Berlinski zid

Da li su nade u ubrzanje evrointegracija Zapadnog Balkana na berlinskoj Konferenciji „Zapadni Balkan“ neočekivano udarile u berlinski zid mogućnosti ponude privilegovanog partnerstva koje ulazak u punopravno članstvo u EU zapravo isključuje, i može li se iz haosa ukrajinske krize izroditi i ponuda koja bi za Srbiju bila povoljnija od trenutnog, mada još neozvaničenog zahteva za potpisivanjem mirovnog sporazuma sa nezavisnim Kosovom?

Piše Nikola Vrzić

Neobičnu je dobrodošlicu premijeru Srbije Aleksandru Vučiću u Berlin, na Konferenciju „Zapadni Balkan“ održanu prošlog četvrtka 28. avgusta, preko državnog Radija „Dojče vele“ dan ranije poželeo Ditmar Nitan, poslanik (u četvrtom mandatu) nemačkog Bundestaga iz Socijaldemokratske partije koja sa hrišćanskim demokratama Angele Merkel deli vlast u Nemačkoj, inače član Odbora za spoljne poslove Bundestaga i zamenik člana u Odboru za pitanja Evropske unije. Dakle, neko za koga s valjanim razlogom možemo da pretpostavimo da zna o čemu govori kada govori o nama i našoj – hm – evropskoj budućnosti.
[restrictedarea] Nitanova je dobrodošlica bila neobična zato što je Nitan neobično otvoreno – bez eufemističkih, politički korektnih uvijanja i poslovično opasnih pojednostavljivanja – opisao situaciju u kojoj se nalazimo, u kojoj se nalazi Nemačka u vezi sa Srbijom, i kakva bi budućnost mogla da nam proistekne iz te situacije u kojoj se nalazimo sada. Nitan o saradnji Srbije i Rusije: „Odbio bih kada bi neko predložio da se Srbiji zbog manjka poslušnosti postavljaju balvani na evropski put. To bi bila arogantna politika prema nezavisnoj državi poput Srbije. Naprotiv, možda je upravo dobro što Srbija ima dobre odnose sa Ruskom Federacijom. Moglo bi da se razmišlja i iz suprotne perspektive: Gde Srbija može da pomogne da se otvore kanali komunikacije između EU i Rusije. Poseban odnos Beograda i Moskve može da bude i evropska prednost… Moguće da oni koji su ionako protiv ulaska Srbije u EU sada ovde nalaze povod da kažu: ‚Vidite, Srbi kolaboriraju sa Rusima.‘“ O zahtevu za eksplicitnim priznanjem nezavisnosti Kosova „pred pristupanje“ EU: „Da, taj zahtev mora doći, ali tek na kraju. Ima glasova konzervativnog spektra u EU i Nemačkoj koji bi hteli potpuno priznanje Kosova po hitnom postupku. Mislim da to nije pravi put. Normalizacija i postepeno približavanje do modusa vivendi ne može i ne sme da bude prebrzo… Kada pristupni pregovori dođu skoro dokraja, od Srbije će se tražiti skok: Ko god za pet ili šest godina bude vladao u Beogradu, biće stavljen pred neminovnost da je članstvo u EU moguće samo uz priznavanje Kosova. Videćemo kako će to priznavanje izgledati. To nije antisrpski niti ima posebne veze sa Srbijom – jednostavno, u Uniji ne sme da bude novog Kipra. Konflikt mora da se reši pre nego što Srbija postane članica.“ O Andreasu Šokenhofu, donosiocu čuvenih sedam tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji, inače jednom od žešćih evroatlantskih jastrebova u nemačkoj politici koji i u sopstvenoj stranci (CDU) zbog toga ima ozbiljnih neistomišljenika: „Šokenhof je tih sedam tačaka obznanio samo u ime svojih demohrišćana, a ne u ime Nemačke ili Bundestaga. To sam već kritikovao. Iako među tim tačkama ima nekih koje su sasvim u redu, mislim da je arogantan i neprimeren duktus da jedan poslanik u ime svoje partije ode u suverenu državu i pobroji neke uslove za pristupne pregovore.“ Najzad, o umoru od daljeg proširenja EU i „pauzi u tom procesu“: „Taj umor postoji iz raznih razloga. U stanovništvu pre svega Zapadne Evrope vlada ubeđenje da je Unija već sada prevelika. Među političarima postoji stav – ne bih ga nazvao umorom – da još veća EU ne bi bila u stanju da se jače integriše, a ima i političara koji su protiv svakog proširenja iz svojih konzervativnih i nacionalnih pobuda.“

OD SOLUNA DO BERLINA U takvom je dakle kontekstu 28. avgusta i održana berlinska Konferencija „Zapadni Balkan“, na kojoj je nemačka kancelarka Angela Merkel okupila – javlja B92 – visoke predstavnike šest država regiona (Srbija, Crna Gora, Makedonija, BiH, Albanija i, eto šeste države, Kosovo) te Hrvatske, Slovenije i EU u vidu odlazećeg predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza. Očekivanja od konferencije? „Cilj konferencije je da se potvrdi privrženost EU evropskoj perspektivi svih zemalja Zapadnog Balkana i procesu njihovog ulaska u Uniju.“ Berlinska konferencija, zapravo, trebalo je da reanimira poruku Solunskog samita 2003. godine, na kojoj je prvi put poručeno da je „region Zapadnog Balkana deo evropske porodice“, te mu je – kao takvom – i ponuđena ona (valjda) privlačna a inače sasvim neodređena evropska perspektiva. Od Soluna su, međutim, u Uniju primljeni samo oni za koje se i pre Soluna znalo da će biti primljeni – Slovenija i Hrvatska – dok su (smo) svi ostali, ostali zaglavljeni u bespuću sopstvene perspektive, uz privid kretanja kroz sporazume, asocijacije, kandidature, poglavlja… koji je međutim dobrobit doneo samo onima koji direktno učestvuju u stvaranju tog privida kretanja i napredovanja.
Otuda je Berlin 2014, osim kao izraz donekle pojačanog nemačkog interesovanja za Zapadni Balkan, bio zamišljen i kao znak da EU nije odustala od onoga što nam je obećala u Solunu 2003. Toliko smo, otprilike, i dobili; ponovljeno neobavezno obećanje postojanja evropske perspektive. Rečima Angele Merkel, konferencija je bila „važan signal da sve zemlje regiona imaju evropsku perspektivu i teže ka njoj“, a istaknuto je u saopštenju predsedavajućeg skupa – Nemačke – i da njena vlada „izričito ističe“ svoju podršku evrointegracijama zemalja koje je okupila u Berlinu, pri čemu će „sve zemlje Zapadnog Balkana imati mogućnost da se priključe EU ukoliko ispune uslove za pristup“, a Nemačka će „nastaviti da podržava region na njegovom putu ka takvoj budućnosti“. Ali EU 2014. nije isto što je bila EU 2003, te su stoga i prateći vokali bili drugačiji od onih glasova neumerenog optimizma iz 2003. godine koji su propratili slična obećanja koja to zapravo uopšte i nisu bila…
O tome svedoče već i upozoravajuće oprezne reči domaćice skupa, Angele Merkel, koja je navela da „želi da proces širenja EU na Zapadni Balkan teče brzo“ – to je bio optimistički deo njene poruke, za kojim je usledio oprezni – ali da „to zavisi od samih zemalja“. Pravi smisao njenih reči otkrio je pak ugledni dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“. „Kada nekog pozivate u goste, onda se trudite da širite lepe vesti. Upravo je to bila računica nemačke vlade, kada je u Berlin pozvala šefove vlada zemalja Zapadnog Balkana“, prokomentarisao je list onaj pozitivni deo kancelarkine poruke. Citirajući pak reči vicekancelara Zigmara Gabrijela – „Budućnost zemalja Zapadnog Balkana je u Evropskoj uniji“ – prešao je na analizu drugog dela izgovorene poruke. A ta je analiza u sebi sadržala i izuzetno zanimljivu najavu moguće srpske evropske budućnosti: „Ministar (Gabrijel) na sreću nije navodio konkretne termine. Svakako da se ‚evropska perspektiva‘ može pozitivno odraziti na unutrašnjopolitičke prilike u regionu, ali koliko brzo sve to može da se promeni, videli smo u slučaju Rumunije i Bugarske… Skeptičnost nameću i konflikti na prostorima Zapadnog Balkana, koje bi u slučaju brzog prijema u svoje redove, EU unela u svoje dvorište.“ I sada sledi ključni deo, jer se prvi put otvoreno i sa ozbiljnog mesta nagoveštava mogućnost da čak ni u onoj neodređenoj budućnosti ne budemo počastvovani punopravnim članstvom u EU: „To naravno nije u suprotnosti sa potrebom da se sa ovim regionom uspostave bliski odnosi. Možda ne bi bilo loše posegnuti za formulacijom, kojoj se pribegava u slučaju Turske: ‚privilegovano partnerstvo‘. Dugoročno gledano, sve je moguće.“ Razjašnjenja radi, ako je razjašnjenje uopšte potrebno, formulacija „privilegovano partnerstvo“ s Turskom ozvaničena je u koalicionom sporazumu aktuelne vladajuće koalicije u Nemačkoj, postavši zamena za (odbačenu) mogućnost ulaska Turske u EU.
No glavni cilj prošlonedeljne konferencije zapravo se i nije sastojao u podizanju berlinskog zida neodređene evropske perspektive, već, izgleda, u potrebi Nemačke da – u svetlu ukrajinske krize – sebi i Evropskoj uniji obezbedi mir na drugom, potencijalno trusnom području sa one strane granica Unije; ironijom istorije, baš na onom području koga je, posle pada originalnog Berlinskog zida, i načinila trusnim. Elem, Merkel: „Činjenica da su svih osam premijera, ministri spoljnih poslova i privrede sedeli zajedno je dokaz toga da se poslednjih godina puno napredovalo u regionu, a EK i članice EU žele dalje da pomažu… Dirljivo je kada se vidi da svi zajedno sede za jednim stolom, da se ne svađaju, već razgovaraju konstruktivno o zajedničkoj budućnosti.“ I završno saopštenje, koje je napisala Nemačka, ističe da su „do pre 15 godina regionom Zapadnog Balkana dominirali rat i uništenje“, a da je on „u međuvremenu učinio mnogo na uspostavljanju stabilnosti, razvoju dobrosusedskih odnosa, modernizovanju vlada, društva i ekonomije, u čemu je politika proširenja EU odigrala ključnu ulogu“; štaviše, navodi se da je „Nemačka svesna svoje odgovornosti za mirnu, stabilnu i demokratsku budućnost zasnovanu na vladavini prava“, ukazuje da su „svi učesnici istakli nužnost rešavanja otvorenih bilateralnih pitanja što je pre moguće, u interesu dobrosusedskih odnosa i jačanja stabilnosti u regionu“, i dodaje na sve to da su ovdašnje državice „istakle volju da pojačaju međusobnu saradnju“, za šta im Nemačka nudi ekonomski podsticaj u vidu „podrške jačanju izvozne snage regiona, pokretanjem inicijative 2015. za kupovinu iz tog regiona“.
Ukratko, dakle, poruka berlinske Konferencije mogla bi da se svede na dve-tri osnovne: u EU ćemo biti primljeni jednog lepog dana a možda ni tada, za to vreme treba da budemo mirni i ne pravimo probleme svojim zađevicama, a ako to uradimo, bićemo nagrađeni šansom da ponešto zaradimo na nemačkom tržištu. Sve u svemu, mogli smo da prođemo i gore, što ne znači i da nećemo.

ISTOČNI FRONT A to će pre svega zavisiti od daljeg razvoja odnosa između zemalja Evropske unije – prvenstveno Nemačke – i Rusije, pri čemu će se taj razvoj odnosa naročito odraziti na Srbiju, kao jedinu (uz Bosnu i Hercegovinu, ali to zahvaljujući Republici Srpskoj) državu Zapadnog Balkana koja Rusiji nije uvela sankcije. Prevagne li u EU evroatlantska ratnohuškačka opcija, srpske evrointegracije biće i dodatno usporene i uslovljene, pri čemu to niukoliko nije i najteže što može da nas snađe, percipirane kao – Nitanovim rečima – ruske kolaboracioniste. Obrnuto proporcionalno, spuštanje tenzija i jačanje veza između EU i Rusije za nas će biti dobro u meri u kojoj će destruktivni uticaj Sjedinjenih Američkih Država na čitav evroazijski prostor time, posledično, biti umanjen.
Ishod rusko-američke bitke za Evropu – u kojoj Amerikanci imaju ogromnu startnu prednost u vidu 50 i kusur godina građenja transatlantskog partnerstva, svoje (okupacione?) vojne baze na tlu Evrope i instalirane društvene i političke elite u njenim državama, a Rusi na svojoj strani samo zdrav razum i prirodnu potrebu za saradnjom umesto sukoba na zajedničkom prostoru – ishod dakle nije zahvalno predviđati jer su unutrašnji lomovi i promene pravca, praktično, svakodnevni. Pa tako proruska Italijanka Federika Mogerini, novoizabrana visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, sad prednjači u napadima na Rusiju („Strateško partnerstvo EU i Rusije je završeno“, objavljuje), austrijski kancelar Verner Fajnman, koji se takoreći do juče (precizno: do nakjuče) zalagao za dijalog sa Rusijom, danas se zalaže za jačanje ekonomskih sankcija Rusiji, nemački predsednik Joakim Gauk saopštava da „Rusija i Evropa nisu više partneri“ i time – pišu nemački mediji – ulazi u sukob sa kancelarkom Angelom Merkel koja se sa tom ocenom, izgleda, ne slaže, francuski predsednik Fransoa Oland sad kaže da Rusiji neće isporučiti nosače helikoptera „Mistral“ iako je do juče to pravo Francuske branio gorljivo… Novu dinamiku, i novi preokret, u čitavu bi priču međutim mogli da unesu preliminarni rezultati istrage obaranja malezijskog aviona nad Ukrajinom (najavljeni za kraj ove ili početak iduće nedelje, pri čemu ćutanje Amerike i zahtevi Rusije da ti rezultati što pre budu objavljeni najavljuju i kako bi oni mogli da izgledaju) i, još više, senzacionalna vest od ove srede ujutru koja bi dalje zaoštravanje odnosa EU i Rusije mogla da učini besmislenim, da su predsednici Rusije i onoga što je još ostalo od Ukrajine, Vladimir Putin i Pjotr Porošenko, došli nadomak nekakvog dogovora o prekidu vatre u Ukrajini, što nemački mediji, uzgred budi rečeno, prilično ispravno opisuju kao Porošenkovu kapitulaciju. Opet, kao što smo ukazali i prošle nedelje, ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk nastupa nasuprot Porošenku i prekid vatre odbacuje, štaviše zapaljujući je ratnohuškačkom retorikom o Rusiji kao terorističkoj zemlji, a dodatnu bojazan u održivost najavljenog smirivanja situacije unosi i najavljeni odlazak (18. septembra) ukrajinskog predsednika u Vašington. Ipak, situacija na frontu, a ukrajinski front prema Novorusiji se raspada, mogla bi da u Porošenku probudi i nagon za samoodržanjem kojeg možda nije ni svestan da ima, čineći ga otpornim na sve ratne argumente njegovih partnera i prijatelja sa vašingtonskog Kapitol hila…

KOSOVO I VIKILIKS I time, nekim čudnim zaobilaznim putem, dođosmo i do Srbije i Kosova i Metohije. U Berlinu prošle nedelje, Hašim Tači najavljuje da je „Kosovo spremno da nastavi drugi deo faze dijaloga“ – što je doduše netačno utoliko što nova vlada tamo posle izbora još nije formirana – i da bi, ta druga faza, trebalo da se okonča „međunarodnim sporazumom o miru između Kosova i Srbije“. Odgovara mu ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić – „Srbija neće potpisati mirovni sporazum sa Kosovom“ – što dežurni tumači američkog Radija „Slobodna Evropa“ (Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku, „koji je na čelu nedavno osnovane radne grupe Nacionalnog konventa nevladinih organizacija koje se bave – kosovskim – Poglavljem 35 pregovora Srbije sa EU“) tumače kao Dačićevu negaciju naziva tog sporazuma („mirovni“), ali „pravno obavezujući akt, znači sporazum dve strane, Srbije i Kosova, mora da bude potpisan… Da bi Srbija uopšte bila članica EU, mora da postoji pravno obavezujući sporazum koji reguliše odnose između Srbije i Kosova“, što nas pak vraća na ono što proističe iz citiranih Nitanovih reči, da se jedini nesporazum u vezi s priznavanjem Kosova zapravo vrti oko tempiranja obaveze da potpišemo taj sporazum. Pobedi li evroatlantistička struja koja raskida odnose EU i Rusije i teži podizanju nekog novog berlinskog zida, ovog puta na istočnoj granici Ukrajine gde god ta granica na kraju bila, ova će nam obaveza nesumnjivo biti nametnuta, pre ili kasnije svejedno. Šta se dešava u suprotnom scenariju? U tom se slučaju otvara, malo ali ipak postojeće, prozorče nade koje je pre samo šest – sedam godina bilo nezamislivo, da pred ovaj ultimatum nećemo biti stavljeni; ne samo zbog blagotvornog ruskog uticaja, već i zbog onoga što nam govore američke diplomatske depeše (otkrivene zahvaljujući „Vikiliksu“) 06PARIS7770, 06PARIS363, 08BRUSSELS1343, 08LISBON1155, 07STOCKHOLM1453 koje pokazuju da su se jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova protivile – uz pet članica EU koje Kosovo i dalje ne priznaju – i Nemačka („Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da ne može da podrži jednostranu deklaraciju nezavisnosti Kosova.“) i Mađarska, i Belgija, i Portugalija, a čak je i evroatlantista kakav je švedski šef diplomatije Karl Bilt bio „zabrinut zbog pravnih pitanja oko priznanja (Kosova) i kaže da ‚pristup SAD deluje kao da se međunarodno pravo ne računa‘“. Tada su, međutim, kako kazuje depeša 06PARIS7770, Amerikanci pripretili da je „nezavisnost Kosova neizbežna i tešku cenu platiće svaka nacija koja se tome nađe na putu“, i svi znamo šta se onda desilo. A nama sve to sada govori, pod A, da je nezavisnost Kosova ponajpre američki projekat, i pod B, da bi u slučaju nestanka one američke pretnje nezavisnost Kosova mogla da prestane da bude evropski projekat. Ali za to je potrebno uspostavljanje novog svetskog poretka, koji će rušiteljsku snagu SAD svesti na meru koju svet može da podnese. I zato su danas oči sveta uprte u Ukrajinu, i u Vladimira Putina.
[/restrictedarea]