Берлински зид

Да ли су наде у убрзање евроинтеграција Западног Балкана на берлинској Конференцији „Западни Балкан“ неочекивано удариле у берлински зид могућности понуде привилегованог партнерства које улазак у пуноправно чланство у ЕУ заправо искључује, и може ли се из хаоса украјинске кризе изродити и понуда која би за Србију била повољнија од тренутног, мада још неозваниченог захтева за потписивањем мировног споразума са независним Косовом?

Пише Никола Врзић

Необичну је добродошлицу премијеру Србије Александру Вучићу у Берлин, на Конференцију „Западни Балкан“ одржану прошлог четвртка 28. августа, преко државног Радија „Дојче веле“ дан раније пожелео Дитмар Нитан, посланик (у четвртом мандату) немачког Бундестага из Социјалдемократске партије која са хришћанским демократама Ангеле Меркел дели власт у Немачкој, иначе члан Одбора за спољне послове Бундестага и заменик члана у Одбору за питања Европске уније. Дакле, неко за кога с ваљаним разлогом можемо да претпоставимо да зна о чему говори када говори о нама и нашој – хм – европској будућности.
[restrictedarea] Нитанова је добродошлица била необична зато што је Нитан необично отворено – без еуфемистичких, политички коректних увијања и пословично опасних поједностављивања – описао ситуацију у којој се налазимо, у којој се налази Немачка у вези са Србијом, и каква би будућност могла да нам проистекне из те ситуације у којој се налазимо сада. Нитан о сарадњи Србије и Русије: „Одбио бих када би неко предложио да се Србији због мањка послушности постављају балвани на европски пут. То би била арогантна политика према независној држави попут Србије. Напротив, можда је управо добро што Србија има добре односе са Руском Федерацијом. Могло би да се размишља и из супротне перспективе: Где Србија може да помогне да се отворе канали комуникације између ЕУ и Русије. Посебан однос Београда и Москве може да буде и европска предност… Могуће да они који су ионако против уласка Србије у ЕУ сада овде налазе повод да кажу: ‚Видите, Срби колаборирају са Русима.‘“ О захтеву за експлицитним признањем независности Косова „пред приступање“ ЕУ: „Да, тај захтев мора доћи, али тек на крају. Има гласова конзервативног спектра у ЕУ и Немачкој који би хтели потпуно признање Косова по хитном поступку. Мислим да то није прави пут. Нормализација и постепено приближавање до модуса вивенди не може и не сме да буде пребрзо… Када приступни преговори дођу скоро докраја, од Србије ће се тражити скок: Ко год за пет или шест година буде владао у Београду, биће стављен пред неминовност да је чланство у ЕУ могуће само уз признавање Косова. Видећемо како ће то признавање изгледати. То није антисрпски нити има посебне везе са Србијом – једноставно, у Унији не сме да буде новог Кипра. Конфликт мора да се реши пре него што Србија постане чланица.“ О Андреасу Шокенхофу, доносиоцу чувених седам тачака немачког ултиматума Србији, иначе једном од жешћих евроатлантских јастребова у немачкој политици који и у сопственој странци (ЦДУ) због тога има озбиљних неистомишљеника: „Шокенхоф је тих седам тачака обзнанио само у име својих демохришћана, а не у име Немачке или Бундестага. То сам већ критиковао. Иако међу тим тачкама има неких које су сасвим у реду, мислим да је арогантан и непримерен дуктус да један посланик у име своје партије оде у суверену државу и поброји неке услове за приступне преговоре.“ Најзад, о умору од даљег проширења ЕУ и „паузи у том процесу“: „Тај умор постоји из разних разлога. У становништву пре свега Западне Европе влада убеђење да је Унија већ сада превелика. Међу политичарима постоји став – не бих га назвао умором – да још већа ЕУ не би била у стању да се јаче интегрише, а има и политичара који су против сваког проширења из својих конзервативних и националних побуда.“

ОД СОЛУНА ДО БЕРЛИНА У таквом је дакле контексту 28. августа и одржана берлинска Конференција „Западни Балкан“, на којој је немачка канцеларка Ангела Меркел окупила – јавља Б92 – високе представнике шест држава региона (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ, Албанија и, ето шесте државе, Косово) те Хрватске, Словеније и ЕУ у виду одлазећег председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза. Очекивања од конференције? „Циљ конференције је да се потврди приврженост ЕУ европској перспективи свих земаља Западног Балкана и процесу њиховог уласка у Унију.“ Берлинска конференција, заправо, требало је да реанимира поруку Солунског самита 2003. године, на којој је први пут поручено да је „регион Западног Балкана део европске породице“, те му је – као таквом – и понуђена она (ваљда) привлачна а иначе сасвим неодређена европска перспектива. Од Солуна су, међутим, у Унију примљени само они за које се и пре Солуна знало да ће бити примљени – Словенија и Хрватска – док су (смо) сви остали, остали заглављени у беспућу сопствене перспективе, уз привид кретања кроз споразуме, асоцијације, кандидатуре, поглавља… који је међутим добробит донео само онима који директно учествују у стварању тог привида кретања и напредовања.
Отуда је Берлин 2014, осим као израз донекле појачаног немачког интересовања за Западни Балкан, био замишљен и као знак да ЕУ није одустала од онога што нам је обећала у Солуну 2003. Толико смо, отприлике, и добили; поновљено необавезно обећање постојања европске перспективе. Речима Ангеле Меркел, конференција је била „важан сигнал да све земље региона имају европску перспективу и теже ка њој“, а истакнуто је у саопштењу председавајућег скупа – Немачке – и да њена влада „изричито истиче“ своју подршку евроинтеграцијама земаља које је окупила у Берлину, при чему ће „све земље Западног Балкана имати могућност да се прикључе ЕУ уколико испуне услове за приступ“, а Немачка ће „наставити да подржава регион на његовом путу ка таквој будућности“. Али ЕУ 2014. није исто што је била ЕУ 2003, те су стога и пратећи вокали били другачији од оних гласова неумереног оптимизма из 2003. године који су пропратили слична обећања која то заправо уопште и нису била…
О томе сведоче већ и упозоравајуће опрезне речи домаћице скупа, Ангеле Меркел, која је навела да „жели да процес ширења ЕУ на Западни Балкан тече брзо“ – то је био оптимистички део њене поруке, за којим је уследио опрезни – али да „то зависи од самих земаља“. Прави смисао њених речи открио је пак угледни дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. „Када неког позивате у госте, онда се трудите да ширите лепе вести. Управо је то била рачуница немачке владе, када је у Берлин позвала шефове влада земаља Западног Балкана“, прокоментарисао је лист онај позитивни део канцеларкине поруке. Цитирајући пак речи вицеканцелара Зигмара Габријела – „Будућност земаља Западног Балкана је у Европској унији“ – прешао је на анализу другог дела изговорене поруке. А та је анализа у себи садржала и изузетно занимљиву најаву могуће српске европске будућности: „Министар (Габријел) на срећу није наводио конкретне термине. Свакако да се ‚европска перспектива‘ може позитивно одразити на унутрашњополитичке прилике у региону, али колико брзо све то може да се промени, видели смо у случају Румуније и Бугарске… Скептичност намећу и конфликти на просторима Западног Балкана, које би у случају брзог пријема у своје редове, ЕУ унела у своје двориште.“ И сада следи кључни део, јер се први пут отворено и са озбиљног места наговештава могућност да чак ни у оној неодређеној будућности не будемо почаствовани пуноправним чланством у ЕУ: „То наравно није у супротности са потребом да се са овим регионом успоставе блиски односи. Можда не би било лоше посегнути за формулацијом, којој се прибегава у случају Турске: ‚привилеговано партнерство‘. Дугорочно гледано, све је могуће.“ Разјашњења ради, ако је разјашњење уопште потребно, формулација „привилеговано партнерство“ с Турском озваничена је у коалиционом споразуму актуелне владајуће коалиције у Немачкој, поставши замена за (одбачену) могућност уласка Турске у ЕУ.
Но главни циљ прошлонедељне конференције заправо се и није састојао у подизању берлинског зида неодређене европске перспективе, већ, изгледа, у потреби Немачке да – у светлу украјинске кризе – себи и Европској унији обезбеди мир на другом, потенцијално трусном подручју са оне стране граница Уније; иронијом историје, баш на оном подручју кога је, после пада оригиналног Берлинског зида, и начинила трусним. Елем, Меркел: „Чињеница да су свих осам премијера, министри спољних послова и привреде седели заједно је доказ тога да се последњих година пуно напредовало у региону, а ЕК и чланице ЕУ желе даље да помажу… Дирљиво је када се види да сви заједно седе за једним столом, да се не свађају, већ разговарају конструктивно о заједничкој будућности.“ И завршно саопштење, које је написала Немачка, истиче да су „до пре 15 година регионом Западног Балкана доминирали рат и уништење“, а да је он „у међувремену учинио много на успостављању стабилности, развоју добросуседских односа, модернизовању влада, друштва и економије, у чему је политика проширења ЕУ одиграла кључну улогу“; штавише, наводи се да је „Немачка свесна своје одговорности за мирну, стабилну и демократску будућност засновану на владавини права“, указује да су „сви учесници истакли нужност решавања отворених билатералних питања што је пре могуће, у интересу добросуседских односа и јачања стабилности у региону“, и додаје на све то да су овдашње државице „истакле вољу да појачају међусобну сарадњу“, за шта им Немачка нуди економски подстицај у виду „подршке јачању извозне снаге региона, покретањем иницијативе 2015. за куповину из тог региона“.
Укратко, дакле, порука берлинске Конференције могла би да се сведе на две-три основне: у ЕУ ћемо бити примљени једног лепог дана а можда ни тада, за то време треба да будемо мирни и не правимо проблеме својим зађевицама, а ако то урадимо, бићемо награђени шансом да понешто зарадимо на немачком тржишту. Све у свему, могли смо да прођемо и горе, што не значи и да нећемо.

ИСТОЧНИ ФРОНТ А то ће пре свега зависити од даљег развоја односа између земаља Европске уније – првенствено Немачке – и Русије, при чему ће се тај развој односа нарочито одразити на Србију, као једину (уз Босну и Херцеговину, али то захваљујући Републици Српској) државу Западног Балкана која Русији није увела санкције. Превагне ли у ЕУ евроатлантска ратнохушкачка опција, српске евроинтеграције биће и додатно успорене и условљене, при чему то ниуколико није и најтеже што може да нас снађе, перципиране као – Нитановим речима – руске колаборационисте. Обрнуто пропорционално, спуштање тензија и јачање веза између ЕУ и Русије за нас ће бити добро у мери у којој ће деструктивни утицај Сједињених Америчких Држава на читав евроазијски простор тиме, последично, бити умањен.
Исход руско-америчке битке за Европу – у којој Американци имају огромну стартну предност у виду 50 и кусур година грађења трансатлантског партнерства, своје (окупационе?) војне базе на тлу Европе и инсталиране друштвене и политичке елите у њеним државама, а Руси на својој страни само здрав разум и природну потребу за сарадњом уместо сукоба на заједничком простору – исход дакле није захвално предвиђати јер су унутрашњи ломови и промене правца, практично, свакодневни. Па тако проруска Италијанка Федерика Могерини, новоизабрана висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, сад предњачи у нападима на Русију („Стратешко партнерство ЕУ и Русије је завршено“, објављује), аустријски канцелар Вернер Фајнман, који се такорећи до јуче (прецизно: до накјуче) залагао за дијалог са Русијом, данас се залаже за јачање економских санкција Русији, немачки председник Јоаким Гаук саопштава да „Русија и Европа нису више партнери“ и тиме – пишу немачки медији – улази у сукоб са канцеларком Ангелом Меркел која се са том оценом, изгледа, не слаже, француски председник Франсоа Оланд сад каже да Русији неће испоручити носаче хеликоптера „Мистрал“ иако је до јуче то право Француске бранио горљиво… Нову динамику, и нови преокрет, у читаву би причу међутим могли да унесу прелиминарни резултати истраге обарања малезијског авиона над Украјином (најављени за крај ове или почетак идуће недеље, при чему ћутање Америке и захтеви Русије да ти резултати што пре буду објављени најављују и како би они могли да изгледају) и, још више, сензационална вест од ове среде ујутру која би даље заоштравање односа ЕУ и Русије могла да учини бесмисленим, да су председници Русије и онога што је још остало од Украјине, Владимир Путин и Пјотр Порошенко, дошли надомак некаквог договора о прекиду ватре у Украјини, што немачки медији, узгред буди речено, прилично исправно описују као Порошенкову капитулацију. Опет, као што смо указали и прошле недеље, украјински премијер Арсениј Јацењук наступа насупрот Порошенку и прекид ватре одбацује, штавише запаљујући је ратнохушкачком реториком о Русији као терористичкој земљи, а додатну бојазан у одрживост најављеног смиривања ситуације уноси и најављени одлазак (18. септембра) украјинског председника у Вашингтон. Ипак, ситуација на фронту, а украјински фронт према Новорусији се распада, могла би да у Порошенку пробуди и нагон за самоодржањем којег можда није ни свестан да има, чинећи га отпорним на све ратне аргументе његових партнера и пријатеља са вашингтонског Капитол хила…

КОСОВО И ВИКИЛИКС И тиме, неким чудним заобилазним путем, дођосмо и до Србије и Косова и Метохије. У Берлину прошле недеље, Хашим Тачи најављује да је „Косово спремно да настави други део фазе дијалога“ – што је додуше нетачно утолико што нова влада тамо после избора још није формирана – и да би, та друга фаза, требало да се оконча „међународним споразумом о миру између Косова и Србије“. Одговара му министар спољних послова Србије Ивица Дачић – „Србија неће потписати мировни споразум са Косовом“ – што дежурни тумачи америчког Радија „Слободна Европа“ (Драган Поповић из Центра за практичну политику, „који је на челу недавно основане радне групе Националног конвента невладиних организација које се баве – косовским – Поглављем 35 преговора Србије са ЕУ“) тумаче као Дачићеву негацију назива тог споразума („мировни“), али „правно обавезујући акт, значи споразум две стране, Србије и Косова, мора да буде потписан… Да би Србија уопште била чланица ЕУ, мора да постоји правно обавезујући споразум који регулише односе између Србије и Косова“, што нас пак враћа на оно што проистиче из цитираних Нитанових речи, да се једини неспоразум у вези с признавањем Косова заправо врти око темпирања обавезе да потпишемо тај споразум. Победи ли евроатлантистичка струја која раскида односе ЕУ и Русије и тежи подизању неког новог берлинског зида, овог пута на источној граници Украјине где год та граница на крају била, ова ће нам обавеза несумњиво бити наметнута, пре или касније свеједно. Шта се дешава у супротном сценарију? У том се случају отвара, мало али ипак постојеће, прозорче наде које је пре само шест – седам година било незамисливо, да пред овај ултиматум нећемо бити стављени; не само због благотворног руског утицаја, већ и због онога што нам говоре америчке дипломатске депеше (откривене захваљујући „Викиликсу“) 06PARIS7770, 06PARIS363, 08BRUSSELS1343, 08LISBON1155, 07STOCKHOLM1453 које показују да су се једнострано проглашеној независности Косова противиле – уз пет чланица ЕУ које Косово и даље не признају – и Немачка („Немачко Министарство спољних послова саопштило је да не може да подржи једнострану декларацију независности Косова.“) и Мађарска, и Белгија, и Португалија, а чак је и евроатлантиста какав је шведски шеф дипломатије Карл Билт био „забринут због правних питања око признања (Косова) и каже да ‚приступ САД делује као да се међународно право не рачуна‘“. Тада су, међутим, како казује депеша 06PARIS7770, Американци припретили да је „независност Косова неизбежна и тешку цену платиће свака нација која се томе нађе на путу“, и сви знамо шта се онда десило. А нама све то сада говори, под А, да је независност Косова понајпре амерички пројекат, и под Б, да би у случају нестанка оне америчке претње независност Косова могла да престане да буде европски пројекат. Али за то је потребно успостављање новог светског поретка, који ће рушитељску снагу САД свести на меру коју свет може да поднесе. И зато су данас очи света упрте у Украјину, и у Владимира Путина.
[/restrictedarea]