Erdogan jeste lider, a Bakir…?

Nema sumnje da će Redžep Erdogan i s postojećim, ograničenim predsedničkim ovlašćenjima biti „jaki predsednik“, kao što su to, uostalom, zahvaljujući svojim ličnim svojstvima i prestižu, pre njega bili i Kenan Evren, Turgut Ozal, pa i neuništivi Sulejman Demirel

Piše Darko Tanasković

Sbirališta u Turskoj stigla je očekivana vest. Čudo se nije dogodilo. Premijer Redžep Tajip Erdogan već je u prvom krugu s natpolovičnom većinom od oko 52 odsto glasova pobedio svoje rivale, zajedničkog kandidata opozicije Ekmeledina Ihsanoglua (39 odsto) i kurdskog političara Selahatina Demirtaša (9 odsto) postavši tako dvanaesti po redu, a prvi neposredno izabrani predsednik Turske. Sada će svakako na raznim stranama uslediti objašnjenja, komentari i analize značenja Erdoganove pobede i njenih mogućih posledica po unutrašnju i spoljnu politiku Turske, kao i čitav splet uzajamno povezanih zbivanja i procesa na regionalnom i globalnom međunarodnom planu. To je sasvim razumljivo, imajući u vidu veličinu, snagu, ulogu, a i ambicije države koju će Erdogan, premijer od 2013. godine, nastaviti da vodi s dodatnim legitimitetom i samopouzdanjem, koje mu ni dosad nije nedostajalo.
[restrictedarea]

UVERLJIVO LIDERSTVO Premijer, koga već odavno nazivaju „sultanom“, i pre izbora je izjavio da nema nameru da bude protokolarni nosilac najviše funkcije, već aktivni krmanoš turskog državnog broda, pa treba pretpostaviti da će izmenama Ustava pokušati da proširi predsedničke nadležnosti, za šta mu je potrebna dvotrećinska većina u Velikoj narodnoj skupštini (parlamentu). Podrška koju je dobio na izborima za predsednika, a procentualno ipak nije spektakularna (gotovo polovina od nekih 53 miliona birača nije glasala za njega) kao i veoma zaoštreni odnosi između vlasti i opozicije, upućuju na predviđanje da će Erdogan teško doći do potrebne parlamentarne većine za izmenu Ustava i uvođenje predsedničkog sistema u tursku republiku. No, bez obzira na to, nema sumnje da će Erdogan i s postojećim, ograničenim predsedničkim ovlašćenjima, biti „jaki predsednik“, kao što su to, uostalom, zahvaljujući svojim ličnim svojstvima i prestižu, pre njega bili i Kenan Evren, Turgut Ozal, pa i neuništivi Sulejman Demirel. Nije to, uostalom, tako samo u Turskoj. Vreme će pokazati, i to ubrzo, kako će Erdogan politički, na spoljnom i unutrašnjem planu, valorizovati ovu svoju pobedu, odrediti prioritete delovanja u nastupajućem periodu i taktički operacionalizovati nastavljanje ostvarivanja strategijskih ciljeva programa Partije pravde i razvoja, na čijem se čelu nalazi, a koja je poslednji, i najuspešniji, politički izdanak islamističke civilizacijske matrice u savremenoj istoriji Turske. Ono što je ovim izborima neosporno potvrđeno jeste da je Redžep Tajip Erdogan istinski vođa i da mu se, uz sve moguće rezerve prema političkoj liniji koju zastupa, autokratskim sklonostima i problematičnom stilu javnog nastupanja, mora s punim uvažavanjem priznati uverljivo liderstvo. Primera takvog državništva u današnjem svetu nema mnogo, a otuđeni i dehumanizovani, mahom mediokritetski personalizovani centri svetske moći čine sve da ih bude što manje. O tome i Erdogan već izvesno vreme ima i te kako razloga da razmišlja. Ali, moraće i drugi da razmišljaju o njemu…

IZETBEGOVIĆEVA „NUMERA“ Pobeda na opštim predsedničkim izborima, pa još u prvom krugu i uprkos raznim unutrašnjopolitičkim i spoljnopolitičkim izazovima s kojima se kandidat suočavao u dužem predizbornom periodu, kao i u inat mnogima, među neprijateljima i „prijateljima“, koji su mu otvoreno ili pritajeno radili o glavi, overava, dakle, status lidera. Poraz na ovakvim izborima, s druge strane, uprkos svim mogućim prividima i sračunato stvaranim „imidžima“, nemilosrdno ukazuje na odsustvo liderskih kapaciteta i vrlina. Upravo održani predsednički izbori u Turskoj poučni su i u jednom neuobičajenom i nesvakidašnjem smislu, jer su doneli osvedočenje da, kao lakmusov papir, laboratorijski precizno i pouzdano mogu izneti na videlo odsustvo liderskih sposobnosti i kod nekoga ko uopšte nije bio njihov neposredni učesnik. Svojim neprimerenim navijačkim uključivanjem u Erdoganovu predizbornu kampanju, koje je kulminiralo u ponesenom oglašavanju, putem video-linka, na njegovom završnom mitingu u Konji, predsedavajući Predsedništva BiH Bakir Izetbegović konačno je razbio i poslednje iluzije i očekivanja onih koji su još uvek verovali da „iver ne pada daleko od klade“ i da je Izetbegović Junior baštinio bar nešto od osobina svog rahmetli babe, čije ime, inače, (pre)često bez pokrića pominje. Pa i sada u Konji, odnosno u Visokom, s predstavljanja knjige o Redžepu Tajipu Erdoganu „Rađanje lidera“, a za Konju.
U javnosti na bivšem jugoslovenskom prostoru Izetbegovićeva „numera“ izazvala je neuporedivo više pažnje i komentara od Erdoganove manje-više očekivane pobede. Pretežu, čak i u bošnjačkim političkim i intelektualnim krugovima, negativna reagovanja, praćena osećanjem nelagodnosti usled ogoljene servilnosti (Ž. Komšić) po M. Dodiku „poltronstva“, kolonijalne inferiornosti (F. Radončić) i nesputanog panislamističkog naboja Izetbegovićevog osmominutnog hvalospeva turskom premijeru, tokom kojeg je „pljunuo na 200 godina istorije“ (Emir Suljagić). Začuđujući su stoga neki hitri ekspertski odzivi iz Beograda, kojima je Erdoganova pobeda, izgleda, stvorila priliku da se, posle izvesnog povlačenja usled nepovoljnog odjeka njegovih verbalnih ispada, ponovo „pragmatično“ založe za izbegavanje bilo kakve „antiturske linije“ u Srbiji, uz ocenu da je Izetbegovićevo ponašanje sasvim normalno i očekivano, jer „osmanlijski siročići“ na Balkanu (Bošnjaci, Albanci, pa i Makedonci?!) nemaju kome drugome da se obrate do Turskoj, pa Erdoganova pobeda realno jeste i njihova pobeda. Tako, naravno, misli i novoizabrani turski predsednik, a i ministar spoljnih poslova (možda i budući premijer) Ahmet Davutoglu, u čijoj se programskoj knjizi „Strategijska dubina“ na više mesta izričito govori o Bošnjacima i Albancima (doduše ne i Makedoncima) kao „osmanskoj zaostavštini“ na Balkanu, o kojoj Turska ima i pravo i obavezu da tutorski vodi računa.

KADA JE TURSKA IN, NE BITI OUT Srećna je okolnost da se uskoro može očekivati objavljivanje te obimne Davutogluove geopolitičke studije na srpskom jeziku, pa će se svako ko se za ovu stvar istinski zanima, a ne nastupa s unapred zauzetih ideoloških ili interesnih pozicija, moći osvedočiti u neoosmanističku suštinu turske politike prema Balkanu, što nikako nije, i ne treba da bude, razlog za zauzimanje nekakvog besmislenog i štetnog antiturskog stava, već samo važan elemenat koji se u izgrađivanju odnosa s Turskom ne bi smeo gubiti iz vida. Kad postaje sve očiglednije, pored ostalog i na osnovu kritika Izetbegovićevog podilaženja „sultanu u Stambolu“ koje dolaze iz bošnjačke sredine, da mnogi Bošnjaci, uz sve simpatije za Erdogana i Tursku, odbijaju da budu svedeni na nivo osmanskog „mileta“ i deo „islamskog umeta“, zaista nije lako razumeti otkud među Srbima, uključujući i neke učene i umne, tolika fascinacija privlačnošću neoosmanističkog narativa. Nekakva beslovesna omamljenost i fatalističko predavanje „pustom turskom“, kao da obostrano korisna privredna i finansijska saradnja s ovom zemljom, kojoj se niko razuman ne može protiviti, kao i razgaljena sklonost ćevapima i bozi, moraju neizostavno podrazumevati i oduševljavanje televizijskim serijama o Sulejmanu Veličanstvenom i pristajanje na pomno osmišljenu i dosledno sprovođenu ofanzivu turske „meke“ moći! Ili tu, možda, ima i neuporedivo racionalnijih i opipljivijih motiva, od lukrativnih do karijerističkih? Jer, Turska je danas in, pa nije preporučljivo ostati out.
Da se, ipak, podsetimo čime je to Bakir Izetbegović, svakako sasvim nenamerno, pred oktobarske izbore za Predsedništvo BiH, konačno dokazao da nije lider, da njegov lider stanuje na drugom mestu, izazvavši negodovanje i među onima za koje je po svoj prilici računao da će mu pokloniti poverenje. Od gromkog pozdrava „Selam alejkum, veliki predsedniče“, pa sve do ushićenog završnog usklika „Bosna Te mnogo voli“, Izetbegovićevo obraćanje Erdoganu u, njegovom srcu posebno dragoj, „staroj seldžučkoj prestonici“ bilo je panegirički povišenog tona i patetične retorike. Pošto je to za njega jamačno bio veoma značajan trenutak, logično je pretpostaviti da je izlaganje brižljivo pripremio, bez ikakvih improvizacija. Zato je bitno analizirati svaku reč i poruku. Prvo je, kao zaslugu Erdogana i njegove ekipe, razložno pohvalio neslućeni ekonomski uspon Turske, zatim, kao još važnije, uzdizanje turske države i nacije „na mesto koje zaslužuju“, a kao najveći doprinos istakao vraćanje „ponosa, digniteta i samopouzdanja islamskom umetu“, da bi, nešto kasnije, rekao kako se zato u Bosni i „diljem islamskog umeta milijarda ljudi moli za Tvoje zdravlje i uspeh“ i da će se, s Erdoganom kao liderom, „nastaviti do konačne pobede islamskog umeta“. Kakve to pobede i nad kim? Možda bi se nešto o tome moglo pročitati u Islamskoj deklaraciji Bakirovog babe Alije. Uostalom, nije li Bakir braći u Konji svečano poručio da Erdogan nosi „našu zastavu, našu nadu… zastavu koju je nosio rahmetli Alija Izetbegović u krvavom bosanskom ratu“. Zatražio je od Turaka da svi do jednoga Erdoganu povere, ne jedan mandat, već deset narednih godina i da visoko dignu barjak svoga lidera, svoga predsednika. U nekim izveštajima agencija na bivšem jugoslovenskom prostoru navedeno je da je Izetbegović rekao „našeg lidera, našeg predsednika“, ali to nije tačno (prevodilac je sve verno konsekutivno prevodio) i nije korektno tovariti mu, radi pojačanja efekta, i ono što nije izgovorio. Izgovorio je dovoljno. Dovoljno da ga od jeseni ne bude u sastavu Predsedništva BiH, što ne znači i da ga neće biti. A ako ga ipak bude, onda će i to nešto značiti. Bio bi to izbor koji teško da bi doprineo uslišenju dova (molitvi) za skladno jedinstvo i zajedništvo Bošnjaka s Hrvatima i Srbima u Bosni, čime je ovoga puta Izetbegovićev voljeni lider Erdogan odabrao da mu primetno uzdržano zahvali na podršci u Konji. Da li ga je Bakir dobro čuo?
[/restrictedarea]