TV KOMENTAR: Nokaut koji je „Insajder“ probao da sakrije

Ko o čemu, baba o uštipcima, a saradnici Brankice Stanković o proneverama na Kosovu i Metohiji, kojima su posvetili i novi serijal – ali su tamo naleteli na do sada najtvrđi, po svoj prilici za njih nesavladiv orah

Piše Miodrag Zarković

Ono što je Hitlerov „Majn kampf“ za nemački nacizam, to je „Insajder, moja priča“ za današnje novinarstvo u Srbiji: opasno štivo, ali može da koristi svakome ko bi da razume kako je dotična vrsta ludila nastala, proširila se i poždrala osnovnu ljudskost.
„Insajder, moja priča“ jeste ispovest Brankice Stanković, objavljena prošle godine. Izdavač je „Samizdat“, a žanr – samohvalisanje. Reč je o 360 strana besprizornog veličanja sopstvenog rada i otužnog preuveličavanja ličnog značaja, potresnijeg utoliko što se stiče utisak da autorka odista veruje u sve te ode koje sastavlja o samoj sebi. Ko je imao dovoljno jak želudac da savlada celo pisanije, s puno razloga može da posmatra svoj čitalački poduhvat kao primer istraživačkog novinarstva, i to onog čija je cena paprena: ne biste li došli do određene istine, izložili ste svoje zdravlje – prvenstveno ono mentalno – nimalo beznačajnim prljavštinama, koje, poput virusa, nažalost više nikada nećete moći sasvim da izbacite iz organizma.

„VIŠE NIKADA“ Da li je istina koja čeka na kraju knjige vredna ovolike žrtve? Ne nužno, zato što se o Brankici Stanković sasvim dovoljno može zaključiti i bez ovako potankog uvida u njenu uobrazilju. Ako se o ovoj novinarki, udarnoj junakinji B92, išta pohvalno može reći, to je da se makar nikada nije ni trudila da sakrije pune razmere svoje pogubne umišljenosti.
Primera radi, evo šta u poglavlju „Patriotska pljačka“, na strani 247, Brankica Stanković piše o Kosovu i Metohiji:
„U međuvremenu, u naš tim prešao je i Ivan Angelovski, koji je do tada radio za emisiju ‚Potraga‘, takođe na B92. Bio je oduševljen kada smo ga pitali da li bi radio u ‚Insajderu‘. Dogovor je bio da počne da istražuje koliko plaćamo Kosovo, odnosno koliko novca odlazi pod izgovorom da je Kosovo deo Srbije, a svi znamo da nije, i da više nikada neće biti.“
Na sledećoj, 248. strani knjige, piše i ovo:
„Tema je bila obimna i osetljiva jer – ‚Kosovo je srce Srbije‘. Naravno da je ta teza laž, ali u Srbiji su uvek bili glasniji oni koji su bili spremni da uđu u rat kako bi dokazali neku lažnu tezu od onih normalnih koji su bili svesni toga da se Slobodan Milošević još ‘99. godine Kumanovskim sporazumom odrekao Kosova.“
Nema tu, dakle, ničega što na stavove Brankice Stanković baca kakvo novo svetlo. Ko je pažljivije odgledao „Insajdere“ i uspeo da usput porazmisli o njima, odavno je uvideo da družinica iza ove emisije smatra Kosmet posebnom državom, na koju bi Srbi što pre morali da zaborave.
Knjiga, doduše, nudi nedvosmislene dokaze, natopljene ogoljenom obešću autorke („…a svi znamo da nije, i da više nikada neće biti“) posle kojih neka pravdanja „Insajderovaca“ neizostavno deluju šizofreno:
„Mi ne osporavamo da treba finansirati Kosovo, da treba ulagati sredstva na Kosovo, ali smatramo da se ta davanja moraju kontrolisati“, izjavio je novembra 2012. novinar „Insajdera“ Ivan Angelovski, na tribini „Mediji i Kosovo“ održanoj u „Medija centru“, u vreme kada je prikazivan prethodni serijal koji se ticao južne srpske pokrajine. Taj serijal, nazvan „Patriotska pljačka“, upamćen je po beskrajnim klevetama na račun Srbiji odanog stanovništva sa severa Kosmeta, koje je đuture optuživano za ogrezlost u kriminalu, a da niti jedan valjan dokaz nije bio iznet. Koliko je istine bilo u tadašnjim rečima Ivana Angelovskog da oni „ne osporavaju“ srpske državne interese, pokazalo se upravo u ispovednoj knjizi njegove urednice, koja je svega godinu dana kasnije prosto pregazila preko njegovih slabašnih i neubedljivih tvrdnji.

LAŽOV, ILI NEOBAVEŠTEN Iako je u međuvremenu, od pomenutog prošlog serijala, država Srbija u pogledu okupirane pokrajine dodatno izašla u susret Šiptarima i „međunarodnoj zajednici“, postavljanjem granice i potpisivanjem Briselskog sporazuma, ekipa „Insajdera“ još nije zadovoljna, te je rešila da se vrati Kosovu i Metohiji kao temi. Proteklog ponedeljka, 22. septembra, počelo je prikazivanje „Nastavka patriotske pljačke“, tj. novih epizoda o – kako ponavljaju autori – velikim novčanim zloupotrebama i proneverama oko pokrajine.
I opet Ivan Angelovski deluje ili kao loš lažov, ili kao beznadežno neobavešten: njegovo ondašnje uveravanje da oni „ne osporavaju da treba finansirati Kosovo“ u vrištećem je neskladu sa sledećim citatom iz devetog minuta nove epizode:
„‚Kosovo je Srbija‘ – parola je koju građani Srbije kroz budžet, prema istraživanju ‚Insajdera‘, i danas plaćaju stotinama hiljada evra dnevno. Tako je od dvehiljadite do danas, gotovo bez ikakve kontrole, potrošeno oko tri milijarde evra, od čega je veliki deo zloupotrebljen. Za taj novac, svakoj porodici se mogla izgraditi kuća, svakom Srbinu na Kosovu je mesečno moglo biti uplaćivano 150 evra pomoći. Moglo je biti otvoreno više od pola miliona novih radnih mesta, u svakom selu je mogla biti izgrađena nova škola, ili bolnica u svakom većem mestu. U Srbiji je moglo biti izgrađeno više od deset mostova Zemun-Borča i gotovo dva gasovoda ‚Južni tok.‘“
Kada se sledeći put bude oglašavao u vezi sa tim šta to oni osporavaju, a šta ne bilo bi dobro da Ivan Angelovski ima na umu navedeni citat, iz kojeg se vidi da „Insajder“ upravo osporava svaki dinar poslat iz Beograda u južnu pokrajinu – pa i, recimo, plate za zaposlene u tamošnjem zdravstvu ili u prosveti – zato što im smeta celokupan iznos izdvajanja.
Valjda Angelovskom, uzgred budi rečeno, više neće biti teško da svoje izjave usklađuje sa sadržinom „Insajdera“, pošto je, sudeći po prvoj epizodi, novi serijal prvenstveno njegovo čedo. U Brankicinom „Majn kampfu“ može se pročitati da je Angelovski, poslednja pridošlica u „Insajderov“ tim, i doveden praktično zbog Kosova i Metohije, kojim se bavi od samog početka, pa je onda negde i logično što je baš on bio najprisutniji u prvoj epizodi, i iza i ispred kamere.

OBESNA DEČURLIJA Primetnija uloga Ivana Angelovskog nije donela nikakve suštinske promene. „Insajder“ i dalje deluje kao igraonica za priučene, nimalo darovite ali dozlaboga uporne, novinarske zgubidane, koji uspevaju da svoje nesuvisle bućkuriše objave pre nego što ih i pogleda kakvo iskusnije uredničko oko. Poput obesne dečurlije umakle staratelju, „insajderovci“ ne oklevaju da u konačnu verziju svoje emisije guraju sadržaje kakvi bi u pristojnim televizijskim kućama otpali u sobi za montažu. U stvari, skoro cela emisija im je i sazdana od takvih sadržaja. I u tom pogledu „Insajder“ zbilja jeste vesnik nečeg novog u televizijskom stvaralaštvu: u ranija vremena, štivo sa toliko nedorečenosti i zlurade površnosti nijedan urednik ne bi bio lud da pusti u etar.
Primera takvog, zlokobnog javašluka, bilo je bezbroj i u ovoj emisiji. Kada Ivan Angelovski obilazi kolektivne centre na KiM (ne bi li pokazao da pare koje odlaze u pokrajinu nikako ne stižu do ovih ljudi), jedna žena mu kaže da je tu smeštena već 16 godina. Šesnaest godina, Ivane! Vladate li, Ivane, osnovnim matematičkim radnjama? Možete li da oduzmete 16 od 2014, pa da sračunate da vam ta žena priča kako je u tom centru još od 1998. godine, tj. od pre NATO agresije? Ako se nije zbunila – a ne delovaše zbunjeno na snimku! – to znači da je ta gospođa žrtva šiptarskog terora koji je prethodio NATO bombama: nije li to, Ivane Angelovski, u najmanju ruku jednako važna tema kao i milioni koje prebrojavate?! Pre nego što je neko, kako tvrdite, toj ženi oteo pomoć, neko drugi ju je proterao sa njenog ognjišta: zbog čega se, Ivane, oglušujete o novinarsku čast koja nalaže da ne prikrivate taj izvorni zločin, umesto što ga sramotno prećutkujete?
Svaki bi vam iole veštiji urednik debelo natrljao uši zbog ovakvog propusta, Ivane Angelovski. Kao i zbog toga što ste Zorana Ostojića, člana skupštinskog Anketnog odbora koji se bavio novčanim zloupotrebama u vezi sa Kosovom i Metohijom, pustili da nekažnjeno lupeta pred kamerama. Ono, Ostojić je poznat po „smuti pa prospi“ logici i uskakanju samom sebi u usta, ali to ne opravdava vašu odluku da ostavite ovakvu njegovu izjavu:
„Svi mi znamo da je bilo mahinacija sa tim novcem tokom tih 12 godina. Da li zaista mislite da smo nas devetoro iz Anketnog odbora za 120 dana trebalo da utvrdimo koje su i bile mahinacije, kolike i ko ih je radio? Sve to državni organi dobro znaju. I sve je to poznato onome kome treba da bude poznato.“
Pobogu, Angelovski, vi niste ni Molder ni Skali, pa da istražujete paranormalne fenomene. Zašto ne pitaste Ostojića na osnovu čega to „svi oni znaju“? I odakle mu takva uverenost da je sve to „poznato onome kome treba da bude poznato“?
U krajnjem slučaju, da ste se stvarno bavili istraživačkim novinarstvom, čuli biste šta ljudi po Kosmetu takođe „svi znaju“ i šta je tamo „poznato onome kome treba da bude poznato“ upravo vezano za Ostojića i njegove navodno tajanstvene odlaske u Gračanicu – možda ste i o tome mogli da ga nešto priupitate, pa da porekne ili potvrdi te ružne glasine.

NAJVEĆI PROPUST Mogli bi se, Ivane, vaši propusti nabrajati do sutra, ali najveći je to što ste razgovor sa Markom Jakšićem nabili na sam kraj emisije, kada je većini gledalaca pažnja, zbog zbrkanosti i ispraznosti emisije, svakako počela da popušta.
Marko Jakšić, Ivane! Znate li vi uopšte ko je to?! Sećate li se svih onih izmišljotina o njemu koje ste nabacali u prethodni serijal? Ili onih laži kojima su ga lane napadali neki drugi mediji? (Ali ste zato naveli da ga u „Vikiliksu“ Amerikanci nazivaju „kraljem severnog Kosova“: čudno da se B92 setio „Vikiliksa“ i Kosmeta tek sada, kao i da vam je promaklo sve ono ostalo o srpskim političarima i južnoj pokrajini što je zabeleženo u objavljenim depešama!) Zar susret sa takvim sagovornikom ne zaslužuje udarno mesto u emisiji, crni Ivane?!
Nije valjda da ste hteli da sakrijete koliko je nadmoćno odgovorio na vaše prizemne napade? Ako jeste, onda je to vrlo neetički, čak kukavički.
Evo, na vašu sramotu, tačnog zapisa razgovora sa Markom Jakšićem koji ste sakrili u sumrak emisije…
Insajder: „Zašto ste te stanove delili po političkim linijama?“
Jakšić: „Ma to je vaša priča. Bože sačuvaj! Postojalo je, koliko ja znam, u okviru okruga postojala je komisija za dodelu stanova. U okviru svega toga, nijedan stan nije podeljen po političkoj liniji.“
I: „Nebojša Jović, Lazar Kostić, Dražan Stojković, Dušan Mutavdžić…“
J: „Lazar Kostić je jedan čovek, ovaj (smeh), tu jedna uboga, bolesna sirotinja, raseljeno lice, ima četvoro dece… Vaš serijal, kada ste počeli da spominjete Dušana Mutavdžića, Lazara Kostića, u startu su svi osudili.“
I: „Dušan Mutavdžić je vođa navijača Partizana.“
J: „Pa nema veze. Dušan Mutavdžić je faktički ostavljen, sa 18 godina je ostao sam u Mitrovici. On je sada postao vođa navijača. Znači, ima troje dece. On nema nikakve veze s nama. Četvrto mu je na putu. Samo on radi, žena ne radi. Je l` mislite da je to po političkoj liniji?! Dušan Mutavdžić, raseljeno lice iz Istoka.“
I: „Ali, imali ste sve one ljude, imate sve one ljude po izbegličkim centrima, po kontejnerskim naseljima.“
J: „Ko je njima podelio stanove? Komisija za dodelu stanova. Druga stvar, to smo bili pričali danas, znate li vi da su postojala dva kolektivna centra u Leposaviću?
I: „Dražan Stojković?“
J: „Znate li vi odakle je Dražan Stojković? Otac četvoro dece.“
I: „Bivši policajac i saradnik Zvonka Veselinovića. On je uhapšen zajedno sa Zvonkom Veselinovićem za trgovinu narkoticima…“
J: „Ne, odvojio se. Samo da vam objasnim: Dražan Stojković radi kao vozač u studentskom centru, nema nikakve veze ni sa Zvonkom Veselinovićem ni sa bilo kim.“
I: „Kako nema? Hapšen je zajedno s njim.“
J: „Znate kad je hapšen?! Pre sedam, osam godina. Pre deset godina, je l‘ tako? Od tada, Dražan Stojković je oženio ponovo, ima četvoro dece…“
I: „Dobio stan od države…“
J: „U Bošnjak mahali!“
Jadno vam i kukavno izgleda to vaše istraživačko novinarstvo, naspram čoveka koji sa svojim sugrađanima i sapatnicima živi istu muku i vodi istu borbu za slobodu. On će o Kosmetu, o tamošnjem Srbiji odanom stanovništvu, uvek znati mnogo više nego što je vaš skup cirkuzanata uspeo da „istraži“.
Držite se ubuduće Milovana Drecuna i Momira Stojanovića. To vam je mera. Njih možete da zbunite i prepadnete. Istinski branioci srpske državnosti u okupiranoj pokrajini ipak su vam preveliki zalogaj. Kao što vam je to, uostalom, i sama tema Kosova i Metohije.