipstrim

Da počnemo, dakle, od kraja. U ovoj godini izdavačka kuća „Paladin“ objavila je gotovo kapitalno delo, luksuzno opremljenu antologiju Nova srpska pripovetka. Trideset i četiri autora, uglavnom majstora fantastike, ali i glavnotokovskih pisaca, isto toliko priča odabranih iz pet tematskih zbirki slipstrim proze, koje ste takođe priredili i objavili u periodu od 2008. do 2012. godine. Hrabro i rizično?

Mislim da naši čitaoci, kao i autori čija su dela zastupljena u ovom zborniku zaslužuju jedno ovakvo izdanje koje će ostati kao trajno svedočanstvo o tome kako je izgledala srpska književna scena u prvoj deceniji novog milenijuma. Tako je, tu su najznačajniji pisci „glavnog toka“ kao i oni koje kritika često neopravdano i sa visine naziva „žanrovcima“: Gatalica, Lengold, Kecmanović, Đurđević, Žurić, Pavković, Nešić, Tuševljaković, Oltvanji, Ognjanović, Knežević… Međutim, rukovodio sam se kriterijumom izbora najkvalitetnijih pripovetki iz pet dosadašnjih antologija koje ste pomenuli: Beli šum – priče o televiziji; Istinite laži – priče o urbanim legendama; Apokalipsa juče, danas, sutra – priče o smaku sveta; i ženska i muška antologija priča o vampirima: U znaku vampirice, te U znaku vampira. Za objavljivanje ovog zbornika nije bila neophodna neka naročita hrabrost, a jedini rizik je taj da knjiga, zbog ovakve opreme i cene, bude za kupce preskupa. Dodao bih samo da upravo privodim kraju rad na pripremi nove, šeste antologije sa naslovom HAARP i druge priče. Naravno, tema su teorije zavere, a među uvrštenim pričama su i one koje su napisali Goran Gocić, Filip David, Jelica Greganović, Vasa Pavković…

Fantastika je, rekla bih, tendenciozno zanemarivan žanr u domaćoj književnosti, ali poslednjih godina kao da zauzima konačno zaslužno mesto i počinje zdravo da se vrednuje. Jedan od razloga mogle bi biti i okolnosti mesta i vremena u kojima živimo a koje, izgleda, stvaraju sjajnu podlogu i fantastičnu scenografiju za raščauravanje ovog žanra. Kako vam izgleda odnos: društvenopolitičke okolnosti – umetničko delo? Da li je ta uzajamna povezanost neminovna za opravdavanje postojanja ovakvih literarnih žanrova, ali i za njihovo prihvatanje?

Primećujem donekle paradoksalan trend, naročito među piscima srednje generacije: oni koji su se afirmisali kao velika imena „glavnog toka“ bez ikakvog zazora upliću fantastiku u svoja dela, evo, recimo, Gatalica, ili Vladušić, dok drugi, koji su se afirmisali u žanrovima fantastike, sve više pišu knjige u kojima fantastičnog elementa gotovo i da nema. U stvari, razlike polako nestaju, žanrovska ograničenja više nisu kruta i već je duži niz godina prisutan takozvani „slipstrim“, mešavina žanrovske i „ozbiljne“ proze. Mislim da je ovo izuzetno dobro kako za pisce, tako i za čitaoce.

Nekim sličnim smerom kretalo se i moje stvaralaštvo: prva zbirka priča koju sam objavio, Od šapata do vriska, nosila je podnaslov Priče strave i fantastike; druga – Šilom u čelo – nimalo slučajno, nosila je podnaslov Priče fantastike i strave, dok je ispod naslova treće Tihi gradovi pisalo samo: Priče. Isto važi i za moju četvrtu zbirku, Poklade, koja upravo izlazi iz štampe.

Forsirate i objavljujete mlade, neafirmisane pisce, koji su u „Paladinu“ stekli sabirno mesto gde mogu da iskažu svoju spisateljsku kreativnost, ali i svojevrsni književni eksperiment. Koliko je to za jednog izdavača rizik, a koliko dugoročno uloženi kapital i umešna, možda i intuitivna dalekovidost?

Nisam zaboravio kako je meni bilo kada sam pokušavao da plasiram svoje prve tekstove. Mladim autorima je podrška neophodna i zato, kad god dobijem dobro napisan tekst koji zaslužuje objavljivanje uz minimalne intervencije, sa velikim zadovoljstvom ga uvrstim u knjigu. Ponekad to zasmeta afirmisanim autorima čije se priče nađu u istom zborniku kraj tekstova nepoznatih mladih autora, ali ja se tada potrudim da ih podsetim na to da su i sami nekada bili mladi početnici. A kada vidim da je potom neko od tih junoša objavio, ili objavila, zbirku ili roman, osetim donekle apsurdan ponos. Bez ovakve podrške mladim piscima ne možemo očekivati da srpska proza zadrži vitalnost i da ima bilo kakvu ozbiljnu budućnost.

A interesantno je da ste svoju prvu priču plasirali u Zagrebu. Godina je 1987, naziv priče „Poklon s neba“, mesto objavljivanja časopis Sirijus. Otkud taj aranžman?

Nije bio posredi nikakav poseban aranžman. Jednostavno, u to vreme je Sirijus bio praktično jedini časopis visokog profila i tiraža koji je objavljivao naučnu fantastiku u SFRJ. Njegova redakcija je imala neku vrstu „trajnog konkursa“ za domaću priču i san svakog iole ambicioznog mladog žanrovskog pisca bio je da bude objavljen u Sirijusu. „Poklon s neba“ sam napisao inspirisan donekle filmovima „Blejd raner“ i „Osmi putnik“, kao i prozom Stivena Kinga. Otkucao sam tu priču na pisaćoj mašini,  poslao je u Zagreb, i sledećeg meseca u Reči urednika pročitao da je primljena za objavljivanje. To je bio najverovatnije ključni događaj koji me je nagnao da nastavim da se bavim pisanjem. Valja pomenuti da mi Sirijus nije objavio sledeću pripovetku koju sam poslao – fantazijsku novelu „Točak“ – sa obrazloženjem da je preduga za časopis i savetom da je produžim i objavim kao roman. Mislim da je pravi razlog bio zapravo taj što tadašnja redakcija Sirijusa nije mnogo marila za epsku fantastiku, ali svejedno – „Točak“ je objavljen u časopisu Alef koji je uređivao Boban Knežević, a kasnije je dobio i svoju strip varijantu u četiri albuma objavljena u Francuskoj – nacrtao ih je sada već proslavljeni i uspešni Dražen Kovačević, u saradnji sa Vladimirom Vesovićem – kao i svojevrsni nastavak, roman Vojnici Korota. S obzirom na to da je taj nastavak objavljen samo kao specijalno izdanje fanzina Emitor, u tiražu od pedesetak primeraka, planiram da oba ova dela objedinim u jednoj knjizi i objavim ih sledeće godine.

Uopšte, pred kraj osamdesetih godina prošlog veka u bivšoj državi je bilo mesta za objavljivanje žanrovske proze. Današnja situacija nikako ne može da se poredi s tim periodom.

[restrictedarea]

Početkom devedesetih pokrenuli ste i ediciju horor književnosti „Košmar“ i srpskoj čitalačkoj publici predstavili najznačajnije autore tog žanra: Stivena Kinga, Džejmsa Herberta i Klajva Barkera. Ali u toj ediciji su objavljene i dve vaše zbirke, takođe horor tematike. Ima li kraja inspirativnosti tamne strane ljudskog razuma, ili da uopštim: košmara sveg sveta?

Bio sam zaista oduševljen tim horor pokretom, koji je vrhunac dosegao pred kraj osamdesetih ili početkom devedesetih. Neki ozbiljni strani književni kritičari tvrdili su da je angloamerička kratka proza iz tog perioda upravo opstala zahvaljujući žanrovskim stvaraocima koji su smelo i drsko kombinovali žanrovske obrasce sa svežim, zanimljivim, ponekad čak i eksperimentalnim stvaralačkim postupkom, postmodernizmom i stilom kakvog se ne bi postideo nijedan autor takozvane „ozbiljne“ književnosti. Hteo sam da našoj publici predstavim najznačajnija i meni najdraža dela perjanica tog velikog talasa. Danas više nema mesta takvim „prosvetiteljskim“ motivima – internet i čitanje stranih knjiga bez prevoda učinili su svoje – ali želja koja me je oduvek pokretala da prevodim, priređujem i objavljujem ove knjige, želja da podelim svoje oduševljenje dobrom prozom sa svima i dalje je tu. Sve edicije koje ste naveli nastaviće da žive, izuzev one sa nazivom „Pandora“ (biblioteka intrigantne ženske proze) isključivo iz tržišnih razloga.

Autor ste brojnih kratkih priča horora i naučne fantastike, ali i romanâ sličnog žanra. Čovek koji je ubio Teslu doživeo je veliki uspeh i više izdanja, bio je u mnogim užim izborima za srpske književne nagrade. Ako za pisca kažu da ima knjigu života, da li smatrate da je možda to vaša knjiga života, ili ona još čeka svoje pojavljivanje?

Taj roman je dosta doprineo da za moje ime sazna i šira čitalačka publika u Srbiji, pa i u regionu. Veoma sam zadovoljan njegovim prijemom kod čitalaca. Prošle godine sam sa velikim uživanjem napisao i svojevrsni „prednastavak“ romana Čovek koji je ubio Teslu – objavljen kao Sva Teslina deca, sa sjajnim ilustracijama istaknutih umetnika Igora Kordeja i Rastka Ćirića, a planiram i pravi nastavak kao završetak planirane trilogije o „Teslaverzumu“, uz zbirku priča iz istog sveta i sa istim junacima. Ovaj svojevrsni serijal mi omogućuje da se nesputano bavim temama koje su me oduvek zanimale – multiverzumom, kvantnom fizikom, alternativnom istorijom i paralelnim svemirima, na način koji je donekle blizak ne samo ljubiteljima naučne fantastike već i istorijskog ili pustolovnog romana. Ali ne, ne mislim da je to moja „knjiga života“. Već duže vreme razmišljam i pripremam se za pisanje romana u kojem neće biti fantastike i možda će on biti bolji kandidat za takvu kvalifikaciju. Videćemo.

Na poleđini pomenutog romana stoji: „Ovo nije roman o Tesli – ovo je roman sa Teslom, isto tako ovo je i roman o smaku sveta i o tome koliko nauka može biti opasna.“ Ako prizovem i naslov vaše antologije Apokalipsa juče, danas, sutra – priče o smaku sveta, nezaobilazno je pitanje: Verujete li u opstanak civilizacije, a u tom kontekstu i u opstanak knjige kao pisanog traga/izražaja čovekove misli?

Verujem da će knjiga u ovakvom obliku – kao predmet u stvarnom, ne u virtuelnom svetu elektronskih izdanja – opstati sve dok opstaje i ljudska civilizacija. Međutim, njen opstanak je mnogo neizvesniji: politička i društvena previranja širom planete ukazuju na to. Postoje naučnici koji se ozbiljno bave mogućim budućnostima i neki od njih zastupaju mišljenje da je čovečanstvo na putu prema formiranju takozvane „globalne civilizacije“, koja jedina može da mu omogući dalji opstanak i razvoj; ukoliko u sledećih sto godina takva globalna civilizacija ne bude uspostavljena, kažu oni, alternativa je haos i nazadovanje, ratovi, glad, beda itd. Mogao bih da se saglasim s tim mišljenjem da se pod terminom „globalna civilizacija“ zapravo kao kukavičje jaje ne potura „globalna zapadna civilizacija“ i njene tobože univerzalne vrednosti. U tako projektovanoj budućnosti ovi futurolozi, sa Zapada naravno, ne vide mesto za tradiciju i nasleđe velikih naroda poput ruskog, kineskog, indijskog – da ne pominjemo male, kao što je naš. Zbog toga me takav globalizam nimalo ne privlači i mnogo mi je bliža vizija budućnosti koju maestralno opisuje meni omiljeni pisac Ijan Mekdonald, smeštajući centre naučnoistraživačkog, tehnološkog i ekonomskog razvoja u zemlje poput Indije, Brazila, Turske ili Kenije. Ukoliko se ostvari antiutopijsko predviđanje globalizma na zapadni način, može se očekivati i marginalizacija knjige kao pisanog traga bilo kakve slobodne čovekove misli. Zato hajde da nekako doprinesemo, koliko god možemo, tome da čovečanstvo ne izgradi do kraja Orvelovu 1984, već da naša deca umesto toga dožive ostvarenje optimističkih Mekdonaldovih vizija.

Preveli ste mnoga vrhunska dela žanrovske književnosti, ali ste mnoga i objavili u svojoj izdavačkoj kući, i sva su imala dobru recepciju i kritike i čitalaca. Kakav je vaš dalji put? Trasiran ili meandriran? Da li u ovakvom vremenu improvizacija i falsifikata može išta dugoročno da se planira, naročito kada je kultura, odnosno literatura posredi?

Teško je planirati bilo šta na duže staze, pogotovo u izdavaštvu i poslovima koji imaju veze sa književnošću i kulturom. Malobrojne su moćne izdavačke kuće koje mogu da posluju relativno sigurno i kako kažete, trasirano. Potrudiću se da veoma preciznim izborom naslova i autora zadržim uz sebe čitaoce naviknute na vrhunsku žanrovsku, međužanrovsku ili multižanrovsku prozu. Još i kad bi država učinila ono što je u njenoj nadležnosti da pomogne: ukidanje ili snižavanje PDV-a na knjigu, promena kontraproduktivnih propisa o javnim nabavkama ili izuzimanje biblioteka iz tog režima koji se pokazao potpuno nefunkcionalnim… možda bi se i moglo sa izvesnim optimizmom gledati napred.

Komercijalizacija se uvukla u sve pore našeg života. Neminovno, stoga, i u izdavaštvo. Da li je u vreme najezde svaštarenja, a zapravo ničega, mogućno očuvati kvalitet i zadržati vrednosni sistem, pa i kad vam vetar nemilosrdno bije u lice? Ili je stvar predstavljanja proizvoda, gde i onaj najgori o kojem se neprestano priča preko noći postaje najtraženiji. Da li to može i sme biti slučaj i sa knjigom?

Upoznao sam mnoge izdavače, odnosno vlasnike izdavačkih kuća, od onih najvećih pa do onih koji godišnje objave tek jedan ili dva nova naslova. Razlike u pristupu su neminovne. Relativno mali broj krupnih izdavača nužno mora da povlađuje ukusu najšire publike, jer samo prodaja velikih tiraža može da obezbedi funkcionisanje tih velikih preduzeća, kao i štampanje i objavljivanje knjiga koje nisu komercijalne, ali imaju svoj kulturološki, istorijski, naučni značaj. „Mali“ izdavači su tu u donekle lagodnijoj poziciji, s obzirom na to da zapošljavaju neznatan broj ljudi i ono što nazivamo „režijskim troškovima“ ih previše ne opterećuje. Oni se obično rukovode sopstvenim ukusom i imaju u vidu konkretnu ciljnu grupu čitalaca. Zahvaljujući tome, u našim knjižarama danas možemo naći izvanredne knjige upravo „malih“ izdavača. Pomenimo, recimo, sjajne „Bukine“ naslove, ili luksuzne stripove kakve objavljuju „Darkvud“ i „Makondo“, izdanja koja nikako ne mogu da budu isplativa, ali su izraz želje i ljubavi takvih izdavača prema konkretnom žanru, piscu ili književnoj struji. Zato mislim da su čitaocima i izdavačkom tržištu neophodni i jedni i drugi.

Šta očekujete od društva i države kao privatni izdavač i da li se u okolnostima tranzicije može bilo šta realno i očekivati? Mada, uskoro će sve izdavačke kuće preći iz državnog u privatno vlasništvo. Mislite li da je to dobar put? Zdrava konkurencija bazirana na ličnim interesima, ili…?

Očekujem, koliko god to uzaludno bilo, da država pomogne tako što će knjigu učiniti pristupačnijom čitalačkoj publici. U tome bi ona možda mogla da primeni neke od mera koje, na primer, hrvatska država primenjuje već dugo, a posebno bi bilo korisno kada bi se uveli državni konkursi za potporu piscima: pošaljete sinopsis dela koje nameravate da napišete u sledećih šest meseci ili godinu dana, uz svoju biografiju i bibliografiju i ukoliko zadovoljavate kriterijume, država vam praktično finansira svakodnevni život za vreme pisanja dodelom nimalo zanemarljivog iznosa, a vaše je da u datom roku završite tu knjigu i predate je izdavaču. Nažalost, nemam mnogo iluzija o tome da bi ovakav sistem mogao da zaživi i kod nas.

Što se tiče totalne privatizacije u izdavaštvu – pa, loši primeri privatizacije „Prosvete“ ili „Rada“ nimalo ne ohrabruju. Stoga mislim da je možda uputnije da država zadrži neku vrstu kontrole nad izdavačkim gigantima kao što su „Službeni glasnik“ ili „Zavod za udžbenike“.

Vas uglavnom vezuju za knjige, ali zanimljivo je da pomenemo da ste po zanimanju pravnik i da ste se i profesionalno bavili pravničkim poslovima u istaknutim srpskim kompanijama. Bili ste jedno vreme i generalni sekretar Srpskog udruženja izdavača i knjižara. Kako uspevate da spojite tako oprečne aktivnosti? I da li su uopšte oprečne, ako uzmemo neophodnost angažmana umetnika u raznim oblastima zarad opstajavanja, u današnje vreme posebno?

Svako životno iskustvo dragoceno je za pisca. Tačno je da sam pune dve decenije vodio neku vrstu „dvostrukog života“: bavio sam se dobrim delom dana onim što sam morao da radim kako bih izdržavao sebe i porodicu, dok je ostatak mog budnog vremena bio posvećen onome što zapravo volim da radim – pisanju i prevođenju. Mnoga iskustva stečena na radnom mestu iskoristio sam u svojoj prozi, shvativši da situacije, međuljudski odnosi, dijalozi direktno preslikani iz tzv. stvarnog života mogu da budu odlična alatka za postizanje uverljivosti u fikciji, za ono famozno „suzbijanje neverice“ kod čitaoca. Sada, kao svojevrsna „žrtva tranzicije“, omiljenim aktivnostima sam pridodao i izdavaštvo, sa željom da pomirim lepo i korisno. I taj posao je, naravno, nepresušno vrelo novih iskustava koja samo čekaju priliku da bi se našla u nekoj priči ili romanu.

U svojoj biografiji navodite – što je, primećujem, veoma lepo – da ste oženjeni Draganom sa kojom imate dve kćerke: Aleksandru i Teodoru. Kolika je njihova uloga u vašem stvaralačkom radu?

Navikle su na to da „odlutam“ dok pišem i naučile da mi u tome ne smetaju previše. Mislim da je za jednog pisca to više nego dovoljno.

Da završimo, dakle, od početka. Kuda ide srpska priča, bilo kog žanrovskog određenja, srpska priča u evropskom i svetskom kontekstu?

U prilici sam da svake godine, kroz pripovetke koje mi stignu kao odgovor na tematske konkurse, sagledam presek trenutnog stanja u domenu domaće kratke proze – vidim koji su autori aktivni, a koji ne, mogu da ustanovim koji su od njih napredovali ili promenili stil ili pristup… Na osnovu toga mogu da kažem da ne strahujem za budućnost našeg proznog stvaralaštva. Ne nedostaje ljudi spremnih da pišu i objavljuju, retki su oni koji nisu savladali osnove spisateljskog zanata, a svi ti glasovi su veoma različiti i to izobilje ume ponekad da bude očaravajuće.

Što se svetskih okvira tiče, siguran sam da najbolje pripovetke savremene srpske proze mogu da se mere sa vrhunskim pričama iz bilo koje druge zemlje. Tu je hendikep činjenica da nije dovoljno pisati na srpskom da bi nas ceo svet razumeo, kao i to da je kvalitetan prevod na engleski preskup i potpuno neisplativ. Opet, jedan od primera iz okruženja pokazuje da domaći pripovedači ipak ne ostaju sasvim u zabranu, zatvoreni unutar srpskih međa: ugledni zagrebački književni časopis Ubik počeo je da gotovo redovno objavljuje žanrovske i ne sasvim žanrovske pripovetke srpskih pisaca, prinuđen na to nedostatkom dovoljnog broja kvalitetnih priča tamošnjih autora. I ovo je, po mom mišljenju, dodatni mali dokaz o tome koliko je bilo pogrešno rasparčati i veštački podeliti nekada zajednički, veliki kulturno-jezički prostor. Dakle, ako bih morao da poručim nešto kolegama piscima, to bi verovatno glasilo: „Pišite samo – spasa nam nema, ali propasti nećemo.“

[/restrictedarea]