Pet godina nečiste savesti

Navršava se tačno pola decenije od kako su za smrt Brisa Tatona munjevito okrivljeni, i još brže iza rešetaka bačeni, mladići koji sa njegovim stradanjem, po svoj prilici, nisu imali ni posredne veze

Piše Miodrag Zarković Fotografije Milan Timotić

Kada su se pre pet godina, ispred garaže na Obilićevom vencu u Beogradu, sukobili navijači Partizana i Tuluza, desetine kamera po okolnim kafićima bile su volšebno otkazale poslušnost – i to baš u najnezgodnijem trenutku po jedinog učesnika tuče koji više nije među živima, Brisa Tatona – a ni policije nije bilo ni od korova. Kada su, međutim, proteklog utorka, 9. septembra, na tom istom mestu svoj dostojanstveni protest održale porodice mladića koji još odonda robijaju po presudi za ubistvo francuskog navijača, Obilićev venac bio je valjda najbezbednije parče kugle zemaljske: kamere su ovog puta besprekorno radile, a mnogobrojna policija (prema slobodnoj proceni, bilo ih je barem dvadesetak u uniformama) ne samo da je motrila na svaki pokret već je prilježno zapisivala i snimala svakog pojedinca koji bi se protestu priključio na ovaj ili onaj način.
Čak i kod hotela „Mažestik“, udaljenog otprilike 150 metara, mogla se primetiti omanja skupina od četiri policajca, postavljena tu verovatno da bi nadgledala prilaz Obilićevom vencu sa Trga Republike.
I sve to zarad petnaestak građana koji su, na unapred prijavljenom skupu, u redu i miru oko sat vremena stajali pored ulaza u garažu. Nisu u rukama držali motke i baklje, nego transparente sa ubitačnim pitanjima i porukama.
Mada, u tome i jeste razlog onolike uznemirenosti bezbednosnih službi: za društvo opterećeno nečistom savešću, ubitačna pitanja i poruke često su opasniji od podignutih motki.
[restrictedarea]

PRESUĐENO IM JE ODMAH Savest Srbije nemirna je još od kobnog 17. septembra 2009. godine, kada je 12 beogradskih mladića naprečac osumnjičeno da je svirepo pretuklo Tatona, koji je tog datuma pao u komu. Pošto se iz kome nije probudio, nego je 12 dana kasnije preminuo, pohapšeni navijači Partizana (njih desetorica iza rešetaka, plus dvojica koji su umakli policiji i bili u bekstvu) optuženi su za ubistvo – i to za najteži vid ovog zločina. Praktično, presuđeno im je odmah: tadašnja gradska i državna vlast, uglas sa najuticajnijim glasilima, nije ni časa časila ne bi li uhapšene mladiće proglasila bezumnim ubicama. Kasniji sudski postupak, upriličen i izvršen u neobično kratkom roku, samo je potvrdio ono što su političari i mediji zajapureno tvrdili od početka, a mladići su osuđeni na nezapamćeno visoke zatvorske kazne, u rasponu od 35 do 14 godina – i potom zaboravljeni.
Samo je po društvenim marginama, tačnije, po izvesnim sajtovima uslovno slabe posećenosti moglo da se sazna da je optužnica prepuna rupa, da nije zasnovana ni na jednom materijalnom dokazu, a da je suđenje proteklo u nizu zloslutnih nepravilnosti.
Javnost je ponovo bila pokazala kratkotrajno zanimanje za ceo slučaj decembra 2011, kada je na Apelacionom sudu doneta odluka da dosuđene kazne budu bukvalno prepolovljene. Bio je to jasan znak da sa prvostepenom presudom nešto nije u redu (inače ne bi bila toliko mnogo umanjena) ali da srpsko pravosuđe, umesto da preispita postupak, pokušava da ceo slučaj zataška tako što kazne umanjuje nezabeleženo mnogo.
Narednog leta, 2012. godine, ipak je izbio skandal ograničenog dometa, pošto su Boris Malagurski i Ivana Rajović završili svoj dokumentarni film o suđenju za ubistvo Brisa Tatona, nazvan „Pretpostavka pravde“. U tih 40-ak minuta gledaoci su mogli da vide da je stvarnost posve suprotna od one koju su fabrikovali B92, „Blic“ i ostali evrofanatični mediji: da jedan od osuđenih navijača uopšte nije bio ni prisutan na Obilićevom vencu u trenutku tuče (za šta ima vrlo čvrst dokaz, u vidu kazne za nepropisno parkiranje koju mu je upravo u tom trenutku ispisivao policajac na sasvim drugom mestu); da tužilaštvo nije uspelo da pronađe niti jedan dokaz koji nedvosmisleno utvrđuje da je iko od okrivljenih uopšte dotakao Brisa Tatona; da postoje očevici koji govore da Tatona niko nije bacio sa vrha stepeništa u provaliju, kako piše u optužnici, već da je on sam skočio bežeći od tuče; da se sud oglušio o ta svedočenja naprosto odbijajući da ih sasluša; da su izbegnuta čak i svedočenja ostalih francuskih navijača, koja su suštinski poricala navode optužnice; da je presuda doneta na osnovu „slobodnog sudijskog uverenja“, a ne na osnovu nepobitno ustanovljenih činjenica… I tako dalje.

RETKA SAGLASNOST U me-đuvremenu, ceo slučaj je poprimio još neverovatnije obrise, pošto se kasnije te godine oglasio još jedan potpuno skrajnuti svedok, možda i važniji od svih dotadašnjih. Reč je o Draganu Crepulji, penzionisanom policijskom instruktoru, koji se 17. septembra 2009. u vreme navijačkog obračuna nalazio u garaži na Obilićevom vencu, gde je radio kao čuvar. Crepulja je prvi prišao Tatonu posle pada, ukazao mu prvu pomoć i sa njim sačekao ambulantna kola, u koja ga je otpravio u svesnom stanju. Kao i žena koja je mobilnim telefonom pozvala policiju (isto ignorisana od strane suda) tako je i Crepulja potpuno jasno potvrdio da Taton nije bio bačen sa vrha stepeništa, već da je sam skočio bežeći od tuče.
U međuvremenu je, takođe, promenjena i vlast u državi.
Sve ove promene i novoispostavljene činjenice, ipak, nisu ni za jotu promenile sudbinu dvanaest osuđenih mladića, oko kojih je srpska javnost postigla retko viđenu saglasnost: moraju da robijaju. Zbog čega moraju? Pa, zato što su tako rekli Brankica Stanković i Nenad Čanak, pobogu! Njihova se ne poriče. Od kada su to činjenice i istine preče od „Insajdera“?!
Zajedno sa osuđenim mladićima, kaznu izdržavaju i njihove porodice, čiji članovi povremenim okupljanjima pokušavaju da podsete srpsko društvo na nepravdu o kojoj to društvo izgleda ne želi da sluša. Tako je bilo i ovog 9. septembra, kada su, malobrojniji od policajaca, protestovali ispred garaže na Obilićevom vencu.
Iako nemoćna u smislu trenutne pomoći utamničenim sinovima, roditeljska upornost ipak nije bez odjeka. Za razliku od njihovih ranijih okupljanja, naklonost prolaznika bila je nešto primetnija ovog puta. Kao da istina, mada previše polako, nekako prodire ka površini. Primera radi, jedna gospođa je prišla okupljenima, rekla im da živi „odmah tu“ i da su mnogi u tom komšiluku videli šta se desilo kobnog dana, odnosno, da je Bris Taton sam skočio sa vrha stepeništa. Dodala je i da je policija danima posle tuče obilazila okolne stanare i upozoravala ih da se uzdrže od toga da pričaju šta se zaista dogodilo. Gospođa se potom udaljila, rekavši da će brzo da se vrati.
Nije se, međutim, ponovo pojavila. Možda joj se sećanje na policijske pretnje – ako ih je odista bilo – ispostavilo kao previše živo. Možda će, nekom narednom prilikom, uspeti da se najzad suprotstavi i toj aždaji.

SVE MANJE VREMENA Roditelji osuđenih mladića, avaj, nemaju luksuz da se sklone od nepravde. To što je snašlo njihove sinove prati ih svuda. Osim u smrt.
Neki od roditelja su se u međuvremenu preselili na onaj svet. Poslednje časove života proveli su bez svoje dece, žrtvovane zarad otužne političke volje koju srpska javnost već godinama prihvata bez obzira na sve papreniju cenu. Sasvim je moguće da je tragedija njihove dece ubrzala kraj, i to sada više ništa ne može da nadoknadi. Kao što, uostalom, godine koje ti mladići provode iza rešetaka protiču bespovratno.
U sredu, 17. septembra, navršiće se tačno pola decenije od kako ti mladi ljudi robijaju za zločin koji nisu počinili. U svom okrutnom zbiru, te nepovratno otete godine padaju na savest celog društva. I, kako to već biva, sada je društvo to kojem curi vreme: ako Srbija želi da makar malo olakša sebi savest u vezi sa ovim nezapamćeno svirepim slučajem, tako što će najzad osloboditi nevine osuđenike a kazniti sve one koji su činjenjem ili nečinjenjem doprineli čudovišnoj nepravdi (uključujući tu i one koji su stvarno odgovorni za Tatonovu smrt) vremena za to je sve manje.
[/restrictedarea]