Пет година нечисте савести

Навршава се тачно пола деценије од како су за смрт Бриса Татона муњевито окривљени, и још брже иза решетака бачени, младићи који са његовим страдањем, по свој прилици, нису имали ни посредне везе

Пише Миодраг Зарковић Фотографије Милан Тимотић

Када су се пре пет година, испред гараже на Обилићевом венцу у Београду, сукобили навијачи Партизана и Тулуза, десетине камера по околним кафићима биле су волшебно отказале послушност – и то баш у најнезгоднијем тренутку по јединог учесника туче који више није међу живима, Бриса Татона – а ни полиције није било ни од корова. Када су, међутим, протеклог уторка, 9. септембра, на том истом месту свој достојанствени протест одржале породице младића који још одонда робијају по пресуди за убиство француског навијача, Обилићев венац био је ваљда најбезбедније парче кугле земаљске: камере су овог пута беспрекорно радиле, а многобројна полиција (према слободној процени, било их је барем двадесетак у униформама) не само да је мотрила на сваки покрет већ је приљежно записивала и снимала сваког појединца који би се протесту прикључио на овај или онај начин.
Чак и код хотела „Мажестик“, удаљеног отприлике 150 метара, могла се приметити омања скупина од четири полицајца, постављена ту вероватно да би надгледала прилаз Обилићевом венцу са Трга Републике.
И све то зарад петнаестак грађана који су, на унапред пријављеном скупу, у реду и миру око сат времена стајали поред улаза у гаражу. Нису у рукама држали мотке и бакље, него транспаренте са убитачним питањима и порукама.
Мада, у томе и јесте разлог онолике узнемирености безбедносних служби: за друштво оптерећено нечистом савешћу, убитачна питања и поруке често су опаснији од подигнутих мотки.
[restrictedarea]

ПРЕСУЂЕНО ИМ ЈЕ ОДМАХ Савест Србије немирна је још од кобног 17. септембра 2009. године, када је 12 београдских младића напречац осумњичено да је свирепо претукло Татона, који је тог датума пао у кому. Пошто се из коме није пробудио, него је 12 дана касније преминуо, похапшени навијачи Партизана (њих десеторица иза решетака, плус двојица који су умакли полицији и били у бекству) оптужени су за убиство – и то за најтежи вид овог злочина. Практично, пресуђено им је одмах: тадашња градска и државна власт, углас са најутицајнијим гласилима, није ни часа часила не би ли ухапшене младиће прогласила безумним убицама. Каснији судски поступак, уприличен и извршен у необично кратком року, само је потврдио оно што су политичари и медији зајапурено тврдили од почетка, а младићи су осуђени на незапамћено високе затворске казне, у распону од 35 до 14 година – и потом заборављени.
Само је по друштвеним маргинама, тачније, по извесним сајтовима условно слабе посећености могло да се сазна да је оптужница препуна рупа, да није заснована ни на једном материјалном доказу, а да је суђење протекло у низу злослутних неправилности.
Јавност је поново била показала краткотрајно занимање за цео случај децембра 2011, када је на Апелационом суду донета одлука да досуђене казне буду буквално преполовљене. Био је то јасан знак да са првостепеном пресудом нешто није у реду (иначе не би била толико много умањена) али да српско правосуђе, уместо да преиспита поступак, покушава да цео случај заташка тако што казне умањује незабележено много.
Наредног лета, 2012. године, ипак је избио скандал ограниченог домета, пошто су Борис Малагурски и Ивана Рајовић завршили свој документарни филм о суђењу за убиство Бриса Татона, назван „Претпоставка правде“. У тих 40-ак минута гледаоци су могли да виде да је стварност посве супротна од оне коју су фабриковали Б92, „Блиц“ и остали еврофанатични медији: да један од осуђених навијача уопште није био ни присутан на Обилићевом венцу у тренутку туче (за шта има врло чврст доказ, у виду казне за непрописно паркирање коју му је управо у том тренутку исписивао полицајац на сасвим другом месту); да тужилаштво није успело да пронађе нити један доказ који недвосмислено утврђује да је ико од окривљених уопште дотакао Бриса Татона; да постоје очевици који говоре да Татона нико није бацио са врха степеништа у провалију, како пише у оптужници, већ да је он сам скочио бежећи од туче; да се суд оглушио о та сведочења напросто одбијајући да их саслуша; да су избегнута чак и сведочења осталих француских навијача, која су суштински порицала наводе оптужнице; да је пресуда донета на основу „слободног судијског уверења“, а не на основу непобитно установљених чињеница… И тако даље.

РЕТКА САГЛАСНОСТ У ме-ђувремену, цео случај је попримио још невероватније обрисе, пошто се касније те године огласио још један потпуно скрајнути сведок, можда и важнији од свих дотадашњих. Реч је о Драгану Црепуљи, пензионисаном полицијском инструктору, који се 17. септембра 2009. у време навијачког обрачуна налазио у гаражи на Обилићевом венцу, где је радио као чувар. Црепуља је први пришао Татону после пада, указао му прву помоћ и са њим сачекао амбулантна кола, у која га је отправио у свесном стању. Као и жена која је мобилним телефоном позвала полицију (исто игнорисана од стране суда) тако је и Црепуља потпуно јасно потврдио да Татон није био бачен са врха степеништа, већ да је сам скочио бежећи од туче.
У међувремену је, такође, промењена и власт у држави.
Све ове промене и новоиспостављене чињенице, ипак, нису ни за јоту промениле судбину дванаест осуђених младића, око којих је српска јавност постигла ретко виђену сагласност: морају да робијају. Због чега морају? Па, зато што су тако рекли Бранкица Станковић и Ненад Чанак, побогу! Њихова се не пориче. Од када су то чињенице и истине прече од „Инсајдера“?!
Заједно са осуђеним младићима, казну издржавају и њихове породице, чији чланови повременим окупљањима покушавају да подсете српско друштво на неправду о којој то друштво изгледа не жели да слуша. Тако је било и овог 9. септембра, када су, малобројнији од полицајаца, протестовали испред гараже на Обилићевом венцу.
Иако немоћна у смислу тренутне помоћи утамниченим синовима, родитељска упорност ипак није без одјека. За разлику од њихових ранијих окупљања, наклоност пролазника била је нешто приметнија овог пута. Као да истина, мада превише полако, некако продире ка површини. Примера ради, једна госпођа је пришла окупљенима, рекла им да живи „одмах ту“ и да су многи у том комшилуку видели шта се десило кобног дана, односно, да је Брис Татон сам скочио са врха степеништа. Додала је и да је полиција данима после туче обилазила околне станаре и упозоравала их да се уздрже од тога да причају шта се заиста догодило. Госпођа се потом удаљила, рекавши да ће брзо да се врати.
Није се, међутим, поново појавила. Можда јој се сећање на полицијске претње – ако их је одиста било – испоставило као превише живо. Можда ће, неком наредном приликом, успети да се најзад супротстави и тој аждаји.

СВЕ МАЊЕ ВРЕМЕНА Родитељи осуђених младића, авај, немају луксуз да се склоне од неправде. То што је снашло њихове синове прати их свуда. Осим у смрт.
Неки од родитеља су се у међувремену преселили на онај свет. Последње часове живота провели су без своје деце, жртвоване зарад отужне политичке воље коју српска јавност већ годинама прихвата без обзира на све папренију цену. Сасвим је могуће да је трагедија њихове деце убрзала крај, и то сада више ништа не може да надокнади. Као што, уосталом, године које ти младићи проводе иза решетака протичу бесповратно.
У среду, 17. септембра, навршиће се тачно пола деценије од како ти млади људи робијају за злочин који нису починили. У свом окрутном збиру, те неповратно отете године падају на савест целог друштва. И, како то већ бива, сада је друштво то којем цури време: ако Србија жели да макар мало олакша себи савест у вези са овим незапамћено свирепим случајем, тако што ће најзад ослободити невине осуђенике а казнити све оне који су чињењем или нечињењем допринели чудовишној неправди (укључујући ту и оне који су стварно одговорни за Татонову смрт) времена за то је све мање.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *