Са критичарске траке: О годинама „америчког сна”

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке…

Пише Васа Павковић

___________________________________________________________________

Абули и Бернет: ТОРПЕДО, „Систем комикс“
Београд, 2014.
Пре тачно тридесет година, на страницама „Стрипотеке“, наши читаоци су почели да се друже са Торпедом тандема Абули – Бернет. Као да обележава ту годишњицу, београдски „Систем комикс“ у протеклих неколико месеци објављује чак три књиге и на преко 700 страна презентира њихов рад на пустоловинама Луке Торелија, њујоршког гангстера са „провереним“ талијанским пореклом. Стрип је ситуиран у прохибиционе године „америчког сна“, а Торпедо сам или у друштву помоћника Раскала убија по наруџбини, кажњава из освете, силује из ћефа итд. Реч је о апсолутно негативном јунаку, односно антихероју, којим шпански ауторски тандем без икаквих ограда демистификује мит о најдемократскијем друштву на глобу. У неким епизодама Абули и Бернет се враћају у Торпедову далеку прошлост и приказују његово сурово детињство на талијанском југу, али нам директно не сугеришу да је постао такав какав је због тих искустава. С друге стране, повремено видимо да Торели из неког властитог правдољубивог осећања зна да погуби злочинца, било да је реч о богатом зеленашу, или аморалној подводачици која искоришћава једну девојчицу.
[restrictedarea] Све три црнобеле, лепо одштампане и одлично преведене књиге, потврђују осећање да је Абули снажнији као сценариста у причама које имају 8−12 табли, док су му дуже, албумске сторије помало развучене и без убиствених поенти. Оне такође потврђују осећање (три деценије дуго) да је Хорди Бернет подједнако ефикасан у сваком облику стрипова о Луки Торелију. Фасцинира нас, као што је фасцинирала Вила Ајзнера, његова способност да до танчина ослика свет америчког подземља, уских уличица, помоћних степеништа, тајних коцкарница и точионица, јефтиних мотела и свратишта, хиподрома, али и богаташких двораца. Такође, Бернетова упорност да додатно учвршћује цртачку снагу прича репродукујући плакате, афише, рекламе, из треће и четврте деценије прошлог века. Невероватно вешт у цртању фигура и ликова, способан да у неколико потеза ослика тражени карактер, Бернет потврђује да ма како добар био сценарио, без великог цртача, нема великог стрипа. А Торпедо је – осетили смо то пре три деценије − управо такав стрип – свиреп и циничан до крајности.
Коначно, тај велики стрип шпанског тандема поставља пред нас питање –зашто осећамо наклоност, да не кажемо симпатију према Торпеду? Правог одговора нема и не може бити – али у дубини читалачке душе слутимо да се суштина очаравања налази у естетичкој алхемији, која је спојила и објединила машту приповедача са натпросечним способностима и једног од најбољих цртача данашњице.

___________________________________________________________________

Весна Kапор: По сећању се хода као по месечини
„Агора“, Зрењанин, 2014.
Весна Капор је годинама била позната као организатор и водитељ веома успелих књижевних трибина у београдском Студентском културном центру. Ту и тамо и као писац критика новије књижевне продукције. Онда се пре неку годину појавио роман Три самоће, који је критика веома повољно примила, али је и публика показала лепо интересовање. Наиме, првенац Весне Капор доживео је два издања. Збирка прича и приповедака По сећању се хода као по месечини, која је управо стигла у књижаре, још је успелије остварење, књига где више нема ничег почетничког и где се ауторка ослања на врло ризична искуства прозе великог Милоша Црњанског.
Прозаисткиња се најчешће бави породичним историјама и проблемима, животом у релативно уском интимном кругу и примена лиричности (која суштински потиче из дела Црњанског) зачас би могла да одведе и суноврати њену прозу у бездане сентиментализма – али то се у овој књизи ниједном не догађа. И када у уводној приповеци говори о односу сестре и брата који је у последњем рату постао тешки инвалид и када у наредној причи с насловом „Мрави“ приказује изнутра живот савремене породице, Весна Капор врло одмерено, у фрагментима „боји“ свој стил поетичним реченицама, понеким цитатом или лајтмотивом, дајући му жељени и потребни емотивни тон. При томе, она у ове приче уводи и инстанце које се најдиректније не тичу основне теме, али је сенче ироничним ставом у првом случају или неком врстом народне, па зашто да не, и предачке мудрости (према животу) у другом. Отуда сретно пронађени наслов „Свјетлост или склапање приче од тренутака“ прецизно означава наративну стратегију ауторке – ствар је у избору „тренутака“, кратких сцена, важних, брзих дијалога, згодних детаља и тај принцип финог и често оптималног грађења мозаика примењен је у свакој од прича ове топле и присне, али по трагичком осећању живота озбиљне уметничке прозе. Све ово видљиво је у фрагменту, као основном формату којим се Капорова у ствари бави, као да слуша упутства Трумана Капота, па их онда укршта са лиризмом на трагу нашег највећег писца. Упоредите како то изгледа у једном одломку из приче „Музичка кутија“: „Предвече се враћам кући. Распламсавајући дуги прсти умирућег дана чешљају предео. Измешане сенке појавног света таласају и мраче, затитране благим ветром, сунчане пруге остатака светлости. Под шуштавим сводом сенки седи девојчица.“
Јунакиње прозе Весне Капор најчешће су урбане млађе жене, обично с породицом, живо се сећају савета мајки или бака, које најчешће нису више живе. То су градске жене распете између захтева професије и потреба породице, мужа и дечурлије – и пратећи њихове животе, овде и данас, списатељица очарава и зачарава свој приповедни свет и читаоце. Збирка приповетки и прича По сећању се хода као по месечини свакако је једна од најуспелијих књига у овој сезони.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *