Љубав према злу: Негативци у филмовима и серијама

Свет својим поколењима преко „напредних“ прoизвода захуктале индустрије забаве одавно продаје изопачену, али и заносну идеју да је зло боље и прихватљивије од доброте, која је подразумевајуће досадна, заморна и захтевнија. Неупоредиво је, дакле, забавније бити лош. Осим што је то и значајно лакше, друштвено је оверено од свих популарних узора или промовисано од индустрије забаве. А они знају најбоље када, рекламирајући своју робу, вриште: „Добро је бити лош!“

Пише Владислав Панов

Ода, добро је бити лош, порука је нове рекламе за „јагуар“, једног од тренутно највећих хитова маркетинга широм планете. Колико је део кривице за успех рекламе у поруци, колико њеној слави доприносе острвске глумачке звезде (Бен Кингзли, Марк Стронг и Том Хидлстон) а колико у томе учествује изузетно атрактивни аутомобил, није чак ни толико важно. Оно што је важно − суштина у поруци рекламе, изговореној од чувеног Бена Кингзлија, а он на крају кратке приче о негативцима из холивудских филмова које углавном играју Британци и, дакако, притом возе „јагуаре“, имају згодне женске и све остало што иде уз то, сугерише да је добро бити зао! Иако је ова порука увијена у наизглед невини и шаљиви контекст рекламе за „опака кола“, и те како злобно одзвања, толико да надмашује атрактивни производ (нови модел спортског „јагуара“). Сви сада хоће да буду углађени британски негативци од стила и са стилом и – „јагуаром“. Зло је добро, привлачно, и исплати се. То што такав цинични пулс животне неправичности на сопственој кожи свакодневно проверава на милионе људи широм планете зло само чини популарнијим својством, а не, нажалост, одбојнијим. Реклама је тек делић медијског интензивирања ове спознаје и спиновања њене јасне негативне суштине у нешто свеопште позитивно и пожељно. Нешто за чим се жуди и за чим треба да се жуди.
[restrictedarea] И док се до пре неколико година забавна индустрија још увек задовољавала древном драматуршком поставком да је негативац психолошки супротстављен главном, позитивном јунаку (у таквом односу да је његово зло у обрнутој пропорцији са позитивношћу протагонисте „који је добар колико је лош његов зли противник“) данас је ова рачуница у мерењу зла потпуно измењена. У најбољим филмовима и телевизијским серијама последњих година заправо уопште више и нема позитивних ликова. Чак и они који су некако преживели своју демодирану доброту сада је спроводе на ултранасилан и зао начин. Све је данас дозвољено и пожељно у освајању публике и новчаника. Летимичан само поглед на недавно објављене номинације за предстојећу доделу најзначајније америчке годишње телевизијске награде, „Еми“, доказује да је публика преображена и да сада воли неразблажено, најчистије зло у омиљеним серијама и филмовима. На десетине номинација имају серије „Игра престола“ (у овој, најнасилнијој телевизијској прајм-тајм серији свих времена, нема, међу стотинама ликова, нити једног који је позитивац у пуном, некадашњем капацитету овог појма) „Брејкинг бед“ (потпуно иста инфлација најчистијег и најстрашнијег зла, разливеног по укаљаним душама свих ликова, у најбоље од публике оцењеној серији у историји телевизије) „Прави детектив“ (најновији стожер квалитетног писања са сатанистичким апетитом у негативном конотирињу свих ликова и односа међу њима и то, необичног ли геста, уздигнут на истанчани нихилистичко-ничеовски цинизам према животу) „Кућа од карата“ (врхунско, цинично, безобзирно зло у врховима америчке политике)…
Те су серије обележиле претходне године, потпомогнуте слично према свему негативним, неретко глорификовано изопаченим, чистом злу оријентисаним серијама о америчком „културном“ најпоноснијем наслеђу – масовним убицама. Предњаче серије „Декстер“ и „Ханибал“, у којима је мрак душе добио нове димензије, али и младост Хичкоковог негативца каријере, Нормана Бејтса, у „Мотелу Бејтс“, или варијације на тотално помрачење ума у хорор-фантази контексту у „Америчкој хорор причи“. Поносно, овом друштву једнаких промотора и експлоататора есенцијалног зла припадају и серије „Империја зла“, „Градоначелник“, „Фарго“, „Синови анархије“, „Борџије“, свакако и пре неколико година окончана, а и даље култна серија „Сопранови“. Све оне, а захваљујући њима и многе друге, у својим редовима немају ниједан позитиван лик. Само зло у свакој форми, димензији или интензитету. Ту су, што је најпогубније, и новоталасни скупоцени дугометражни анимирани филмови и нова пречитавања чувених бајки. Најбољи пример је актуелна „Грдана“, скупоцени подухват моћног „Дизнијевог“ студија са највећом холивудском звездом данашњице (Анђелина Џоли) у насловној роли зле вештице извучене из бајке о „Успаваној лепотици“ − она је сада главни лик приче којом се суштински оправдава њено зло. Слична испирања биографија злих ликова из бајки и најпопуларнијих дечјих прича виђена су и у низу других комерцијалних филмова или телевизијских серија, па је сада већ реч о захукталом тренду. Симпатични и духовити наслови, као што су, рецимо, два досадашња наставка дугометражног цртаћа „Подли ја“ или филм „Мегаум“, а раније „Огледалце, огледалце“, па тренутно серија „Лепотица и звер“, чине само врх таласа са „Грданом“ на челу. На леђима тог таласа су десетине других наслова, снимљених или у разним фазама продукције, који ће тренд наметнути милионима конзумената међу садашњим и новодолазећим поколењима потрошача електронске забаве, који морају да савладају прву и најважнију лекцију наше цилизације – ону да је зло добро и да се веома, веома исплати. Доскоро се говорило да волимо да мрзимо негативце из филмова. Сада више не. Нова генерација зла коју нам нуде промотори савремене забаве само се воли. У те нове њихове негативне хероје (не и антихероје из превазиђеног жаргона филмске историје, који је подразумевао постојање старе поделе на добро и зло) ускоро ће се уписати и негативци извучени из прича о херојским суперликовима као што су Спајдермен или Бетмен. И добиће простор као протагонисти зла које је, како рекосмо, сада добро. Против чега ће се борити? Па, наравно, против свега доброг. И опет, наравно, овога пута неће бити у подређеном положају. И још једном, наравно, сви ће сада здушно навијати за њих. Наставци се подразумевају. Круг промовисања таквог зла затвара доминирајућа мода у кућном конзумирању електронске забаве преко најпопуларније доколице нашег времена, видео-игара, уз помоћ којих свако понаособ добија неодољиву могућност да формално и практично буде то зло.
Питати се да ли је за садашње одушевљење негативним људским стањима душе, па и особинама, крива индустрија забаве, схваћена у најширем смислу, сувишно је. Наравно да јесте. Али криви смо и сви ми који свакодневно трошимо њихову понуду зла не успевајући да одолимо свему ономе чему би у мање оштећеном свету од нашег било сасвим нормално да се одоли. И тиме је ерозија наших душа узела свој непоправљиви пад у бездан из којега, делује, повратка више нема. Најпре, јер га више нико и не жели. Уосталом, свет својим поколењима довољно дуго продаје изопачено заносну идеју да је зло боље и прихватљивије од доброте, која је подразумевајуће досадна, заморна и захтевнија. Неупоредиво је, дакле, забавније бити лош. Осим што је то и значајно лакше, друштвено је оверено од свих популарних узора или промовисано од индустрије забаве. А они знају најбоље када, рекламирајући своју робу, вриште: „О, да, добро је бити лош!“ Погледајте рекламу. Не може да се не допадне.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *