Ердоган јесте лидер, а Бакир…?

Нема сумње да ће Реџеп Ердоган и с постојећим, ограниченим председничким овлашћењима бити „јаки председник“, као што су то, уосталом, захваљујући својим личним својствима и престижу, пре њега били и Кенан Еврен, Тургут Озал, па и неуништиви Сулејман Демирел

Пише Дарко Танасковић

Сбиралишта у Турској стигла је очекивана вест. Чудо се није догодило. Премијер Реџеп Тајип Ердоган већ је у првом кругу с натполовичном већином од око 52 одсто гласова победио своје ривале, заједничког кандидата опозиције Екмеледина Ихсаноглуа (39 одсто) и курдског политичара Селахатина Демирташа (9 одсто) поставши тако дванаести по реду, а први непосредно изабрани председник Турске. Сада ће свакако на разним странама уследити објашњења, коментари и анализе значења Ердоганове победе и њених могућих последица по унутрашњу и спољну политику Турске, као и читав сплет узајамно повезаних збивања и процеса на регионалном и глобалном међународном плану. То је сасвим разумљиво, имајући у виду величину, снагу, улогу, а и амбиције државе коју ће Ердоган, премијер од 2013. године, наставити да води с додатним легитимитетом и самопоуздањем, које му ни досад није недостајало.
[restrictedarea]

УВЕРЉИВО ЛИДЕРСТВО Премијер, кога већ одавно називају „султаном“, и пре избора је изјавио да нема намеру да буде протоколарни носилац највише функције, већ активни крманош турског државног брода, па треба претпоставити да ће изменама Устава покушати да прошири председничке надлежности, за шта му је потребна двотрећинска већина у Великој народној скупштини (парламенту). Подршка коју је добио на изборима за председника, а процентуално ипак није спектакуларна (готово половина од неких 53 милиона бирача није гласала за њега) као и веома заоштрени односи између власти и опозиције, упућују на предвиђање да ће Ердоган тешко доћи до потребне парламентарне већине за измену Устава и увођење председничког система у турску републику. Но, без обзира на то, нема сумње да ће Ердоган и с постојећим, ограниченим председничким овлашћењима, бити „јаки председник“, као што су то, уосталом, захваљујући својим личним својствима и престижу, пре њега били и Кенан Еврен, Тургут Озал, па и неуништиви Сулејман Демирел. Није то, уосталом, тако само у Турској. Време ће показати, и то убрзо, како ће Ердоган политички, на спољном и унутрашњем плану, валоризовати ову своју победу, одредити приоритете деловања у наступајућем периоду и тактички операционализовати настављање остваривања стратегијских циљева програма Партије правде и развоја, на чијем се челу налази, а која је последњи, и најуспешнији, политички изданак исламистичке цивилизацијске матрице у савременој историји Турске. Оно што је овим изборима неоспорно потврђено јесте да је Реџеп Тајип Ердоган истински вођа и да му се, уз све могуће резерве према политичкој линији коју заступа, аутократским склоностима и проблематичном стилу јавног наступања, мора с пуним уважавањем признати уверљиво лидерство. Примера таквог државништва у данашњем свету нема много, а отуђени и дехуманизовани, махом медиокритетски персонализовани центри светске моћи чине све да их буде што мање. О томе и Ердоган већ извесно време има и те како разлога да размишља. Али, мораће и други да размишљају о њему…

ИЗЕТБЕГОВИЋЕВА „НУМЕРА“ Победа на општим председничким изборима, па још у првом кругу и упркос разним унутрашњополитичким и спољнополитичким изазовима с којима се кандидат суочавао у дужем предизборном периоду, као и у инат многима, међу непријатељима и „пријатељима“, који су му отворено или притајено радили о глави, оверава, дакле, статус лидера. Пораз на оваквим изборима, с друге стране, упркос свим могућим привидима и срачунато ствараним „имиџима“, немилосрдно указује на одсуство лидерских капацитета и врлина. Управо одржани председнички избори у Турској поучни су и у једном неуобичајеном и несвакидашњем смислу, јер су донели осведочење да, као лакмусов папир, лабораторијски прецизно и поуздано могу изнети на видело одсуство лидерских способности и код некога ко уопште није био њихов непосредни учесник. Својим непримереним навијачким укључивањем у Ердоганову предизборну кампању, које је кулминирало у понесеном оглашавању, путем видео-линка, на његовом завршном митингу у Конји, председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић коначно је разбио и последње илузије и очекивања оних који су још увек веровали да „ивер не пада далеко од кладе“ и да је Изетбеговић Јуниор баштинио бар нешто од особина свог рахметли бабе, чије име, иначе, (пре)често без покрића помиње. Па и сада у Конји, односно у Високом, с представљања књиге о Реџепу Тајипу Ердогану „Рађање лидера“, а за Конју.
У јавности на бившем југословенском простору Изетбеговићева „нумера“ изазвала је неупоредиво више пажње и коментара од Ердоганове мање-више очекиване победе. Претежу, чак и у бошњачким политичким и интелектуалним круговима, негативна реаговања, праћена осећањем нелагодности услед огољене сервилности (Ж. Комшић) по М. Додику „полтронства“, колонијалне инфериорности (Ф. Радончић) и неспутаног панисламистичког набоја Изетбеговићевог осмоминутног хвалоспева турском премијеру, током којег је „пљунуо на 200 година историје“ (Емир Суљагић). Зачуђујући су стога неки хитри експертски одзиви из Београда, којима је Ердоганова победа, изгледа, створила прилику да се, после извесног повлачења услед неповољног одјека његових вербалних испада, поново „прагматично“ заложе за избегавање било какве „антитурске линије“ у Србији, уз оцену да је Изетбеговићево понашање сасвим нормално и очекивано, јер „османлијски сирочићи“ на Балкану (Бошњаци, Албанци, па и Македонци?!) немају коме другоме да се обрате до Турској, па Ердоганова победа реално јесте и њихова победа. Тако, наравно, мисли и новоизабрани турски председник, а и министар спољних послова (можда и будући премијер) Ахмет Давутоглу, у чијој се програмској књизи „Стратегијска дубина“ на више места изричито говори о Бошњацима и Албанцима (додуше не и Македонцима) као „османској заоставштини“ на Балкану, о којој Турска има и право и обавезу да туторски води рачуна.

КАДА ЈЕ ТУРСКА IN, НЕ БИТИ OUТ Срећна је околност да се ускоро може очекивати објављивање те обимне Давутоглуове геополитичке студије на српском језику, па ће се свако ко се за ову ствар истински занима, а не наступа с унапред заузетих идеолошких или интересних позиција, моћи осведочити у неоосманистичку суштину турске политике према Балкану, што никако није, и не треба да буде, разлог за заузимање некаквог бесмисленог и штетног антитурског става, већ само важан елеменат који се у изграђивању односа с Турском не би смео губити из вида. Кад постаје све очигледније, поред осталог и на основу критика Изетбеговићевог подилажења „султану у Стамболу“ које долазе из бошњачке средине, да многи Бошњаци, уз све симпатије за Ердогана и Турску, одбијају да буду сведени на ниво османског „милета“ и део „исламског умета“, заиста није лако разумети откуд међу Србима, укључујући и неке учене и умне, толика фасцинација привлачношћу неоосманистичког наратива. Некаква бесловесна омамљеност и фаталистичко предавање „пустом турском“, као да обострано корисна привредна и финансијска сарадња с овом земљом, којој се нико разуман не може противити, као и разгаљена склоност ћевапима и бози, морају неизоставно подразумевати и одушевљавање телевизијским серијама о Сулејману Величанственом и пристајање на помно осмишљену и доследно спровођену офанзиву турске „меке“ моћи! Или ту, можда, има и неупоредиво рационалнијих и опипљивијих мотива, од лукративних до каријеристичких? Јер, Турска је данас in, па није препоручљиво остати out.
Да се, ипак, подсетимо чиме је то Бакир Изетбеговић, свакако сасвим ненамерно, пред октобарске изборе за Председништво БиХ, коначно доказао да није лидер, да његов лидер станује на другом месту, изазвавши негодовање и међу онима за које је по свој прилици рачунао да ће му поклонити поверење. Од громког поздрава „Селам алејкум, велики председниче“, па све до усхићеног завршног усклика „Босна Те много воли“, Изетбеговићево обраћање Ердогану у, његовом срцу посебно драгој, „старој селџучкој престоници“ било је панегирички повишеног тона и патетичне реторике. Пошто је то за њега јамачно био веома значајан тренутак, логично је претпоставити да је излагање брижљиво припремио, без икаквих импровизација. Зато је битно анализирати сваку реч и поруку. Прво је, као заслугу Ердогана и његове екипе, разложно похвалио неслућени економски успон Турске, затим, као још важније, уздизање турске државе и нације „на место које заслужују“, а као највећи допринос истакао враћање „поноса, дигнитета и самопоуздања исламском умету“, да би, нешто касније, рекао како се зато у Босни и „диљем исламског умета милијарда људи моли за Твоје здравље и успех“ и да ће се, с Ердоганом као лидером, „наставити до коначне победе исламског умета“. Какве то победе и над ким? Можда би се нешто о томе могло прочитати у Исламској декларацији Бакировог бабе Алије. Уосталом, није ли Бакир браћи у Конји свечано поручио да Ердоган носи „нашу заставу, нашу наду… заставу коју је носио рахметли Алија Изетбеговић у крвавом босанском рату“. Затражио је од Турака да сви до једнога Ердогану повере, не један мандат, већ десет наредних година и да високо дигну барјак свога лидера, свога председника. У неким извештајима агенција на бившем југословенском простору наведено је да је Изетбеговић рекао „нашег лидера, нашег председника“, али то није тачно (преводилац је све верно консекутивно преводио) и није коректно товарити му, ради појачања ефекта, и оно што није изговорио. Изговорио је довољно. Довољно да га од јесени не буде у саставу Председништва БиХ, што не значи и да га неће бити. А ако га ипак буде, онда ће и то нешто значити. Био би то избор који тешко да би допринео услишењу дова (молитви) за складно јединство и заједништво Бошњака с Хрватима и Србима у Босни, чиме је овога пута Изетбеговићев вољени лидер Ердоган одабрао да му приметно уздржано захвали на подршци у Конји. Да ли га је Бакир добро чуо?
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *