Željko Stojković – Otvorene vene Srbije

Razgovarala Biljana Đorović

Efekti poplave dugoročno, u stvari, predstavljaju udar na srpsku energetiku, uzimajući u obzir razmere štete i ugroženost rejona koji su kičmeni stub energetskog sektora − Kolubara, Obrenovac, Kostolac, pri čemu je nemoguće da ovakav simultani napad bude slučajnost. Ovo se u teoriji zove „savršena oluja“, odnosno „napad na sve objekte odjednom”

Etnički usmeren ciklon „Tamara“, hem-bombe, razne vrste meteorološkog i oružja za promenu klime aktivirani su nad Srbijom. SOFA sporazum i pravna regulativa koja je omogućila primenu koncepta „otvoreno nebo“ – konsekventno i planirano doprineli su da se do kraja otvore vene Srbije i opasno zaklimaju poslednji stubovi na kojima počiva država: EPS, „Telekom“ i poljoprivredna proizvodnja. O meteorološkom oružju uperenom u Srbiju, najnovijim dešavanjima nakon poplava, razmerama štete koju je pretrpeo srpski elektroenergetski sektor i mogućim merama za oporavak, razgovaramo sa Željkom Stojkovićem, predsednikom Srpskog centra ekologije.

Dr Bernard Istlund, govoreći o primenama sistema HAARP, čiji je tvorac, naglasio je da su među njegovim osnovnim funkcijama – delovanje na vremenske prilike i promena klime, izazivanje zemljotresa, vulkana, cunamija… Primena meteorološkog oružja u slučaju ciklona „Tamara“ bila je očigledna a nakon toga se nastavilo sa raznim oblicima ovog oružja nad Srbijom. Kako, kao izuzetno upućen ekološki aktivista na čelu organizacije u čijim redovima su ugledni stručnjaci iz oblasti pre svega klimatskih promena, hrane i energetike, tumačite pojavu ciklona „Tamara“?

Nikada i nigde se u pojasu umerenokontinentalne klime u ovako kratkom vremenskom periodu (30-40 sati) nije desilo da se izruči 160 litara kiše po kvadratnom metru. (Prosek je 50 litara po kvadratnom metru mesečno.)

Od 11. maja, danima su iz aviona ispuštani više nego očigledni hemijski tragovi (chemtrails) nad Srbijom, jačeg intenziteta i primetno češće nego ranije, sa povećanom koncentracijom aluminijumskog praha kako bi se magnetnim talasima usmerenog dejstva tako namagnetisani kišni oblaci mogli dirigovati iznad željenih geografskih područja, u ovom slučaju najvećim delom iznad centralne Srbije.

Sam ciklon „Tamara“ je meteorolozima bio čudan, dok se njegova prognozirana jačina znala i pre katastrofe.

Takozvani stručnjaci ovakve pojave pripisuju klimatskim promenama kao posledice globalnog zagrevanja i za sve okrivljuju emisije ugljen-dioksida iz termoenergetskih postrojenja, koji jeste zagađivač atmosfere, ali u našem slučaju postoji još nešto.

Veštački izazvano zagrevanje jonosfere u cilju modifikacije vremena kroz program geoinženjeringa je naša realnost.

Konvencija o modifikaciji životne sredine UN (Environmental Modification Sonvention) iz 1978. nedvosmisleno kaže da se vremenske prilike mogu veštački menjati, izazivati suše i kiše, poplave, visoki snežni nanosi, orkani, uragani, tornada ali i zemljotresi.

 

Ova konvencija takvu zloupotrebu u ratnim operacijama – zabranjuje.

No, jedan od važnijih aspekata savremenog ratovanja je da se rat (ovoga puta totalni i usmeren na čitavo čovečanstvo) orvelijanski naziva „mirom“.

I, eto, ovih dana smo u okolini Lazarevca imali i tornado razornog dejstva, tako da je spektar „klimatskih promena“ na našem podneblju upotpunjen još jednom njihovom „prirodnom“ manifestacijom.

Da li delovanje meteorološkog oružja treba da omogući da predatori završe svoj posao – preotmu i poslednje stubove energetske i prehrambene bezbednosti Srbije?

Efekti poplave dugoročno, u stvari, predstavljaju udar na srpsku energetiku, uzimajući u obzir razmere štete i ugroženost rejona koji su kičmeni stub energetskog sektora − Kolubara, Obrenovac, Kostolac, pri čemu je nemoguće da ovakav simultani napad bude slučajnost. Ovo se u teoriji zove „savršena oluja“ (napad na sve objekte odjednom).

S obzirom na tradicionalno oslanjanje Strategije razvoja energetike Srbije na prekomernu proizvodnju struje iz uglja (o čemu smo govorili u „Pečatu“, https://www.pecat.co.rs/2013/06/udarnicko-pretvaranje-srbije-u-bezivotno-ruglo/) najveći problem predstavlja to što su oba površinska kopa u zapadnom delu kolubarskog ugljenog basena (Tamnava − Zapad i Veliki Crljeni) čiji je kapacitet veći od polovine ukupne proizvodnje uglja u „Kolubari“ na godišnjem nivou, trenutno nepristupačna za eksploataciju zbog potopljenih ležišta.

Poučeni činjenicom da je svaka firma u državi koja je privatizovana prethodno uništena, dolazimo do konstatacije da je „Elektroprivreda Srbije“ sledeća na redu, pogotovo uzimajući u obzir da su za ovu godinu najavljeni restrukturisanje i transformacija ovog privrednog giganta u akcionarsko društvo.

Srpska energetika je doživela težak udarac iz kojega će se vrlo teško oporaviti ukoliko se ne promeni pristup problemu.

Kakvo je stanje na kopovima u istočnom delu kolubarskog ugljenog basena?

Menadžeri „Kolubare“ u medijima izjavljuju da se preseljenje naseljenog mesta Vreoci mora ubrzati radi proširenja Polja D − najvećeg površinskog kopa u istočnom delu kolubarskog ugljenog basena, u celom rudniku, ujedno i u Srbiji.

Apsurdnost aktuelnog trenutka povećava upravo to što izjave dolaze od istih ljudi koji su, predvođeni direktorom Pravne službe, gospođom Oliverom Ninković, od svog dolaska na čelo „Kolubare“ (oktobar 2012.) tražeći način da veliki broj domaćinstava u Vreocima ostave neiseljen, skoro zaustavili predviđene i blagovremene eksproprijacije, čime je narušena vremenska dinamika čitavog procesa, uprkos činjenici da je od 2008, zaključno sa 2015, na snazi planska dokumentacija koja predviđa preseljenje ovog naselja radi oslobađanja prostora za proširenje površinskih kopova u cilju eksploatacije uglja.

Ovde je posebno važno napomenuti da se ponovo radi o nepoštovanju odluka vlade od strane državnih službenika nižeg ranga, s obzirom da je Vlada Republike Srbije 29. 09. 2011. donela rešenje o utvrđivanju opšteg interesa za eksproprijaciju, odnosno o administrativnom prenosu nepokretnosti cele katastarske opštine Vreoci („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 74 od 5. 10. 2011.) u korist PDRB „Kolubara“ kao korisnika.

Ovakvim vidom improvizacije i samovolje, koji nije zastupljen nigde u svetu, bitno je ugrožena energetska stabilnost zemlje, što državu i društvo vodi u propast. No, bez obzira na to što sistem, kojim nesavesno i nestručno upravljaju, doživljava kolaps, ljudi poput pomenute gospođe Olivere Ninković ostaju na svojim funkcijama, primajući i dalje ogromne plate, nagrađeni su za angažman na destrukciji, koja je zapravo i cilj globalnih centara moći. Ironija sudbine je htela da se odavno planirano preseljenje Vreoca pokaže kao poplavama iznuđeno rešenje.

Šta je, po vama, neophodno odmah uraditi?

Najpotrebnija aktivnost, sa kojom se ne sme oklevati, jeste da se jasno od strane državnih organa odredi i javnosti saopšti ko je odgovorno lice ili institucija za saniranje „Kolubare“ i „Elektroprivrede Srbije“.

Da li su to direktor Kolubare i sama „Kolubara“, direktor „Elektroprivrede“ ili Ministarstvo rudarstva i energetike na čelu sa ministrom, nakon čega bi se napravio jasan i precizan plan oporavka i aktivnosti.

Time bi se, takođe, izbegli disonantni tonovi na relaciji direktor „Elektroprivrede“ − direktor „Kolubare“ u vezi sa pitanjem da li je potopljena mehanizacija bila osigurana ili ne, čime se u javnost šalje ružna slika nefunkcionisanja strateški najbitnijeg sistema za opstanak društva, jer oprečne izjavepružaju utisak da jedan od direktora ne govori istinu, što je nedopustivo zbog važnosti posla koji obavljaju.

Na ovakav način trpe preko potrebne aktivnosti na sanaciji potopljenih kopova, stiče se utisak da se sve vrti ukrug, vreme koje neumitno prolazi u ovom slučaju nije nam saveznik jer je hladna zima sve bliža, a državni budžet, ionako ugrožen razmerama nepogode, nije baš najpogodniji da na sebe preuzme još i troškove uvoza struje u zimskom periodu.

Ovakvom neodgovornošću građani Srbije se uvode u energetsko siromaštvo, pošto ne postoji alternativni scenario korišćenja obnovljivih izvora energije (biomasa, energija sunca i vetra, geotermalna energija) i decentralizacije energetskih objekata, što se na primeru poplava pokazalo kao posebno važno.

Vaš pokret nudi veoma efikasno rešenje za odvod vode iz kopova. Da li postoji interesovanje kod nadležnih da se ono primeni?

U vezi sa isušivanjem potopljenih kopova firma „Geobiro“ iz Valjeva, sa kojom sarađujemo, uz pomoć najboljih stručnjaka za hidrogeologiju i rudarstvo u zemlji izradila je elaborat jednostavnog i efikasnog rešenja za odvod vode sa kopa Veliki Crljeni, kao i predlog nešto složenijeg rešavanja ispumpavanja vode sa kopa Tamnava – Zapad, koji je nekoliko puta jeftiniji od drugih predloga koji cirkulišu u stručnim krugovima.

Sa ovim predlozima su taksativno, lično i personalno upoznati svi, počev od menadžmenta „Kolubare“, preko „Elektroprivrede“, zaključno sa Ministarstvom energetike.

Nažalost, neko to namerno i tendenciozno koči u ovako dramatičnoj situaciji, kada je svaki sat, a ne dan, važan kako bi se pokrenula proizvodnja i nekoliko hiljada radnika bilo vraćeno na svoja radna mesta. Ko koči i zbog čega – pitanje je na koje će pre ili kasnije neko morati da odgovori, jer je nezadovoljstvo među radnicima i građanstvom sve veće.

U vezi sa pitanjem finansijske konsolidacije, zajedno sa Centrom za ekologiju i održivi razvoj zatražili smo pomoć za saniranje štete nastale od poplava od Evropske banke za obnovu i razvoj.

Vi ste pokrenuli još jednu veoma značajnu akciju. Naša javnost bi morala da bude upoznata sa legitimnim zahtevom  kojim su Srpski centar ekologije i Centar za ekologiju i održivi razvoj zatražili od Evropske banke za obnovu i razvoj otpis duga „Kolubari“ i „Elektroprivredi“ po osnovu finansiranja mehanizacije u kolubarskim kopovima. U ovom zahtevu, koji je od ogromnog značaja za zemlju, nije vas podržala nijedna od institucija nadležnih za energetiku!

U vezi sa finansijskom konsolidacijom, zatražili smo pomoć za saniranje štete nastale od poplava od Evropske banke za obnovu i razvoj.

Naš kolega Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj u razgovoru sa direktorom Banke, gospodinom Sumom Čakrabartijem, prilikom njegove posete Beogradu još 21. maja zatražio je otpis duga „Kolubari“ i „Elektroprivredi“, nastalog po osnovu finansiranja mehanizacije u kolubarskim kopovima, a koji trenutno iznosi oko 53 miliona evra.

Potom smo i zvanično, u pismenoj formi, u ime Srpskog centra ekologije i Centra za ekologiju i održivi razvoj zatražili od Centrale Evropske banke za obnovu i razvoj u Londonu da se dug otpiše.

Ove dve organizacije su bile protiv zaduživanja, smatrajući ga prekomernim i bespotrebnim, pogotovo ukoliko uzmemo u obzir neverovatnu činjenicu da je garant za kredite budžet Republike Srbije što je u zemljama energetske zajednice jugoistočne Evrope (čiji je i Srbija član i potpisnik) apsolutno nezamislivo, jer je proizvodnja struje komercijalna delatnost i investiranja u opremu i mehanizaciju u svim zemljama isključivo se finansiraju iz budžeta energetskih kompanija, a ne padaju na teret poreskih obveznika, od kojih su u našem slučaju mnogi trenutno žrtve poplava bez krova nad glavom i osnovnih sredstava za život.

Zahvaljujući ranijoj korespondenciji sa Bankom u vezi sa ovim pitanjima i učešću u javnoj raspravi o najnovijoj poslovnoj politici Banke u februaru ove godine, zaključenoj u Varšavi na godišnjem samitu Banke od 14. do 16. maja, naše dve organizacije su imale kredibilitet da pokrenu ovakvu inicijativu.

Da li vas čudi što je izostala podrška menadžmenta „Kolubare“, „Elektroprivrede“, Ministarstva rudarstva i energetike, iako su ugroženi proizvodnja − profitni stub firme, radna mesta, investicije?

Da li ima mesta čuđenju nad činjenicom da je podrška ovoj inicijativi izostala i od Sindikalne organizacije „Kolubare“ i Sindikata radnika „Elektroprivrede Srbije“, čiji su  lideri radnici „Kolubare“? Nemoguće je poverovati u to da nisu informisani, s obzirom da dvadeset godina unazad radni vek provode u svakodnevnom kontaktu sa direktorima.

Dakle, iako su putem saopštenja za javnost a potom i protokolarno upoznati sa inicijativom upućenom Evropskoj banci kojom smo tražili otpis duga, niko od njih sličan zahtev Banci nije uputio, niti podržao naš, kao da se radi o poslovanju kompanija iz neke druge galaksije. A mehanizam za otpis duga postoji, postoje slični primeri u poslovanju Banke i postoji način da se dug otpiše.

Iz ovakvog ponašanja izvlači se prost zaključak: nekome je u godini predviđenoj za transformaciju „Elektroprivrede Srbije“ stalo da ona bude obezvređena, jeftina, jadna.

Meteorološko oružje nije aktivirano u ovom trenutku kako bi se ispitali kapaciteti za solidarnost „civilizovane Evrope“. Ko otvara vene Srbije kako bi se poslednji stubovi države urušili?

Agenti stranih interesa u svim strukturama, koji rade u korist krupnog kapitala. Došlo je vreme da maske spadnu.

Stav Banke izrečen na konferenciji za medije 21. maja, koji je izneo gospodin Mateo Patrone, predsednik Banke za Srbiju, jasan je:

„Evropska banka za obnovu i razvoj zainteresovana je da učestvuje u privatizaciji ‚Telekoma‘, aerodroma ‚Nikola Tesla‘ i ‚Dunav osiguranja‘ u što kraćem roku, a ‚Elektroprivrede Srbije‘ − dugoročno. Evropska banka za obnovu i razvoj spremna je da uđe u koinvesticije sa drugim strateškim partnerima, da učestvuje u kupovini akcija preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital.“

Ovakav stav nedvosmisleno pokazuje da je Evropska banka za obnovu i razvoj predatorska profitna institucija, što je u suprotnosti sa orvelijanskim nazivom pod kojim deluje.

Ranjena Srbija na izvol‘te, moglo bi se reći − švedski sto! Dobro znamo da ono što prodamo više nije naše. Takođe dobro znamo kako su prošle skoro sve firme koje su privatizovane − kako kaže narod – sve su „zakatančene“.

U bliskoj budućnosti biće organizovana međunarodna donatorska konferencija kao vid pomoći Srbiji od poplava. Imaćemo i tada priliku da posmatramo držanje i stav Evropske banke za obnovu i razvoj, „zainteresovane“ za kupovinu naših resursa izgrađivanih generacijama. Evropska banka za obnovu i razvoj bi trebalo da pokaže minimum odgovornosti za svoje postupke kojima je svojevremeno uspela da od vlade Srbije dobije garancije za ovako visokorizične kredite.

Sve sem otpisivanja duga smatraćemo profiterstvom!

Ono što čudi je pasivan stav domaćih zvaničnika, tako da od onih koji nisu želeli da učestvuju u ovom scenariju rasprodaje Srbije po „akcijskim“ cenama očekujemo da se oglase i preduzmu potrebne mere.

Da li ste iznenađeni time što je nemačka energetska kompanija RWE zainteresovana za privatizaciju „Elektroprivrede Srbije“?

Prateći energetiku, imao sam prilike da budem u poseti kompaniji RWE u novembru 2006. godine. Kao polaznik seminara o dislokaciji naselja, koji je za nas priredio tadašnji direktor za međunarodne rudarske aktivnosti Frank Šipers, još tada sam čuo da je ova nemačka kompanija (inače akcionarsko društvo u kojem je država tada bila vlasnik 42 odsto akcija) zainteresovana za ostvarenje vlasničkog udela u EPS.

U to vreme RWE je kupovala rudnik „Marica“ u Bugarskoj.

Ovaj primer njihovih poslovnih aktivnosti nam pokazuje dve stvari:

1. Kupujući rudnike u inostranstvu, Nemci čuvaju i štede sopstvene resurse uglja kao neobnovljivog izvora; 2. Proizvodeći struju iz uglja u inostranstvu, poštuju međunarodne obaveze o ograničenju emisije ugljen-dioksida u sopstvenoj zemlji.

Upravo ovim motivima rukovode se i u našem slučaju.

Naravno, pošto je proizvodnja struje komercijalna delatnost na tržištu, uzimajući u obzir prihod koji RWE kao jedan od vodećih proizvođača električne energije u Evropi na godišnjem nivou ostvaruje, bez ikakve sumnje je prisutan i motiv profita.

Moguće je ove motive smatrati legitimnim. Problematično je što ti zahtevi stižu u trenutku kada je, usled katastrofe koja je zadesila našu zemlju, EPS najjeftiniji.

RWE dolazi iz jedne ekonomski stabilne i uređene države, u kojoj se poštuju zakoni, odluke i dinamika aktivnosti, za razliku od naše prakse, zbog koje, nažalost, „Elektroprivreda“ još uvek nije postala akcionarsko društvo, čime bi radnici, penzioneri i građani, dobivši zakonom predviđene besplatne akcije, postali vlasnici, samim tim i faktor odluke. A, upravo su ti isti radnici, penzioneri i građani decenijama unazad gradili i izgradili EPS.

I sve dok se ne ostvare preduslovi da EPS postane akcionarsko društvo, svaki zahtev za privatizacijom smatraćemo nečasnim i borićemo se protiv njega.

Drugi aspekt ovog problema je bezbednosni, jer su izuzetno niske cene električne energije u odnosu na okruženje prilagođene našem standardu, za šta eventualni novi vlasnik ili strateški partner teško da će imati sluha. To bi građane Srbije dovelo u još veće energetsko siromaštvo, pošto sadašnja strategija razvoja energetike nije zasnovana na iskorišćenju obnovljivih izvora, već na proizvodnji struje iz uglja čija su ležišta trenutno potopljena. Ona bi privatizacijom i dalje bila nedostupna građanima Srbije, ovoga puta zbog stranog monopola. Postavlja se i pitanje nepostojanja socijalnog programa za mogući višak radne snage.

I tako dolazimo u situaciju u kojoj zbog propusta nesposobnih menadžera, u godini proslave jubileja velike Kolubarske bitke i pobede slavne srpske vojske, Nemci ostvaruju ono što 1914. nisu uspeli da osvoje bajonetom i puškom.

Ipak, Kolubara je ćudljiva reka, tiho teče dok ne podivlja. To najbolje znamo mi koji od nje i kraj nje živimo.

Biotehnološke kompanije (Dipon pionir, Limagren, Monsanto i Sindženta) koje sastavljaju zakone u Srbiji i agresivno nameću GMO, pohitale su da „humanitarno intervenišu“. Ovoga puta – „Milosrdni anđeo“ nije nas obasuo osiromašenim uranijumom već – semenom koje je podeljeno poljoprivrednicima iz poplavljenih opština.

Hrana je najmoćnije oružje. Nije li „humano“ što je zloglasna američka kompanija „Monsanto“ − najveći svetski proizvođač GMO, velikodušno donirala seme kukuruza i povrtarskih kultura poljoprivrednicima iz poplavljenih područja?

U  kompaniji „Monsanto“ su naglasili da je u pitanju „normalno“ seme, a ne GMO, ali je javnost ostala uznemirena ovom vešću s obzirom da nije saopšteno da li je u nekoj od ovlašćenih laboratorija rađeno ispitivanje prisustva genetskih modifikacija kod doniranog semena ove kompanije ili se „Monsantu“ poverovalo na reč.

Sva je prilika da se ponavlja situacija sa početka dvehiljaditih, kada smo dobili američku donaciju genetski modifikovane sojine sačme.

Što se tiče piletine iz „Mekdonalds“ restorana, potrebno je znati da oni nisu jedini koji prodaju ovakvo meso. U Srbiju se uvoze piletina, svinjetina i junetina dobijene od životinja koje su hranjene genetski modifikovanom sojinom sačmom, kao i sama genetički modifikovana sojina sačma, što je zakonom zabranjeno.

Jedan od najvećih trenutno aktuelnih problema u vezi sa zdravstvenom bezbednošću hrane je bacanje prašine u oči građanima Srbije postavljanjem besmislenog pitanja da li jagode, paprika i ostalo povrće potiču iz poplavljenih područja, što je nemoguće, pošto je u takvim sredinama voda nosila čak i čitave kuće, a pogotovo useve.

Da li neko sa skrivenim zadnjim namerama pravi utisak da su autentični proizvodi srpskog seljaka opasni za upotrebu kako bi kao solomonsko rešenje ponudio eventualno nebezbedne namirnice iz uvoza ili humanitarne pomoći?

Prodaja nekoliko stotina tona zatrovane ribe na gradskim pijacama, koja je sakupljana po njivama i deltama reka nakon povlačenja prljave vode izlivene u majskim poplavama, i neadekvatne reakcije veterinarske inspekcije, u pismenoj formi ćemo od Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine zatražiti odgovore na pitanja: iz kojih razloga odobrava dozvole za hvatanje ribe na otvorenim rekama kada je takva praksa svuda iskorenjena, pošto se riba lovi hemijskim sredstvima i ne podleže inspekcijskoj kontroli, kako u smislu ispravnosti tako i u smislu zakonite prodaje sa uračunatim PDV-om.

Odgovornost komunalne policije, koja dozvoljava prodaju ribe van ribarnica, problem je za sebe.

[/restrictedarea]