Ljubav prema zlu: Negativci u filmovima i serijama

Svet svojim pokolenjima preko „naprednih“ proizvoda zahuktale industrije zabave odavno prodaje izopačenu, ali i zanosnu ideju da je zlo bolje i prihvatljivije od dobrote, koja je podrazumevajuće dosadna, zamorna i zahtevnija. Neuporedivo je, dakle, zabavnije biti loš. Osim što je to i značajno lakše, društveno je overeno od svih popularnih uzora ili promovisano od industrije zabave. A oni znaju najbolje kada, reklamirajući svoju robu, vrište: „Dobro je biti loš!“

Piše Vladislav Panov

Oda, dobro je biti loš, poruka je nove reklame za „jaguar“, jednog od trenutno najvećih hitova marketinga širom planete. Koliko je deo krivice za uspeh reklame u poruci, koliko njenoj slavi doprinose ostrvske glumačke zvezde (Ben Kingzli, Mark Strong i Tom Hidlston) a koliko u tome učestvuje izuzetno atraktivni automobil, nije čak ni toliko važno. Ono što je važno − suština u poruci reklame, izgovorenoj od čuvenog Bena Kingzlija, a on na kraju kratke priče o negativcima iz holivudskih filmova koje uglavnom igraju Britanci i, dakako, pritom voze „jaguare“, imaju zgodne ženske i sve ostalo što ide uz to, sugeriše da je dobro biti zao! Iako je ova poruka uvijena u naizgled nevini i šaljivi kontekst reklame za „opaka kola“, i te kako zlobno odzvanja, toliko da nadmašuje atraktivni proizvod (novi model sportskog „jaguara“). Svi sada hoće da budu uglađeni britanski negativci od stila i sa stilom i – „jaguarom“. Zlo je dobro, privlačno, i isplati se. To što takav cinični puls životne nepravičnosti na sopstvenoj koži svakodnevno proverava na milione ljudi širom planete zlo samo čini popularnijim svojstvom, a ne, nažalost, odbojnijim. Reklama je tek delić medijskog intenziviranja ove spoznaje i spinovanja njene jasne negativne suštine u nešto sveopšte pozitivno i poželjno. Nešto za čim se žudi i za čim treba da se žudi.
[restrictedarea] I dok se do pre nekoliko godina zabavna industrija još uvek zadovoljavala drevnom dramaturškom postavkom da je negativac psihološki suprotstavljen glavnom, pozitivnom junaku (u takvom odnosu da je njegovo zlo u obrnutoj proporciji sa pozitivnošću protagoniste „koji je dobar koliko je loš njegov zli protivnik“) danas je ova računica u merenju zla potpuno izmenjena. U najboljim filmovima i televizijskim serijama poslednjih godina zapravo uopšte više i nema pozitivnih likova. Čak i oni koji su nekako preživeli svoju demodiranu dobrotu sada je sprovode na ultranasilan i zao način. Sve je danas dozvoljeno i poželjno u osvajanju publike i novčanika. Letimičan samo pogled na nedavno objavljene nominacije za predstojeću dodelu najznačajnije američke godišnje televizijske nagrade, „Emi“, dokazuje da je publika preobražena i da sada voli nerazblaženo, najčistije zlo u omiljenim serijama i filmovima. Na desetine nominacija imaju serije „Igra prestola“ (u ovoj, najnasilnijoj televizijskoj prajm-tajm seriji svih vremena, nema, među stotinama likova, niti jednog koji je pozitivac u punom, nekadašnjem kapacitetu ovog pojma) „Brejking bed“ (potpuno ista inflacija najčistijeg i najstrašnijeg zla, razlivenog po ukaljanim dušama svih likova, u najbolje od publike ocenjenoj seriji u istoriji televizije) „Pravi detektiv“ (najnoviji stožer kvalitetnog pisanja sa satanističkim apetitom u negativnom konotirinju svih likova i odnosa među njima i to, neobičnog li gesta, uzdignut na istančani nihilističko-ničeovski cinizam prema životu) „Kuća od karata“ (vrhunsko, cinično, bezobzirno zlo u vrhovima američke politike)…
Te su serije obeležile prethodne godine, potpomognute slično prema svemu negativnim, neretko glorifikovano izopačenim, čistom zlu orijentisanim serijama o američkom „kulturnom“ najponosnijem nasleđu – masovnim ubicama. Prednjače serije „Dekster“ i „Hanibal“, u kojima je mrak duše dobio nove dimenzije, ali i mladost Hičkokovog negativca karijere, Normana Bejtsa, u „Motelu Bejts“, ili varijacije na totalno pomračenje uma u horor-fantazi kontekstu u „Američkoj horor priči“. Ponosno, ovom društvu jednakih promotora i eksploatatora esencijalnog zla pripadaju i serije „Imperija zla“, „Gradonačelnik“, „Fargo“, „Sinovi anarhije“, „Bordžije“, svakako i pre nekoliko godina okončana, a i dalje kultna serija „Sopranovi“. Sve one, a zahvaljujući njima i mnoge druge, u svojim redovima nemaju nijedan pozitivan lik. Samo zlo u svakoj formi, dimenziji ili intenzitetu. Tu su, što je najpogubnije, i novotalasni skupoceni dugometražni animirani filmovi i nova prečitavanja čuvenih bajki. Najbolji primer je aktuelna „Grdana“, skupoceni poduhvat moćnog „Diznijevog“ studija sa najvećom holivudskom zvezdom današnjice (Anđelina Džoli) u naslovnoj roli zle veštice izvučene iz bajke o „Uspavanoj lepotici“ − ona je sada glavni lik priče kojom se suštinski opravdava njeno zlo. Slična ispiranja biografija zlih likova iz bajki i najpopularnijih dečjih priča viđena su i u nizu drugih komercijalnih filmova ili televizijskih serija, pa je sada već reč o zahuktalom trendu. Simpatični i duhoviti naslovi, kao što su, recimo, dva dosadašnja nastavka dugometražnog crtaća „Podli ja“ ili film „Megaum“, a ranije „Ogledalce, ogledalce“, pa trenutno serija „Lepotica i zver“, čine samo vrh talasa sa „Grdanom“ na čelu. Na leđima tog talasa su desetine drugih naslova, snimljenih ili u raznim fazama produkcije, koji će trend nametnuti milionima konzumenata među sadašnjim i novodolazećim pokolenjima potrošača elektronske zabave, koji moraju da savladaju prvu i najvažniju lekciju naše cilizacije – onu da je zlo dobro i da se veoma, veoma isplati. Doskoro se govorilo da volimo da mrzimo negativce iz filmova. Sada više ne. Nova generacija zla koju nam nude promotori savremene zabave samo se voli. U te nove njihove negativne heroje (ne i antiheroje iz prevaziđenog žargona filmske istorije, koji je podrazumevao postojanje stare podele na dobro i zlo) uskoro će se upisati i negativci izvučeni iz priča o herojskim superlikovima kao što su Spajdermen ili Betmen. I dobiće prostor kao protagonisti zla koje je, kako rekosmo, sada dobro. Protiv čega će se boriti? Pa, naravno, protiv svega dobrog. I opet, naravno, ovoga puta neće biti u podređenom položaju. I još jednom, naravno, svi će sada zdušno navijati za njih. Nastavci se podrazumevaju. Krug promovisanja takvog zla zatvara dominirajuća moda u kućnom konzumiranju elektronske zabave preko najpopularnije dokolice našeg vremena, video-igara, uz pomoć kojih svako ponaosob dobija neodoljivu mogućnost da formalno i praktično bude to zlo.
Pitati se da li je za sadašnje oduševljenje negativnim ljudskim stanjima duše, pa i osobinama, kriva industrija zabave, shvaćena u najširem smislu, suvišno je. Naravno da jeste. Ali krivi smo i svi mi koji svakodnevno trošimo njihovu ponudu zla ne uspevajući da odolimo svemu onome čemu bi u manje oštećenom svetu od našeg bilo sasvim normalno da se odoli. I time je erozija naših duša uzela svoj nepopravljivi pad u bezdan iz kojega, deluje, povratka više nema. Najpre, jer ga više niko i ne želi. Uostalom, svet svojim pokolenjima dovoljno dugo prodaje izopačeno zanosnu ideju da je zlo bolje i prihvatljivije od dobrote, koja je podrazumevajuće dosadna, zamorna i zahtevnija. Neuporedivo je, dakle, zabavnije biti loš. Osim što je to i značajno lakše, društveno je overeno od svih popularnih uzora ili promovisano od industrije zabave. A oni znaju najbolje kada, reklamirajući svoju robu, vrište: „O, da, dobro je biti loš!“ Pogledajte reklamu. Ne može da se ne dopadne.
[/restrictedarea]