Горан Скробоња / писац / – Нова српска Одисеја

Разговарала Лаура Барна

„Политички системи и режими доносили су у последњих неколико векова најразличитије тематике и поетике, али једно се није мењало: квалитетни, талентовани и умешни прозаисти стварали су приповетке које слободно могу да се пореде са највишим дометима било које националне књижевности“, каже у Предговору за антологију „Нова српска приповетка“ Горан Скробоња, писац, преводилац, стрипски сценариста, антологичар, уредник и власник издавачке куће „Паладин“, специјализоване за жанровску књижевност – СФ, хорор, слипстрим

Да почнемо, дакле, од краја. У овој години издавачка кућа „Паладин“ објавила је готово капитално дело, луксузно опремљену антологију Нова српска приповетка. Тридесет и четири аутора, углавном мајстора фантастике, али и главнотоковских писаца, исто толико прича одабраних из пет тематских збирки слипстрим прозе, које сте такође приредили и објавили у периоду од 2008. до 2012. године. Храбро и ризично?

Мислим да наши читаоци, као и аутори чија су дела заступљена у овом зборнику заслужују једно овакво издање које ће остати као трајно сведочанство о томе како је изгледала српска књижевна сцена у првој деценији новог миленијума. Тако је, ту су најзначајнији писци „главног тока“ као и они које критика често неоправдано и са висине назива „жанровцима“: Гаталица, Ленголд, Кецмановић, Ђурђевић, Журић, Павковић, Нешић, Тушевљаковић, Олтвањи, Огњановић, Кнежевић… Међутим, руководио сам се критеријумом избора најквалитетнијих приповетки из пет досадашњих антологија које сте поменули: Бели шум – приче о телевизији; Истините лажи – приче о урбаним легендама; Апокалипса јуче, данас, сутра – приче о смаку света; и женска и мушка антологија прича о вампирима: У знаку вампирице, те У знаку вампира. За објављивање овог зборника није била неопходна нека нарочита храброст, а једини ризик је тај да књига, због овакве опреме и цене, буде за купце прескупа. Додао бих само да управо приводим крају рад на припреми нове, шесте антологије са насловом ХААРП и друге приче. Наравно, тема су теорије завере, а међу уврштеним причама су и оне које су написали Горан Гоцић, Филип Давид, Јелица Грегановић, Васа Павковић…

Фантастика је, рекла бих, тенденциозно занемариван жанр у домаћој књижевности, али последњих година као да заузима коначно заслужно место и почиње здраво да се вреднује. Један од разлога могле би бити и околности места и времена у којима живимо а које, изгледа, стварају сјајну подлогу и фантастичну сценографију за рашчауравање овог жанра. Како вам изгледа однос: друштвенополитичке околности – уметничко дело? Да ли је та узајамна повезаност неминовна за оправдавање постојања оваквих литерарних жанрова, али и за њихово прихватање?

Примећујем донекле парадоксалaн тренд, нарочито међу писцима средње генерације: они који су се афирмисали као велика имена „главног тока“ без икаквог зазора уплићу фантастику у своја дела, ево, рецимо, Гаталица, или Владушић, док други, који су се афирмисали у жанровима фантастике, све више пишу књиге у којима фантастичног елемента готово и да нема. У ствари, разлике полако нестају, жанровска ограничења више нису крута и већ је дужи низ година присутан такозвани „слипстрим“, мешавина жанровске и „озбиљне“ прозе. Мислим да је ово изузетно добро како за писце, тако и за читаоце.

Неким сличним смером кретало се и моје стваралаштво: прва збирка прича коју сам објавио, Од шапата до вриска, носила је поднаслов Приче страве и фантастике; друга – Шилом у чело – нимало случајно, носила је поднаслов Приче фантастике и страве, док је испод наслова треће Тихи градови писало само: Приче. Исто важи и за моју четврту збирку, Покладе, која управо излази из штампе.

Форсирате и објављујете младе, неафирмисане писце, који су у „Паладину“ стекли сабирно место где могу да искажу своју списатељску креативност, али и својеврсни књижевни експеримент. Колико је то за једног издавача ризик, а колико дугорочно уложени капитал и умешна, можда и интуитивна далековидост?

Нисам заборавио како је мени било када сам покушавао да пласирам своје прве текстове. Младим ауторима је подршка неопходна и зато, кад год добијем добро написан текст који заслужује објављивање уз минималне интервенције, са великим задовољством га уврстим у књигу. Понекад то засмета афирмисаним ауторима чије се приче нађу у истом зборнику крај текстова непознатих младих аутора, али ја се тада потрудим да их подсетим на то да су и сами некада били млади почетници. А када видим да је потом неко од тих јуноша објавио, или објавила, збирку или роман, осетим донекле апсурдан понос. Без овакве подршке младим писцима не можемо очекивати да српска проза задржи виталност и да има било какву озбиљну будућност.

А интересантно је да сте своју прву причу пласирали у Загребу. Година је 1987, назив приче „Поклон с неба“, место објављивања часопис Сиријус. Откуд тај аранжман?

Није био посреди никакав посебан аранжман. Једноставно, у то време је Сиријус био практично једини часопис високог профила и тиража који је објављивао научну фантастику у СФРЈ. Његова редакција је имала неку врсту „трајног конкурса“ за домаћу причу и сан сваког иоле амбициозног младог жанровског писца био је да буде објављен у Сиријусу. „Поклон с неба“ сам написао инспирисан донекле филмовима „Блејд ранер“ и „Осми путник“, као и прозом Стивена Кинга. Откуцао сам ту причу на писаћој машини,  послао је у Загреб, и следећег месеца у Речи уредника прочитао да је примљена за објављивање. То је био највероватније кључни догађај који ме је нагнао да наставим да се бавим писањем. Ваља поменути да ми Сиријус није објавио следећу приповетку коју сам послао – фантазијску новелу „Точак“ – са образложењем да је предуга за часопис и саветом да је продужим и објавим као роман. Мислим да је прави разлог био заправо тај што тадашња редакција Сиријуса није много марила за епску фантастику, али свеједно – „Точак“ је објављен у часопису Алеф који је уређивао Бобан Кнежевић, а касније је добио и своју стрип варијанту у четири албума објављена у Француској – нацртао их је сада већ прослављени и успешни Дражен Ковачевић, у сарадњи са Владимиром Весовићем – као и својеврсни наставак, роман Војници Корота. С обзиром на то да је тај наставак објављен само као специјално издање фанзина Емитор, у тиражу од педесетак примерака, планирам да оба ова дела објединим у једној књизи и објавим их следеће године.

Уопште, пред крај осамдесетих година прошлог века у бившој држави је било места за објављивање жанровске прозе. Данашња ситуација никако не може да се пореди с тим периодом.

[restrictedarea]

Почетком деведесетих покренули сте и едицију хорор књижевности „Кошмар“ и српској читалачкој публици представили најзначајније ауторе тог жанра: Стивена Кинга, Џејмса Херберта и Клајва Баркера. Али у тој едицији су објављене и две ваше збирке, такође хорор тематике. Има ли краја инспиративности тамне стране људског разума, или да уопштим: кошмара свег света?

Био сам заиста одушевљен тим хорор покретом, који је врхунац досегао пред крај осамдесетих или почетком деведесетих. Неки озбиљни страни књижевни критичари тврдили су да је англоамеричка кратка проза из тог периода управо опстала захваљујући жанровским ствараоцима који су смело и дрско комбиновали жанровске обрасце са свежим, занимљивим, понекад чак и експерименталним стваралачким поступком, постмодернизмом и стилом каквог се не би постидео ниједан аутор такозване „озбиљне“ књижевности. Хтео сам да нашој публици представим најзначајнија и мени најдража дела перјаница тог великог таласа. Данас више нема места таквим „просветитељским“ мотивима – интернет и читање страних књига без превода учинили су своје – али жеља која ме је одувек покретала да преводим, приређујем и објављујем ове књиге, жеља да поделим своје одушевљење добром прозом са свима и даље је ту. Све едиције које сте навели наставиће да живе, изузев оне са називом „Пандора“ (библиотека интригантне женске прозе) искључиво из тржишних разлога.

Аутор сте бројних кратких прича хорора и научне фантастике, али и романâ сличног жанра. Човек који је убио Теслу доживео је велики успех и више издања, био је у многим ужим изборима за српске књижевне награде. Ако за писца кажу да има књигу живота, да ли сматрате да је можда то ваша књига живота, или она још чека своје појављивање?

Тај роман је доста допринео да за моје име сазна и шира читалачка публика у Србији, па и у региону. Веома сам задовољан његовим пријемом код читалаца. Прошле године сам са великим уживањем написао и својеврсни „преднаставак“ романа Човек који је убио Теслу – објављен као Сва Теслина деца, са сјајним илустрацијама истакнутих уметника Игора Кордеја и Растка Ћирића, а планирам и прави наставак као завршетак планиране трилогије о „Теславерзуму“, уз збирку прича из истог света и са истим јунацима. Овај својеврсни серијал ми омогућује да се неспутано бавим темама које су ме одувек занимале – мултиверзумом, квантном физиком, алтернативном историјом и паралелним свемирима, на начин који је донекле близак не само љубитељима научне фантастике већ и историјског или пустоловног романа. Али не, не мислим да је то моја „књига живота“. Већ дуже време размишљам и припремам се за писање романа у којем неће бити фантастике и можда ће он бити бољи кандидат за такву квалификацију. Видећемо.

На полеђини поменутог романа стоји: „Ово није роман о Тесли – ово је роман са Теслом, исто тако ово је и роман о смаку света и о томе колико наука може бити опасна.“ Ако призовем и наслов ваше антологије Апокалипса јуче, данас, сутра – приче о смаку света, незаобилазно је питање: Верујете ли у опстанак цивилизације, а у том контексту и у опстанак књиге као писаног трага/изражаја човекове мисли?

Верујем да ће књига у оваквом облику – као предмет у стварном, не у виртуелном свету електронских издања – опстати све док опстаје и људска цивилизација. Међутим, њен опстанак је много неизвеснији: политичка и друштвена превирања широм планете указују на то. Постоје научници који се озбиљно баве могућим будућностима и неки од њих заступају мишљење да је човечанство на путу према формирању такозване „глобалне цивилизације“, која једина може да му омогући даљи опстанак и развој; уколико у следећих сто година таква глобална цивилизација не буде успостављена, кажу они, алтернатива је хаос и назадовање, ратови, глад, беда итд. Могао бих да се сагласим с тим мишљењем да се под термином „глобална цивилизација“ заправо као кукавичје јаје не потура „глобална западна цивилизација“ и њене тобоже универзалне вредности. У тако пројектованој будућности ови футуролози, са Запада наравно, не виде место за традицију и наслеђе великих народа попут руског, кинеског, индијског – да не помињемо мале, као што је наш. Због тога ме такав глобализам нимало не привлачи и много ми је ближа визија будућности коју маестрално описује мени омиљени писац Ијан Мекдоналд, смештајући центре научноистраживачког, технолошког и економског развоја у земље попут Индије, Бразила, Турске или Кеније. Уколико се оствари антиутопијско предвиђање глобализма на западни начин, може се очекивати и маргинализација књиге као писаног трага било какве слободне човекове мисли. Зато хајде да некако допринесемо, колико год можемо, томе да човечанство не изгради до краја Орвелову 1984, већ да наша деца уместо тога доживе остварење оптимистичких Мекдоналдових визија.

Превели сте многа врхунска дела жанровске књижевности, али сте многа и објавили у својој издавачкој кући, и сва су имала добру рецепцију и критике и читалаца. Какав је ваш даљи пут? Трасиран или меандриран? Да ли у оваквом времену импровизација и фалсификата може ишта дугорочно да се планира, нарочито када је култура, односно литература посреди?

Тешко је планирати било шта на дуже стазе, поготово у издаваштву и пословима који имају везе са књижевношћу и културом. Малобројне су моћне издавачке куће које могу да послују релативно сигурно и како кажете, трасирано. Потрудићу се да веома прецизним избором наслова и аутора задржим уз себе читаоце навикнуте на врхунску жанровску, међужанровску или мултижанровску прозу. Још и кад би држава учинила оно што је у њеној надлежности да помогне: укидање или снижавање ПДВ-а на књигу, промена контрапродуктивних прописа о јавним набавкама или изузимање библиотека из тог режима који се показао потпуно нефункционалним… можда би се и могло са извесним оптимизмом гледати напред.

Комерцијализација се увукла у све поре нашег живота. Неминовно, стога, и у издаваштво. Да ли је у време најезде сваштарења, а заправо ничега, могућно очувати квалитет и задржати вредносни систем, па и кад вам ветар немилосрдно бије у лице? Или је ствар представљања производа, где и онај најгори о којем се непрестано прича преко ноћи постаје најтраженији. Да ли то може и сме бити случај и са књигом?

Упознао сам многе издаваче, односно власнике издавачких кућа, од оних највећих па до оних који годишње објаве тек један или два нова наслова. Разлике у приступу су неминовне. Релативно мали број крупних издавача нужно мора да повлађује укусу најшире публике, јер само продаја великих тиража може да обезбеди функционисање тих великих предузећа, као и штампање и објављивање књига које нису комерцијалне, али имају свој културолошки, историјски, научни значај. „Мали“ издавачи су ту у донекле лагоднијој позицији, с обзиром на то да запошљавају незнатан број људи и оно што називамо „режијским трошковима“ их превише не оптерећује. Они се обично руководе сопственим укусом и имају у виду конкретну циљну групу читалаца. Захваљујући томе, у нашим књижарама данас можемо наћи изванредне књиге управо „малих“ издавача. Поменимо, рецимо, сјајне „Букине“ наслове, или луксузне стрипове какве објављују „Дарквуд“ и „Макондо“, издања која никако не могу да буду исплатива, али су израз жеље и љубави таквих издавача према конкретном жанру, писцу или књижевној струји. Зато мислим да су читаоцима и издавачком тржишту неопходни и једни и други.

Шта очекујете од друштва и државе као приватни издавач и да ли се у околностима транзиције може било шта реално и очекивати? Мада, ускоро ће све издавачке куће прећи из државног у приватно власништво. Мислите ли да је то добар пут? Здрава конкуренција базирана на личним интересима, или…?

Очекујем, колико год то узалудно било, да држава помогне тако што ће књигу учинити приступачнијом читалачкој публици. У томе би она можда могла да примени неке од мера које, на пример, хрватска држава примењује већ дуго, а посебно би било корисно када би се увели државни конкурси за потпору писцима: пошаљете синопсис дела које намеравате да напишете у следећих шест месеци или годину дана, уз своју биографију и библиографију и уколико задовољавате критеријуме, држава вам практично финансира свакодневни живот за време писања доделом нимало занемарљивог износа, а ваше је да у датом року завршите ту књигу и предате је издавачу. Нажалост, немам много илузија о томе да би овакав систем могао да заживи и код нас.

Што се тиче тоталне приватизације у издаваштву – па, лоши примери приватизације „Просвете“ или „Рада“ нимало не охрабрују. Стога мислим да је можда упутније да држава задржи неку врсту контроле над издавачким гигантима као што су „Службени гласник“ или „Завод за уџбенике“.

Вас углавном везују за књиге, али занимљиво је да поменемо да сте по занимању правник и да сте се и професионално бавили правничким пословима у истакнутим српским компанијама. Били сте једно време и генерални секретар Српског удружења издавача и књижара. Како успевате да спојите тако опречне активности? И да ли су уопште опречне, ако узмемо неопходност ангажмана уметника у разним областима зарад опстајавања, у данашње време посебно?

Свако животно искуство драгоцено је за писца. Тачно је да сам пуне две деценије водио неку врсту „двоструког живота“: бавио сам се добрим делом дана оним што сам морао да радим како бих издржавао себе и породицу, док је остатак мог будног времена био посвећен ономе што заправо волим да радим – писању и превођењу. Многа искуства стечена на радном месту искористио сам у својој прози, схвативши да ситуације, међуљудски односи, дијалози директно пресликани из тзв. стварног живота могу да буду одлична алатка за постизање уверљивости у фикцији, за оно фамозно „сузбијање неверице“ код читаоца. Сада, као својеврсна „жртва транзиције“, омиљеним активностима сам придодао и издаваштво, са жељом да помирим лепо и корисно. И тај посао је, наравно, непресушно врело нових искустава која само чекају прилику да би се нашла у некој причи или роману.

У својој биографији наводите – што је, примећујем, веома лепо – да сте ожењени Драганом са којом имате две кћерке: Александру и Теодору. Колика је њихова улога у вашем стваралачком раду?

Навикле су на то да „одлутам“ док пишем и научиле да ми у томе не сметају превише. Мислим да је за једног писца то више него довољно.

Да завршимо, дакле, од почетка. Куда иде српска прича, било ког жанровског одређења, српска прича у европском и светском контексту?

У прилици сам да сваке године, кроз приповетке које ми стигну као одговор на тематске конкурсе, сагледам пресек тренутног стања у домену домаће кратке прозе – видим који су аутори активни, а који не, могу да установим који су од њих напредовали или променили стил или приступ… На основу тога могу да кажем да не страхујем за будућност нашег прозног стваралаштва. Не недостаје људи спремних да пишу и објављују, ретки су они који нису савладали основе списатељског заната, а сви ти гласови су веома различити и то изобиље уме понекад да буде очаравајуће.

Што се светских оквира тиче, сигуран сам да најбоље приповетке савремене српске прозе могу да се мере са врхунским причама из било које друге земље. Ту је хендикеп чињеница да није довољно писати на српском да би нас цео свет разумео, као и то да је квалитетан превод на енглески прескуп и потпуно неисплатив. Опет, један од примера из окружења показује да домаћи приповедачи ипак не остају сасвим у забрану, затворени унутар српских међа: угледни загребачки књижевни часопис Убик почео је да готово редовно објављује жанровске и не сасвим жанровске приповетке српских писаца, принуђен на то недостатком довољног броја квалитетних прича тамошњих аутора. И ово је, по мом мишљењу, додатни мали доказ о томе колико је било погрешно распарчати и вештачки поделити некада заједнички, велики културно-језички простор. Дакле, ако бих морао да поручим нешто колегама писцима, то би вероватно гласило: „Пишите само – спаса нам нема, али пропасти нећемо.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *