Devedesete, decenija koje nema

Što je sakriveno od srpskih, nije i od američkih TV gledalaca

Piše Miodrag Zarković

Najbolji teniser sveta Novak Đoković gostovao je protekle sedmice, tačnije u utorak 19. avgusta, u jednoj od najgledanijih emisija na američkim televizijama, „Kasno uveče sa Dejvidom Letermanom“. Taj šou program jeste na zalasku (najavljeno je da će se Leterman zvanično penzionisati sredinom sledeće godine) i, zbog radi sve primetnije vremešnosti domaćina, bez britke duhovitosti koja ga je krasila u najslavnijim danima, ali i dalje je među udarnim zabavnim emisijama u Americi, državi koja je takve sadržaje i izmislila i usavršila. Tako da je „Kasno uveče sa Dejvidom Letermanom“ i dalje globalno značajna instanca u televizijskom svetu.
Utoliko je onda neobičnije, barem iz ugla gledanja prosečnog srpskog gledaoca, to što je jedno od pitanja koje je Leterman postavio Đokoviću, bilo vezano i za Novakovo iskustvo odrastanja u Srbiji koju su devedesetih potresale nevolje raznih vrsta i oblika, pa i ratne. Naime, u Srbiji zemlji da prevrne i da evropska postane prćija, takva pitanja kao da je zabranjeno postavljati, barem na televizijama. Ne samo u razgovoru sa Novakom Đokovićem, nego i sa drugim značajnim ili uticajnim gostima, ovdašnji voditelji poslednju deceniju dvadesetog veka naprosto ne spominju, osim kao nešto što poput babaroge služi za plašenje dece i glasača. Leterman bi, prema tome, u Srbiji zemlji da prevrne odavno bio „u penziji“ da se usudio da postavi takvo pitanje sportskom asu – i to bi mu, bez sumnje, presudili upravo diplomatski predstavnici američke ambasade, kao svojevrsni upravnici televizijskih i mnogih drugih prilika na brdovitom Balkanu. Ali, u samoj Americi, na šta je voleo da podseća pokojni Gabrijel Garsija Markes (prema svedočenju Emira Kusturice), nema američkih ambasada, tako da Letermanu nije zabranjeno da Novaka Đokovića, koji je imao 12 godina kada su NATO avioni bombama zasipali njegovu otadžbinu, pita da li su njemu i njegovoj porodici životi bili i fizički ugroženi.
Možda je još čudniji bio Đokovićev odgovor. Opisao je svoje odrastanje u Beogradu kao nešto što je nesumnjivo imalo potresne i tegobne strane, ali, u drugu ruku, nije zaboravio da pomene da takva iskustva mogu da donesu čak i povoljne posledice, recimo da očvrsnu detinji karakter. Naglašavajući da rat, razumljivo, niko normalan ne može da priželjkuje ili da u njemu uživa, Đoković je ipak dodao da je zadovoljan što je u životu prošao i kroz takve izazove.
Da, takav Đokovićev odgovor je sasvim sigurno nešto što bi upadljivo odskočilo od raširene ocene devedesetih koja se od početka ovog veka nameće Srbiji i Srbima. Kao i sva teška vremena (a da li su neka pa bila laka, osim izveštačenog razdoblja Brozove uravnilovke?!), tako i devedesete nose sa sobom dragocene pouke, neosporna saznanja i spoznaje, moguće jedino u sadejstvu sa borbom za goli opstanak, ali to se od srpskih gledalaca temeljno i uporno sakriva, osim kada do njih to dospe nekakvim posrednim putevima, kao što je gostovanje Novaka Đokovića kod Dejvida Letermana.