Misao o srpskom stanovištu (2. deo)

Tek spoj srpske krivice i evropske bezalternativnosti stvara neophodnu ideološku racionalizaciju koju su nam zaveštale ideologije jugoslovenstva: očituje ih pounutrašnjivanje hrvatskih kulturno-političkih interesa u našoj javnoj svesti. Jer, postoji dinamika i međuzavisnost u istorijskim doticajima ideologijâ jugoslovenstva: dok je integralno jugoslovenstvo imalo za cilj da ugasi srpsku ideju, stvarajući prazan ili neodređen prostor na njenom mestu u obrazovanom kulturnom obrascu, dotle je titoističko jugoslovenstvo zasnovalo proces pounutrašnjivanja hrvatskog stanovišta unutar potpuno ispražnjenog prostora

Piše Milo Lompar

Ima nečeg karakterističnog u našim kulturnim običajima, u osobenom političkom naboju naših političkih rasprava, koje kao da su oslobođene bilo kakvih obzira, u osobenoj bezobzirnosti koja je unapred dopuštena ideologijama jugoslovenstva u svakom njihovom nasrtaju na srpsko stanovište, ima – dakle – nečeg unapred odobrenog u tome što je – na samom kraju duge rasprave u Novoj Evropi – pod udar došla i sama ličnost Ljubomira Stojanovića.
To se dogodilo u času kada je on, revoltiran potpunom nedoslednošću i pritvornošću hrvatskog političkog prvaka – u Srpskom književnom glasniku od 1. marta 1926. godine – postavio pitanje: „Misli li G. Radić da mi ne vidimo da je cela njegova propaganda pod zaštitom ‚sporazuma‘ upravljena na to da se Srbi u državi oslabe, i da ih omalovaži u očima onih stanovnika koji su posle ratova došli s nama u zajednicu?“ Dok je uzroke ovakvog ponašanja potražio u ličnim osobinama čoveka, dotle je način mišljenja koji sámo to ponašanje podrazumeva, na koji ono računa i odakle dobija povratnu snagu, vezao za očvrslu kulturološku predrasudu po kojoj hrvatska i – katkad – prečanska inteligencija „misle da su samo oni Evropljani i zapadnjaci, a mi da smo ‚Balkanci‘, koje oni treba da kultivišu i prosvete“. Premda se u odnosu na ovakvo mišljenje postavlja veoma tolerantno, jer kaže da „mi to žalimo i njih radi i same stvari radi, ali pomoći ne možemo; valja trpeti“, Ljubomir Stojanović nije propustio da precizno ukaže na poreklo ovako zasnovane kulturološke predrasude: „Hrvati su ostali da na nas gledaju kako ih je još Austrija vaspitala.“
U času kada je dotaknuto neprevladano habzburško nasleđe u hrvatskoj javnoj svesti, premda je istovremeno ukazano i na primere koji naznačuju kako je na delu sve manje podudaranje sa aktuelnom evropskom javnom svešću, Milan Ćurčin je pregao da – kroz konačnu i neopozivu ocenu velikog srpskog naučnika i političara – izrekne nekoliko konstantnih i reprezentativnih tvrđenja. Njegov postupak je mogao proisticati i iz ličnih i iz opštih motiva. Budući da je aktuelizovanje habzburške konstante posredno doticalo težišne uvide Sitona-Votsona, koji je – kako svedoči Dragoljub Jovanović – „Ćurčinovu ‚Novu Evropu‘ osećao kao svoje čedo“, svakako da je Ćurčin mogao biti lično podstaknut da odgovori. Jer, „Ćurčin je imao dva idola: Meštrovića i Siton-Votsona“, pa je on „Siton-Votsona… smatrao zaštitnikom Slovena u Srednjoj Evropi, i sa Čehoslovacima se takmičio u pridobijanju njegove ljubavi“.

[restrictedarea]

MOĆ IDEOLOGIJA JUGOSLOVENSTVA Utvrdivši – u Novoj Evropi od 11. aprila 1926. godine – kako „vođa republikanaca govori i piše kao najgori separatist, kao najveći radikal i velikosrbin“, pregnuvši da ideološkim odstranjivanjem otkloni svest o odsustvu bilo kakvih realnih pokazatelja iznesene političke dijagnoze, Ćurčin oblikuje dalekosežni mehanizam potencijalne kriminalizacije same zamisli o srpskom stanovištu. Kao važan deo neophodnog mehanizma, obezvređivanje ne zastaje u obuhvatanju neželjenog političkog mišljenja, nego se nezaustavljivo širi na čovekovu ličnost: „Ma ko da je, G. Ljuba Stojanović je tek jedan čovek.“ Oduzimanje ličnih vrednosti, čak i kad se one posredno priznaju, uvek otpočinje ukazivanjem na okolnost da su one samo ljudske, odviše ljudske: i – naravno – da su odviše usamljene u javnom prostoru.
Ali, i kao takve, one ostaju prisutne i otud ih treba prevesti u nepostojanje: „Sa svim našim simpatijama za njegovu ličnost, i sa svim poštovanjem za njegovu ličnu vrednost i njegovo lično poštenje, mi ćemo se, posle svih mogućih napora da ga odvratimo od njegovih sadašnjih misli, iako teška srca, morati odlučiti da nad njime stavimo krst, i da na njegov grob navalimo kamen.“ Nesumnjivost čovekovih ličnih vrednosti i poštenja predstavljaju samo otežavajuću okolnost u njegovom suočenju sa dejstvima ideologijâ jugoslovenstva. Otud se uopšte ne postavlja pitanje: ako neko ko očituje vrednosti i poštenje sumnja u istine koje zastupamo, ako ne prihvata da ga odvratimo od njegovih uverenja u neophodnost srpskog stanovišta, zašto odbijamo da razmislimo o njegovim upozorenjima? U izostajanju takvog pitanja očituje se hipnotička moć ideologijâ jugoslovenstva, budući da nas one odnekud ovlašćuju da prisutne vrednosti i poštenje proglasimo ni manje, ni više nego – mrtvim: „Jer, on je za nas mrtav, i mi oplakujemo jednog dragog pokojnika.“ Kao što je istorijska uloga Srba da se po svaku cenu ulože u zaborav i iščeznuće srpske ideje, tako protagonisti njenog prisustva treba da se – na naše oči – pretvore u mrtve duše.
U momentu kada prione uz srpsko stanovište, kada samo pomisli da i ono ima demokratsko pravo na postojanje, čovek biva proglašen mrtvim: bez obzira na valjanost svojih razloga i bez obzira na svoje naučne i lične vrednosti. Kakav je to svet u kojem je ovaj način mišljenja obavezujući? Zašto je ideologijama jugoslovenstva neophodno javno žigosanje i sahranjivanje živih ljudi? Zašto takav način javne diskriminacije ne izaziva protest, pobunu, negodovanje, različite oblike pasivnog otpora kao neophodne momente elementarne solidarnosti? U izostanku takvih reakcija ne ogleda se samo ukorenjeno nepoverenje prema građanskoj solidarnosti sa srpskim stanovištem nego i hipnotička i parališuća dejstva ideologijâ jugoslovenstva. Kao da se obrazuju neka čudna ukočenost i strah pred nagoveštajem zapadnih tradicija koje se iza jugoslovenstva uvek naslućuju?
Otud naredni Ćurčinov stav ima u sebi i prizvuk pretnje, jer on ukazuje na okolnost da Stojanovićev članak „štampa, bez ograde, ‚Srpski književni glasnik‘, i preštampava ga na uvodnom mestu ‚Politika‘; i njegovo predavanje sluša, i odobrava, elita beogradskih intelektualaca. To je već mnogo ozbiljnije, i daje celoj ovoj pojavi pravu podlogu“. Ostalo je nerazjašnjeno zašto puko pojavljivanje misli o srpskom stanovištu treba da bude nemoguće ukoliko nije praćeno ograđivanjem od nje? No, okolnost da je negativno označena „elita beogradskih intelektualaca“ otkriva nam pravu nameru u ovom jugoslovenskom i novoevropskom žigosanju srpskog stanovišta.
Potrebno je, s jedne strane, staviti – u ime onog jugoslovenstva koje sa punom svešću o obrazovanom slovenačkom i hrvatskom stanovištu nastoji da odstrani srpsku ideju – na optuženičku klupu celokupnu srpsku građansku tradiciju. Taj potez će – u dugim decenijama titoističkog jugoslovenstva – neprestano povlačiti Krleža. Ostalo je pitanje: u času kada je posmatrao defile hrvatskih naučnih prominenata – koji su bili istaknuti čimbenici u ustaškom režimu – u Krležinom enciklopedijskom poduhvatu, kada je pisao kako je Krleža „okupio oko sebe razne sumnjive tipove, ustaše i klerikalce na čelu s Matom Ujevićem“, da li se Milan Ćurčin setio svojih optužbi na račun „elite beogradskih intelektualaca“, da li su mu se oni činili odgovornim za ono što vidi, da li je bio spreman da prst optužbe uperi u sebe?
Šta je još podrazumevala ova sintagma u njegovim rečima? Neophodnost dezavuisanja srpskog stanovišta upravo na beogradskoj pozornici. To je predstavljalo odlučujuće nastojanje. Jer – kako je napisao Laza Popović 11. januara 1925. godine – „što se tiče posebice Srba, oni moraju imati jednu veliku ideju, i to je jedino moguća jugoslovenska ideja“. Ponekad izgleda neodoljiv i neizdrživ ovaj imperativni oblik mišljenja – „moraju“, „jedino moguća“ – koji prati besede o ideologijama jugoslovenstva: u afirmativnom aspektu svog značenja, on deluje kao neki prikriveno totalizujući impuls u njima, premda – istovremeno – njegov negativni aspekt kao da je usmeren ka nečem što, i kada nije imenovano, ostaje istinski cilj besede – srpsko stanovište.

BEOGRADSKA ULOGA Koje je privilegovano područje njegovog rasprostiranja? Laza Popović je izričit: „U Beogradu, u središtu, treba pre svega afirmacija i stabilizacija jugoslovenske ideje.“ Svojom temperamentnom aktivnošću i višestrukim autoritetom, Ljubomir Stojanović kao da ometa ovo nastojanje i otud mora biti uklonjen sa javne pozornice. Jer, „Beograd je ono poslednje i pravo mesto gde će jugoslovenska ideja povesti boj za opstanak, sa javnim mnjenjem ondašnjim“. Ostalo je nerazjašnjeno u čemu je posebna beogradska odgovornost za sudbinu jugoslovenske ideje. Postoji, dakle, neko javno mnjenje, koje oličava elita beogradskih intelektualaca, sa kojima odlučujući boj treba da vodi jugoslovenska ideja: kao boj za opstanak. Ali, ako je elita beogradskih intelektualaca svakako opredeljena za jugoslovensku ideju, ako je sav njen angažman decenijama osvedočen u najtežim okolnostima, šta znači ovaj naizgled nemotivisani poziv na boj? Reč je o boju koji sa njima treba voditi u ime one jugoslovenske ideje koja imperativno nalaže zgasnuće srpskog stanovišta. Treba, dakle, promeniti javno mnjenje tako da ono prihvati zaborav i iščeznuća srpske ideje. Tako se beogradska uloga osmišljava kao uloga ugasnika srpskog stanovišta.
Ako beogradsko javno mnjenje treba preoblikovati, onda je neophodno slomiti otpor one elite beogradskih intelektualaca koja odobrava misao o srpskom stanovištu Ljubomira Stojanovića. Kao potonji odgovor na pitanje o istinskoj političkoj fizionomiji dragog mrtvaca, dolazi do njegove potpune diskriminacije, pa Milan Ćurčin presuđuje: „Onaj koji je dosad verovao samo u hrvatske separatiste i frankovce bio je u zabludi; ima danas srpskih frankovaca i separatista bar koliko i hrvatskih. I ima ih još opasnijih, – srbijanskih frankovaca, koji i sve Srbe hoće još da ‚posrbijanče‘.“ Šta znači dovesti Ljubomira Stojanovića, čija je demokratska legitimacija ne samo decenijski nesporna nego i proverena, jer je – kako kaže Dragoljub Jovanović – „prvi u našoj istoriji sproveo tako slobodne izbore da je vlada ostala u manjini“, čija je odanost pravnim i moralnim načelima izdržala najteža iskušenja, pošto je „do te mere osudio Aleksandrov Solunski proces da je… osnovao Republikansku partiju“, u istu političku ravan sa onim činiocima koji su u više navrata palili srpske radnje, dućane i kuće, koji su organizovali hapšenja i pogrome ljudi?
To svakako znači delovati u skladu sa nastojanjem po kojem treba – u ime jugoslovenstva koje ne osporava postojanje hrvatskog stanovišta – dovesti do iščeznuća samu srpsku ideju. Tako je obrazovan asimetrični simetrizam unutar jugoslovenstva kao ideološke racionalizacije koja nastoji da neutrališe samu misao o srpskom stanovištu. Jer, da nije bilo srpskog političkog ekskluzivizma – veli Supilo – ne bi bilo frankovaca, premda su njima – decenijama – prethodile reči Ante Starčevića o srpskom narodu kao nakotu za sekiru; da nije bilo misli o srpskom stanovištu, ne bismo saznali da se – bez ikakvog nasilja na duši – Ljubomir Stojanović pretvara u frankovca; da nije bilo srpskog nacionalizma – veli Krleža – ne bi bilo reaktivnog hrvatskog nacionalizma, koji se 1971. godine ponavlja u titoističkoj Jugoslaviji: posle Jasenovca.
U skladu sa ovakvim asimetričnim simetrizmom ideologijâ jugoslovenstva neprestano se razvijaju javna onemogućavanja same zamisli o srpskom stanovištu. Premda su razmišljanja Ljubomira Stojanovića bila izložena pregledno i jasno, uredništvo Nove Evrope – pravdajući se utiskom koji su u javnosti proizvela razmišljanja uglednog političara – ponovo ga poziva „da se prilikom vrati na ovu stvar“. U samom pozivu valja prepoznati jednu prikrivenu tehniku javnog pozivanja na odgovornost. Jer, nikada se pred ovim tribunalom novoevropskog jugoslovenstva nisu pozivali na dodatno izjašnjavanje predstavnici javno obrazovanog slovenačkog i hrvatskog stanovišta. Zašto je, dakle, samo srpsko stanovište unapred osumnjičeno? Kako se nekome ko se otvoreno zalagao za „federativno uređenje države“ i njen republikanski oblik uopšte moglo prebacivati – kako sa čuđenjem navodi Stojanović u Novoj Evropi od 11. septembra 1927. godine – da se zalaže za „hegemoniju Srbâ u državi“? Kako je čovek mogao – samo zbog verovanja u srpsku ideju, zbog verovanja koje ne isključuje postojanje ni slovenačke ni hrvatske ideje – biti optužen da je ni manje, ni više nego „najveći hrvatožder“?

„DUBOKO PROBLEMATIČAN” STAV Nije drukčije bilo predstavljeno ni jedno naknadno pojašnjenje Ljubomira Stojanovića. On ga je oblikovao u duhu načelne ravnopravnosti, jer je – u Novoj Evropi od 26. septembra 1928. godine – naglasio da „i Srbi imaju u najmanju ruku isto toliko prava da se čuju u pitanju državnog uređenja“. Izrazio je i demokratsku nadu da „to valjda ni Hrvati neće poricati“. Čak je razmišljao i o eventualnostima, pa je ustvrdio da ni u slučaju hrvatskog otkazivanja personalne unije – kao oblika novostvorene društveno-državne zajednice – „Srbi ne bi hteli s njima ratovati“. To je pokazivalo načelnu nenasilnost njegovog poimanja srpskog stanovišta. Uprkos svemu tome, uredništvo Nove Evrope je – na početku objavljenog priloga – stavilo napomenu da se „ne slažemo u svemu s njegovom sadržinom“. Bilo je, dakle, neophodno unapred osenčiti političku problematičnost shvatanja Ljubomira Stojanovića.
Sve ove proizvoljne i neobrazložene optužbe i postupci nisu usmereni ka sadržajima same političke rasprave nego ka predohrani javne asimetrije u političkom području: oni imaju za cilj da se pitanje o postojanju slovenačkog i hrvatskog stanovišta ostavi u dubokoj senci, da se političko pozicioniranje ovih narodnih individualiteta javno prihvati kao samorazumljiva i neupitna činjenica, dok bi se misao o srpskom stanovištu javno unapred odredila kao srpska hegemonistička namera, kao duboko problematična stvar i – na kraju – kao nešto što je gotovo kriminalno.
Premda se jednom od apologeta jugoslovenstva činilo da je reč o neumitnim sadržajima vremena, koji će se upotpunjavati u budućnosti, pa „posebne srpske države niti ima niti može više biti“, u našem vremenu – skoro sto godina posle ovih proročanstava – odjednom se otkrilo da srpska država iznova i ipak postoji. Takav istorijski ishod – sviđao se on nama ili ne – postavlja pred javnu svest iskustvo potpunog debakla ideologijâ jugoslovenstva. To brojne iskaze novoevropskih apologeta jugoslovenstva iz davnašnje polemike svakako čini opovrgnutim. Jer, u času kada je nestalo državnog okvira koji je svaku ideološku racionalizaciju činio verovatnom otkrila se potpuna istorijska neubedljivost, klasična ideološka zaslepljenost i izričito neuvažavanje konkretne i činjenične evidencije: sve je to pripadalo privilegovanim polemičkim glasovima Nove Evrope. Ali, njihovi iskazi ostaju ipak aktuelni. Jer, opstao je sam istorijski mehanizam koji – duboko pounutrašnjen u našoj javnoj svesti – omogućava svaku prednost nastojanju da javno iščezne srpska ideja.

PRENOS POLITIČKIH ZNAČENJA To se odigrava kroz neprestani prenos političkih značenja jugoslovenstva na evropske sadržaje u našoj javnoj svesti. Pošto počiva na pounutrašnjivanju kulturološke predrasude koju neprestano nameće zapadna tradicija i koja opravdava sadašnje kolonijalno-okupaciono stanje, ovaj prenos nije plod pukog sećanja – bilo pojedinačnog, bilo grupnog – nego je višestrano (ideološko, političko, ekonomsko, medijsko) učvršćivanje strategijskog pravca na kojem treba prekriti negativno iskustvo prošlosti sa projektovanim sadržajem budućnosti. Da je to tako, da je spajanje ideologija jugoslovenstva sa ideologijama evropejstva jedna zakonomernost u našoj javnoj svesti, da je to ciljano kretanje čije je osnovno nadahnuće vezano za zgasnuće svake misli o srpskom stanovištu, definiše – u 2008. godini – Latinka Perović: „Jugoslavija je bila naša prva Evropa.“ Nije otud slučajno što su retorički oblici imperativnosti, koje smo upoznali u diskursima ideologijâ jugoslovenstva, doslovno prenošeni u vladajuću parolu našeg vremena: Evropa nema alternativu.
No, presudan je ideološki podtekst ovog ultimativnog oglašavanja. Jer, ako je srpska odgovornost za raspad titoističke Jugoslavije – po sudu Latinke Perović – svakako primarna, onda je srpska nesaobrazivost sa evropskom orijentacijom pokazana već u jugoslovenskim okvirima. To znači da uspeh evropske orijentacije zavisi od neutralisanja srpske političke tradicije koja je – po njenom sudu – presudno oblikovala jugoslovensku destrukciju. Tako je ponovo obrazovan ustaljeni mehanizam po kojem je zaborav srpske ideje uslov kako za ideologije jugoslovenstva tako i za ideologije evropejstva.
Otud se ove ideologije u nas pojavljuju kao – kako je govorio Ernst Topič – prazne forme, čija vanredna omiljenost i svetskoistorijski odjek nastaju zahvaljujući upravo njihovoj hotimičnoj praznoći i mogućnostima manipulisanja. Jer, unutar njihovih obrazloženja i racionalizacija prebiva neprestani mehanizam onemogućavanja svake zamisli o srpskom stanovištu. Nestankom Jugoslavije, ovaj mehanizam, kao plod delovanja spoljašnjih interesa i kulturološke predrasude, kao nešto što podrazumeva neutralizaciju srpskog stanovišta, otkriva svoj negativni aspekt u obnavljanju i osnaživanju pojma srpske krivice.
Taj negativni aspekt – koji je bio snažno podstaknut ponašanjem bivšeg predsednika Srbije – dobija farsičan i zlokoban vid u iskazima sadašnjeg predsednika srpske vlade. U potpunoj nesposobnosti da razlikuje svoje lično ponižavanje od ponižavanja naroda i države koje predstavlja, u neosećanju bilo kakvog problema zbog proširivanja svojih ličnih preobraćenja na istoriju srpskog naroda, on je – u Frankfurter algemajne cajtungu od 11. juna 2014. godine – uspeo da napiše: „Nije začuđujuće da Srbija i Srbi nikada nisu bili posebno omiljeni u Nemačkoj i kod Nemaca. Jedan od razloga za to je sigurno i postupanje nešeg političkog vođstva, koje je uvek mislilo da bi političkim trikovima moglo dobiti podršku i poverenje najznačajnije evropske sile. Mi nismo bili pouzdan partner.“ Odakle ovakvo tvrđenje? Zašto se prenebregava istorijska istina o tome da su nemačko-srpski politički odnosi bili prevashodno određeni bečkim pogledom na srpski narod? Jer – kako je 1926. godine napisao Ljubomir Stojanović – „ulogu referenta o nama pred Evropom uzela je na sebe još od postanka Srbije bečka štampa“.
Da je taj učinak bio presudan, da su srpski interesi postavljani u rezultantu austrijsko-nemačkog savezništva, otkriva nam – u predavanju održanom 27. oktobra 1916. godine – izričitost Maksa Vebera: „Probni kamen naše savezničke iskrenosti je sledeći – da sa Srbijom činimo samo ono što Austrija i Mađarska traže.“ Probni kamen nemačke politike bio je, dakle, bezuslovna saglasnost sa austrougarskim okupacionim pogledom na srpsku istorijsku sudbinu. Šta se tu moglo učiniti? Ako to nije celishodno kazati u sadašnjim okolnostima, posebno u autorskom tekstu predsednika srpske vlade, zašto je propuštena idealna prilika da se ćuti o svemu tome, zašto se hita ka nepotrebnom i sramnom koraku kojim se pothranjuju najnegativniji stereotipi o srpskom narodu? Ako znamo ko je u prošlosti vodio srpske vlade – Jovan Ristić, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović, Milovan Milovanović, Nikola Pašić – nije jasno odakle dolazi osećanje nadmoći sadašnjeg predsednika vlade? Odakle potreba da se osnaži nemačka propagandna predstava o srpskim prevrtljivcima? Zašto jedan politički renegat ima potrebu da svoje prevrtljivo ponašanje projektuje na potpuno drukčije ljude? Da li je trebalo biti partner u času kada je Nemačka prionula uz austrougarsku parolu da Srbija mora umreti? Ili je trebalo ostati pouzdan Hitlerov saveznik?

OSNAŽIVANJE PREDRASUDA Ovakvi iskazi otkrivaju sam proces pounutrašnjivanja krivice u našoj javnoj svesti, pošto srpski predsednik vlade usvaja i osnažuje kulturološke i političke predrasude i interese nemačke sredine. On kao da je preuzeo na sebe da ih odomaći u nas, pa tvrdi – u Informeru od 5. jula 2014. godine – „da smo za sve što nam se dogodilo, u najvećoj meri, sami krivi“. Ovakvi iskazi nemaju za cilj da objasne činjenice raspada titoističke Jugoslavije, nego da protegnu osećanje krivice na celokupnu srpsku tradiciju. Okolnost da je u toj tradiciji – u dugom istorijskom hodu – nastala i oblikovana sama srpska ideja čini je primarnim ciljem: na nju se ustremljuju svi ideološki i politički sadržaji koji su okupljeni oko pojma srpske krivice. Jer, neophodno je – kako je napisano još 11. decembra 1924. godine – da dođe do zaborava srpske ideje i da ona iščezne u mrak. U samoj toj zamisli kao da je skrivena neka kazna: ona je u tome da sećanje na nas potpuno iščezne.
Afirmativni aspekt vladajućeg mehanizma u našem političkom ponašanju vezan je za nastojanje da se umesto Jugoslavije – kao neumitnog obrazloženja za poništavanje srpske ideje – na ideološkom horizontu samorazumljivo uspostavi Evropska unija. Tek spoj srpske krivice i evropske bezalternativnosti stvara neophodnu ideološku racionalizaciju koju su nam zaveštale ideologije jugoslovenstva: očituje ih pounutrašnjivanje hrvatskih kulturno-političkih interesa u našoj javnoj svesti. Jer, postoji dinamika i međuzavisnost u istorijskim doticajima ideologijâ jugoslovenstva: dok je integralno jugoslovenstvo imalo za cilj da ugasi srpsku ideju, stvarajući prazan ili neodređen prostor na njenom mestu u obrazovanom kulturnom obrascu, dotle je titoističko jugoslovenstvo zasnovalo proces pounutrašnjivanja hrvatskog stanovišta unutar potpuno ispražnjenog prostora.
Nema nikakve sumnje u to da se ideologije jugoslovenstva i evropejstva – u svojim različitim istorijskim oblicima – prevashodno oglašavaju u tonovima bezuslovnosti. Misao o srpskom stanovištu pojavljuje se pak u području slobode: samo kao jedan mogući izbor. Ništa, međutim, nije bilo dovoljno da ona dobije status legitimne kulturno-političke misli u nas. Da srpsko stanovište nije ni u kakvom sporu sa evropskom tradicijom, upečatljivo je pokazao Ljubomir Stojanović, budući da je – neku godinu pre njega – Maks Veber izričito ustvrdio: „Politiku sam uvek posmatrao sa nacionalnog stanovišta, i to ne samo spoljnu politiku, već i politiku uopšte“. Prevashodno demokratski usmerena, podrazumevajući ideju sporazuma, počivajući na kontaktnoj prirodi srpske kulture, sa nosiocima vrednosti koji su obeleženi univerzalnim vrednostima, misao o srpskom stanovištu utire put ka postepenom obesnaživanju dugotrajnog istorijskog i kulturnog mehanizma koji upravlja javnim predstavama u nas.

ORGANIZOVANO GLUVILO Da se to ne bi dogodilo, došlo je do višestrukih nasilnih poteza, koji su uklonili mogućnost da postoji bilo koji politički predstavnik nacionalne i evroskeptičke orijentacije u srpskoj skupštini. Ostavljeni bez političkih predstavnika, oni koji naglašavaju osnovanost misli o srpskom stanovištu bivaju javno marginalizovani, jer se tako utire put njihovoj mogućoj kriminalizaciji. To je dominantni istorijski ritam u nas. Nije drukčija ni putanja njegovog delimičnog ili potpunog menjanja: na njoj se srećemo sa konceptualnim i praktičnim momentima. Bez obzira na novodošavše ideološke racionalizacije, kao što su „jugosfera“ ili „evropejstvo“, neophodno je obesnažiti dugotrajni mehanizam koji je usmeren ka zgasnuću svake misli o srpskom stanovištu. To je prevashodno konceptualno pitanje.
Ono ima svojih korelata u praktičnopolitičkom području: tek kada se stvori nacionalni pol demokratske javnosti, koji ima svoje reprezentativno medijsko prisustvo, u kojem biva predstavljana ideja nacionalne i demokratske države, može se krenuti na dugi put do parlamentarnih političkih predstavnika. Jer, samo se sa nacionalnog pola može dalekosežno problematizovati vladajuća politika: bilo da je reč o prošlim vladama ili o ovoj vladi. Jer, promena vlade ne podrazumeva – u sadašnjim kolonijalno-okupacionim uslovima – promenu režima.
Čvrst i nepokolebljiv u svojim shvatanjima i ponašanju, Ljubomir Stojanović kao da je hrabrio sebe kada je zaključivao da na istom gledištu sa njim – kada je reč o jugoslovenstvu – „stoji devet-desetina srpske inteligencije i celokupna masa“. Ako su stvari stajale tako, šta se dogodilo sa tom potpunom većinom? Šta ju je onemogućilo da dobije svoj izraz i mesto na javnoj pozornici? Kako je bio nekoristoljubiv i antipod svakog demagoga, on kao da je – predosećajući gluvilo u koje su sve više zapadale njegove reči – apelovao na one koji se možda sa njim intimno slažu, ali ništa javno ne čine u skladu sa svojim uverenjima. Taj apel je – deset godina docnije – temperamentno i razborito ponovio Miloš Crnjanski: bez uspeha. Kako su postavljene sile u srpskoj kulturi kada je u njoj – za razliku od kristalizovane svesti o hrvatskom stanovištu – uvek moguće organizovano gluvilo i odsustvo delanja kada je reč o srpskom stanovištu? Da paradoks bude sasvim izuzetan, otkrio je nestanak Jugoslavije. Jer, to se gluvilo – pomoću javnih diskriminacija – održava i u sadašnjoj Srbiji.
No, uprkos zakritoj svesti o usamljenosti sopstvenih nastojanja, Ljubomir Stojanović je isijavao duboku rešenost da ostane u iznuđenoj samoći, pa je naglašavao da zna kako „nema mnogo jednomišljenika među Srbima“ kada je reč o republikanskom i federalističkom državnom uređenju novostvorene društveno-državne zajednice. Ali, otud paradoksalno dolazi poziv na delanje: „Ne očajavam da ih neću vremenom pridobiti, i zato ga, držeći da je najbolje, i zastupam i branim“. Odsustvo straha od samoće čini da nema očajanja, jer odanost pripada onome što se smatra da je najbolje. To je egzistencijalni ton koji poziva čoveka: uprkos tome što godine prolaze kao što se glas gubi u daljini.
Sam Ljubomir Stojanović kao da je egzistencijalno podelio sudbinu svoje potonje misli o srpskom stanovištu. Učinio je to na isti način kao u davna vremena „predratne Srbije“: kada je – kako opisuje Milan Grol 1939. godine – kao „dugogodišnji profesor Velike škole, ministar, predsednik vlade i državni savetnik, ostao… odjednom bez ikojeg stalnog prihoda“, jer se povinovao sopstvenom moralnom osećanju. U toj neosetljivosti na izazove novca je ostao nepromenljiv, pa Nova Evropa – u kratkoj nekrološkoj belešci od 16. jula 1930. godine – naglašava kako je ovaj „javni radnik neobičnog karaktera“ bio takav da „honorar za svoje članke nije želeo da primi“. Nismo mi – makar u pojedincima, premda ni kao narod – uvek bili ovakvi kakvi smo u sadašnjim prilikama: niti takvi moramo zauvek biti. Premda strog i asketa, nije bio lišen intimne osećajne lestvice, jer „bezobziran i oštar u mišljenju i reči, on je bio čedno nežan u prijateljskim odnosima“. Kao čovek čije su se vrline „uzdizale… u moralni heroizam“, on je – teško obolevši – rizikovao pokušajem lečenja radijumom u Pragu. Bilo je neuspešno: umro je 14. juna 1930. godine, ostavivši testamentarnu poruku „da se sahrani gde umre, bez govora i cveća“. Tako je – u jednostavnom čamovom sanduku – sahranjen u Pragu: kao da je posmrtno izgnanstvo bilo poslednji oblik jednog izabranog samotništva. Sve se odigralo u jednom čudnom nestanku, nečujnom i tajanstvenom, bez mnogo reči u štampi i kao kradimice, u tuđini, rasvetlivši odjednom kako je „nestalo mnogo od onog čime je ova zemlja vredela sebi i u svetu“.

[/restrictedarea]