Sa kritičarske trake: O godinama „američkog sna”

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake…

Piše Vasa Pavković

___________________________________________________________________

Abuli i Bernet: TORPEDO, „Sistem komiks“
Beograd, 2014.
Pre tačno trideset godina, na stranicama „Stripoteke“, naši čitaoci su počeli da se druže sa Torpedom tandema Abuli – Bernet. Kao da obeležava tu godišnjicu, beogradski „Sistem komiks“ u proteklih nekoliko meseci objavljuje čak tri knjige i na preko 700 strana prezentira njihov rad na pustolovinama Luke Torelija, njujorškog gangstera sa „proverenim“ talijanskim poreklom. Strip je situiran u prohibicione godine „američkog sna“, a Torpedo sam ili u društvu pomoćnika Raskala ubija po narudžbini, kažnjava iz osvete, siluje iz ćefa itd. Reč je o apsolutno negativnom junaku, odnosno antiheroju, kojim španski autorski tandem bez ikakvih ograda demistifikuje mit o najdemokratskijem društvu na globu. U nekim epizodama Abuli i Bernet se vraćaju u Torpedovu daleku prošlost i prikazuju njegovo surovo detinjstvo na talijanskom jugu, ali nam direktno ne sugerišu da je postao takav kakav je zbog tih iskustava. S druge strane, povremeno vidimo da Toreli iz nekog vlastitog pravdoljubivog osećanja zna da pogubi zločinca, bilo da je reč o bogatom zelenašu, ili amoralnoj podvodačici koja iskorišćava jednu devojčicu.
[restrictedarea] Sve tri crnobele, lepo odštampane i odlično prevedene knjige, potvrđuju osećanje da je Abuli snažniji kao scenarista u pričama koje imaju 8−12 tabli, dok su mu duže, albumske storije pomalo razvučene i bez ubistvenih poenti. One takođe potvrđuju osećanje (tri decenije dugo) da je Hordi Bernet podjednako efikasan u svakom obliku stripova o Luki Toreliju. Fascinira nas, kao što je fascinirala Vila Ajznera, njegova sposobnost da do tančina oslika svet američkog podzemlja, uskih uličica, pomoćnih stepeništa, tajnih kockarnica i točionica, jeftinih motela i svratišta, hipodroma, ali i bogataških dvoraca. Takođe, Bernetova upornost da dodatno učvršćuje crtačku snagu priča reprodukujući plakate, afiše, reklame, iz treće i četvrte decenije prošlog veka. Neverovatno vešt u crtanju figura i likova, sposoban da u nekoliko poteza oslika traženi karakter, Bernet potvrđuje da ma kako dobar bio scenario, bez velikog crtača, nema velikog stripa. A Torpedo je – osetili smo to pre tri decenije − upravo takav strip – svirep i ciničan do krajnosti.
Konačno, taj veliki strip španskog tandema postavlja pred nas pitanje –zašto osećamo naklonost, da ne kažemo simpatiju prema Torpedu? Pravog odgovora nema i ne može biti – ali u dubini čitalačke duše slutimo da se suština očaravanja nalazi u estetičkoj alhemiji, koja je spojila i objedinila maštu pripovedača sa natprosečnim sposobnostima i jednog od najboljih crtača današnjice.

___________________________________________________________________

Vesna Kapor: Po sećanju se hoda kao po mesečini
„Agora“, Zrenjanin, 2014.
Vesna Kapor je godinama bila poznata kao organizator i voditelj veoma uspelih književnih tribina u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Tu i tamo i kao pisac kritika novije književne produkcije. Onda se pre neku godinu pojavio roman Tri samoće, koji je kritika veoma povoljno primila, ali je i publika pokazala lepo interesovanje. Naime, prvenac Vesne Kapor doživeo je dva izdanja. Zbirka priča i pripovedaka Po sećanju se hoda kao po mesečini, koja je upravo stigla u knjižare, još je uspelije ostvarenje, knjiga gde više nema ničeg početničkog i gde se autorka oslanja na vrlo rizična iskustva proze velikog Miloša Crnjanskog.
Prozaistkinja se najčešće bavi porodičnim istorijama i problemima, životom u relativno uskom intimnom krugu i primena liričnosti (koja suštinski potiče iz dela Crnjanskog) začas bi mogla da odvede i sunovrati njenu prozu u bezdane sentimentalizma – ali to se u ovoj knjizi nijednom ne događa. I kada u uvodnoj pripoveci govori o odnosu sestre i brata koji je u poslednjem ratu postao teški invalid i kada u narednoj priči s naslovom „Mravi“ prikazuje iznutra život savremene porodice, Vesna Kapor vrlo odmereno, u fragmentima „boji“ svoj stil poetičnim rečenicama, ponekim citatom ili lajtmotivom, dajući mu željeni i potrebni emotivni ton. Pri tome, ona u ove priče uvodi i instance koje se najdirektnije ne tiču osnovne teme, ali je senče ironičnim stavom u prvom slučaju ili nekom vrstom narodne, pa zašto da ne, i predačke mudrosti (prema životu) u drugom. Otuda sretno pronađeni naslov „Svjetlost ili sklapanje priče od trenutaka“ precizno označava narativnu strategiju autorke – stvar je u izboru „trenutaka“, kratkih scena, važnih, brzih dijaloga, zgodnih detalja i taj princip finog i često optimalnog građenja mozaika primenjen je u svakoj od priča ove tople i prisne, ali po tragičkom osećanju života ozbiljne umetničke proze. Sve ovo vidljivo je u fragmentu, kao osnovnom formatu kojim se Kaporova u stvari bavi, kao da sluša uputstva Trumana Kapota, pa ih onda ukršta sa lirizmom na tragu našeg najvećeg pisca. Uporedite kako to izgleda u jednom odlomku iz priče „Muzička kutija“: „Predveče se vraćam kući. Rasplamsavajući dugi prsti umirućeg dana češljaju predeo. Izmešane senke pojavnog sveta talasaju i mrače, zatitrane blagim vetrom, sunčane pruge ostataka svetlosti. Pod šuštavim svodom senki sedi devojčica.“
Junakinje proze Vesne Kapor najčešće su urbane mlađe žene, obično s porodicom, živo se sećaju saveta majki ili baka, koje najčešće nisu više žive. To su gradske žene raspete između zahteva profesije i potreba porodice, muža i dečurlije – i prateći njihove živote, ovde i danas, spisateljica očarava i začarava svoj pripovedni svet i čitaoce. Zbirka pripovetki i priča Po sećanju se hoda kao po mesečini svakako je jedna od najuspelijih knjiga u ovoj sezoni.
[/restrictedarea]