Жељко Стојковић – Отворене вене Србије

Разговарала Биљана Ђоровић

Ефекти поплаве дугорочно, у ствари, представљају удар на српску енергетику, узимајући у обзир размере штете и угроженост рејона који су кичмени стуб енергетског сектора − Колубара, Обреновац, Костолац, при чему је немогуће да овакав симултани напад буде случајност. Ово се у теорији зове „савршена олуја“, односно „напад на све објекте одједном”

Етнички усмерен циклон „Тамара“, хем-бомбе, разне врсте метеоролошког и оружја за промену климе активирани су над Србијом. СОФА споразум и правна регулатива која је омогућила примену концепта „отворено небо“ – консеквентно и планирано допринели су да се до краја отворе вене Србије и опасно заклимају последњи стубови на којима почива држава: ЕПС, „Телеком“ и пољопривредна производња. О метеоролошком оружју упереном у Србију, најновијим дешавањима након поплава, размерама штете коју је претрпео српски електроенергетски сектор и могућим мерама за опоравак, разговарамо са Жељком Стојковићем, председником Српског центра екологије.

Др Бернард Истлунд, говорећи о применама система ХААРП, чији је творац, нагласио је да су међу његовим основним функцијама – деловање на временске прилике и промена климе, изазивање земљотреса, вулкана, цунамија… Примена метеоролошког оружја у случају циклона „Тамара“ била је очигледна а након тога се наставило са разним облицима овог оружја над Србијом. Како, као изузетно упућен еколошки активиста на челу организације у чијим редовима су угледни стручњаци из области пре свега климатских промена, хране и енергетике, тумачите појаву циклона „Тамара“?

Никада и нигде се у појасу умереноконтиненталне климе у овако кратком временском периоду (30-40 сати) није десило да се изручи 160 литара кише по квадратном метру. (Просек је 50 литара по квадратном метру месечно.)

Од 11. маја, данима су из авиона испуштани више него очигледни хемијски трагови (chemtrails) над Србијом, јачег интензитета и приметно чешће него раније, са повећаном концентрацијом алуминијумског праха како би се магнетним таласима усмереног дејства тако намагнетисани кишни облаци могли дириговати изнад жељених географских подручја, у овом случају највећим делом изнад централне Србије.

Сам циклон „Тамара“ је метеоролозима био чудан, док се његова прогнозирана јачина знала и пре катастрофе.

Такозвани стручњаци овакве појаве приписују климатским променама као последице глобалног загревања и за све окривљују емисије угљен-диоксида из термоенергетских постројења, који јесте загађивач атмосфере, али у нашем случају постоји још нешто.

Вештачки изазвано загревање јоносфере у циљу модификације времена кроз програм геоинжењеринга је наша реалност.

Конвенција о модификацији животне средине УН (Еnvironmental Мodification Сonvention) из 1978. недвосмислено каже да се временске прилике могу вештачки мењати, изазивати суше и кише, поплаве, високи снежни наноси, оркани, урагани, торнада али и земљотреси.

 

Ова конвенција такву злоупотребу у ратним операцијама – забрањује.

Но, један од важнијих аспеката савременог ратовања је да се рат (овога пута тотални и усмерен на читаво човечанство) орвелијански назива „миром“.

И, ето, ових дана смо у околини Лазаревца имали и торнадo разорног дејства, тако да је спектар „климатских промена“ на нашем поднебљу употпуњен још једном њиховом „природном“ манифестацијом.

Да ли деловање метеоролошког оружја треба да омогући да предатори заврше свој посао – преотму и последње стубове енергетске и прехрамбене безбедности Србије?

Ефекти поплаве дугорочно, у ствари, представљају удар на српску енергетику, узимајући у обзир размере штете и угроженост рејона који су кичмени стуб енергетског сектора − Колубара, Обреновац, Костолац, при чему је немогуће да овакав симултани напад буде случајност. Ово се у теорији зове „савршена олуја“ (напад на све објекте одједном).

С обзиром на традиционално ослањање Стратегије развоја енергетике Србије на прекомерну производњу струје из угља (о чему смо говорили у „Печату“, https://www.pecat.co.rs/2013/06/udarnicko-pretvaranje-srbije-u-bezivotno-ruglo/) највећи проблем представља то што су оба површинска копа у западном делу колубарског угљеног басена (Тамнава − Запад и Велики Црљени) чији је капацитет већи од половине укупне производње угља у „Колубари“ на годишњем нивоу, тренутно неприступачна за експлоатацију због потопљених лежишта.

Поучени чињеницом да је свака фирма у држави која је приватизована претходно уништена, долазимо до констатације да је „Електропривреда Србије“ следећа на реду, поготово узимајући у обзир да су за ову годину најављени реструктурисање и трансформација овог привредног гиганта у акционарско друштво.

Српска енергетика је доживела тежак ударац из којега ће се врло тешко опоравити уколико се не промени приступ проблему.

Какво је стање на коповима у источном делу колубарског угљеног басена?

Менаџери „Колубаре“ у медијима изјављују да се пресељење насељеног места Вреоци мора убрзати ради проширења Поља Д − највећег површинског копа у источном делу колубарског угљеног басена, у целом руднику, уједно и у Србији.

Апсурдност актуелног тренутка повећава управо то што изјаве долазе од истих људи који су, предвођени директором Правне службе, госпођом Оливером Нинковић, од свог доласка на чело „Колубаре“ (октобар 2012.) тражећи начин да велики број домаћинстава у Вреоцима оставе неисељен, скоро зауставили предвиђене и благовремене експропријације, чиме је нарушена временска динамика читавог процеса, упркос чињеници да је од 2008, закључно са 2015, на снази планска документација која предвиђа пресељење овог насеља ради ослобађања простора за проширење површинских копова у циљу експлоатације угља.

Овде је посебно важно напоменути да се поново ради о непоштовању одлука владе од стране државних службеника нижег ранга, с обзиром да је Влада Републике Србије 29. 09. 2011. донела решење о утврђивању општег интереса за експропријацију, односно о административном преносу непокретности целе катастарске општине Вреоци („Службени гласник Републике Србије“ бр. 74 од 5. 10. 2011.) у корист ПДРБ „Колубара“ као корисника.

Оваквим видом импровизације и самовоље, који није заступљен нигде у свету, битно је угрожена енергетска стабилност земље, што државу и друштво води у пропаст. Но, без обзира на то што систем, којим несавесно и нестручно управљају, доживљава колапс, људи попут поменуте госпође Оливере Нинковић остају на својим функцијама, примајући и даље огромне плате, награђени су за ангажман на деструкцији, која је заправо и циљ глобалних центара моћи. Иронија судбине је хтела да се одавно планирано пресељење Вреоца покаже као поплавама изнуђено решење.

Шта је, по вама, неопходно одмах урадити?

Најпотребнија активност, са којом се не сме оклевати, јесте да се јасно од стране државних органа одреди и јавности саопшти ко је одговорно лице или институција за санирање „Колубаре“ и „Електропривреде Србије“.

Да ли су то директор Колубаре и сама „Колубара“, директор „Електропривреде“ или Министарство рударства и енергетике на челу са министром, након чега би се направио јасан и прецизан план опоравка и активности.

Тиме би се, такође, избегли дисонантни тонови на релацији директор „Електропривреде“ − директор „Колубаре“ у вези са питањем да ли је потопљена механизација била осигурана или не, чиме се у јавност шаље ружна слика нефункционисања стратешки најбитнијег система за oпстанак друштва, јер опречне изјавепружају утисак да један од директора не говори истину, што је недопустиво због важности посла који обављају.

На овакав начин трпе преко потребне активности на санацији потопљених копова, стиче се утисак да се све врти укруг, време које неумитно пролази у овом случају није нам савезник јер је хладна зима све ближа, а државни буџет, ионако угрожен размерама непогоде, није баш најпогоднији да на себе преузме још и трошкове увоза струје у зимском периоду.

Оваквом неодговорношћу грађани Србије се уводе у енергетско сиромаштво, пошто не постоји алтернативни сценарио коришћења обновљивих извора енергије (биомаса, енергија сунца и ветра, геотермална енергија) и децентрализацијe енергетских објеката, што се на примеру поплава показало као посебно важно.

Ваш покрет нуди веома ефикасно решење за одвод воде из копова. Да ли постоји интересовање код надлежних да се оно примени?

У вези са исушивањем потопљених копова фирма „Геобиро“ из Ваљева, са којом сарађујемо, уз помоћ најбољих стручњака за хидрогеологију и рударство у земљи израдила је елаборат једноставног и ефикасног решења за одвод воде са копа Велики Црљени, као и предлог нешто сложенијег решавања испумпавања воде са копа Тамнава – Запад, који је неколико пута јефтинији од других предлога који циркулишу у стручним круговима.

Са овим предлозима су таксативно, лично и персонално упознати сви, почев од менаџмента „Колубаре“, преко „Електропривреде“, закључно са Министарством енергетике.

Нажалост, неко то намерно и тенденциозно кочи у овако драматичној ситуацији, када је сваки сат, а не дан, важан како би се покренула производња и неколико хиљада радника било враћено на своја радна места. Ко кочи и због чега – питање је на које ће пре или касније неко морати да одговори, јер је незадовољство међу радницима и грађанством све веће.

У вези са питањем финансијске консолидације, заједно са Центром за екологију и одрживи развој затражили смо помоћ за санирање штете настале од поплава од Европске банке за обнову и развој.

Ви сте покренули још једну веома значајну акцију. Наша јавност би морала да буде упозната са легитимним захтевом  којим су Српски центар екологије и Центар за екологију и одрживи развој затражили од Европске банке за обнову и развој отпис дуга „Колубари“ и „Електропривреди“ по основу финансирања механизације у колубарским коповима. У овом захтеву, који је од огромног значаја за земљу, није вас подржала ниједна од институција надлежних за енергетику!

У вези са финансијском консолидацијом, затражили смо помоћ за санирање штете настале од поплава од Европске банке за обнову и развој.

Наш колега Звездан Калмар из Центра за екологију и одрживи развој у разговору са директором Банке, господином Сумом Чакрабартијем, приликом његове посете Београду још 21. маја затражио је отпис дуга „Колубари“ и „Електропривреди“, насталог по основу финансирања механизације у колубарским коповима, а који тренутно износи око 53 милиона евра.

Потом смо и званично, у писменој форми, у име Српског центра екологије и Центра за екологију и одрживи развој затражили од Централе Европске банке за обнову и развој у Лондону да се дуг отпише.

Ове две организације су биле против задуживања, сматрајући га прекомерним и беспотребним, поготово уколико узмемо у обзир невероватну чињеницу да је гарант за кредите буџет Републике Србије што је у земљама енергетске заједнице југоисточне Eвропе (чији је и Србија члан и потписник) апсолутно незамисливо, јер је производња струје комерцијална делатност и инвестирања у опрему и механизацију у свим земљама искључиво се финансирају из буџета енергетских компанија, а не падају на терет пореских обвезника, од којих су у нашем случају многи тренутно жртве поплава без крова над главом и основних средстава за живот.

Захваљујући ранијој кореспонденцији са Банком у вези са овим питањима и учешћу у јавној расправи о најновијој пословној политици Банке у фебруару ове године, закљученој у Варшави на годишњем самиту Банке од 14. до 16. маја, наше две организације су имале кредибилитет да покрену овакву иницијативу.

Да ли вас чуди што је изостала подршка менаџмента „Колубаре“, „Електропривреде“, Министарства рударства и енергетике, иако су угрожени производња − профитни стуб фирме, радна места, инвестиције?

Да ли има места чуђењу над чињеницом да је подршка овој иницијативи изостала и од Синдикалне организације „Колубаре“ и Синдиката радника „Електропривреде Србије“, чији су  лидери радници „Колубаре“? Немогуће је поверовати у то да нису информисани, с обзиром да двадесет година уназад радни век проводе у свакодневном контакту са директорима.

Дакле, иако су путем саопштења за јавност а потом и протоколарно упознати са иницијативом упућеном Европској банци којом смо тражили отпис дуга, нико од њих сличан захтев Банци није упутио, нити подржао наш, као да се ради о пословању компанија из неке друге галаксије. А механизам за отпис дуга постоји, постоје слични примери у пословању Банке и постоји начин да се дуг отпише.

Из оваквог понашања извлачи се прост закључак: некоме је у години предвиђеној за трансформацију „Електропривреде Србије“ стало да она буде обезвређена, јефтина, јадна.

Метеоролошко оружје није активирано у овом тренутку како би се испитали капацитети за солидарност „цивилизоване Европе“. Ко отвара вене Србије како би се последњи стубови државе урушили?

Агенти страних интереса у свим структурама, који раде у корист крупног капитала. Дошло је време да маске спадну.

Став Банке изречен на конференцији за медије 21. маја, који је изнео господин Матео Патроне, председник Банке за Србију, јасан је:

„Европска банка за обнову и развој заинтересована је да учествује у приватизацији ‚Телекома‘, аеродрома ‚Никола Тесла‘ и ‚Дунав осигурања‘ у што краћем року, а ‚Електропривреде Србије‘ − дугорочно. Европска банка за обнову и развој спремна је да уђе у коинвестиције са другим стратешким партнерима, да учествује у куповини акција предузећа, да финансира куповину удела неком другом или да, ако је потребно, обезбеди капитал.“

Овакав став недвосмислено показује да је Европска банка за обнову и развој предаторска профитна институција, што је у супротности са орвелијанским називом под којим делује.

Рањена Србија на извол‘те, могло би се рећи − шведски сто! Добро знамо да оно што продамо више није наше. Такође добро знамо како су прошле скоро све фирме које су приватизоване − како каже народ – све су „закатанчене“.

У блиској будућности биће организована међународна донаторска конференција као вид помоћи Србији од поплава. Имаћемо и тада прилику да посматрамо држање и став Европске банке за обнову и развој, „заинтересоване“ за куповину наших ресурса изграђиваних генерацијама. Европска банка за обнову и развој би требало да покаже минимум одговорности за своје поступке којима је својевремено успела да од владе Србије добије гаранције за овако високоризичне кредите.

Све сем отписивања дуга сматраћемо профитерством!

Оно што чуди је пасиван став домаћих званичника, тако да од оних који нису желели да учествују у овом сценарију распродаје Србије по „акцијским“ ценама очекујемо да се огласе и предузму потребне мере.

Да ли сте изненађени тиме што је немачка енергетска компанија RWE заинтересована за приватизацију „Електропривреде Србије“?

Пратећи енергетику, имао сам прилике да будем у посети компанији RWE у новембру 2006. године. Као полазник семинара о дислокацији насеља, који је за нас приредио тадашњи директор за међународне рударске активности Франк Шиперс, још тада сам чуо да је ова немачка компанија (иначе акционарско друштво у којем је држава тада била власник 42 одсто акција) заинтересована за остварење власничког удела у ЕПС.

У то време RWE је куповала рудник „Марица“ у Бугарској.

Овај пример њихових пословних активности нам показује две ствари:

1. Купујући руднике у иностранству, Немци чувају и штеде сопствене ресурсе угља као необновљивог извора; 2. Производећи струју из угља у иностранству, поштују међународне обавезе о ограничењу емисије угљен-диоксида у сопственој земљи.

Управо овим мотивима руководе се и у нашем случају.

Наравно, пошто је производња струје комерцијална делатност на тржишту, узимајући у обзир приход који RWE као један од водећих произвођача електричне енергије у Европи на годишњем нивоу остварује, без икакве сумње је присутан и мотив профита.

Могуће је ове мотиве сматрати легитимним. Проблематично је што ти захтеви стижу у тренутку када је, услед катастрофе која је задесила нашу земљу, ЕПС најјефтинији.

RWE долази из једне економски стабилне и уређене државе, у којој се поштују закони, одлуке и динамика активности, за разлику од наше праксе, због које, нажалост, „Електропривреда“ још увек није постала акционарско друштво, чиме би радници, пензионери и грађани, добивши законом предвиђене бесплатне акције, постали власници, самим тим и фактор одлуке. А, управо су ти исти радници, пензионери и грађани деценијама уназад градили и изградили ЕПС.

И све док се не остваре предуслови да ЕПС постане акционарско друштво, сваки захтев за приватизацијом сматраћемо нечасним и борићемо се против њега.

Други аспект овог проблема је безбедносни, јер су изузетно ниске цене електричне енергије у односу на окружење прилагођене нашем стандарду, за шта евентуални нови власник или стратешки партнер тешко да ће имати слуха. То би грађане Србије довело у још веће енергетско сиромаштво, пошто садашња стратегија развоја енергетике није заснована на искоришћењу обновљивих извора, већ на производњи струје из угља чија су лежишта тренутно потопљена. Она би приватизацијом и даље била недоступна грађанима Србије, овога пута због страног монопола. Поставља се и питање непостојања социјалног програма за могући вишак радне снаге.

И тако долазимо у ситуацију у којој због пропуста неспособних менаџера, у години прославе јубилеја велике Колубарске битке и победе славне српске војске, Немци остварују оно што 1914. нису успели да освоје бајонетом и пушком.

Ипак, Колубара је ћудљива река, тихо тече док не подивља. То најбоље знамо ми који од ње и крај ње живимо.

Биотехнолошке компаније (Дипон пионир, Лимагрен, Монсанто и Синџента) које састављају законе у Србији и агресивно намећу ГМО, похитале су да „хуманитарно интервенишу“. Овога пута – „Милосрдни анђео“ није нас обасуо осиромашеним уранијумом већ – семеном које је подељено пољопривредницима из поплављених општина.

Храна је најмоћније оружје. Није ли „хумано“ што је злогласна америчка компанија „Монсанто“ − највећи светски произвођач ГМО, великодушно донирала семе кукуруза и повртарских култура пољопривредницима из поплављених подручја?

У  компанији „Монсанто“ су нагласили да је у питању „нормално“ семе, а не ГМО, али је јавност остала узнемирена овом вешћу с обзиром да није саопштено да ли је у некој од овлашћених лабораторија рађено испитивање присуства генетских модификација код донираног семена ове компаније или се „Монсанту“ поверовало на реч.

Сва је прилика да се понавља ситуација са почетка двехиљадитих, када смо добили америчку донацију генетски модификоване сојине сачме.

Што се тиче пилетине из „Мекдоналдс“ ресторана, потребно је знати да они нису једини који продају овакво месо. У Србију се увозе пилетина, свињетина и јунетина добијене од животиња које су храњене генетски модификованом сојином сачмом, као и сама генетички модификована сојина сачма, што је законом забрањено.

Један од највећих тренутно актуелних проблема у вези са здравственом безбедношћу хране је бацање прашине у очи грађанима Србије постављањем бесмисленог питања да ли јагоде, паприка и остало поврће потичу из поплављених подручја, што је немогуће, пошто је у таквим срединама вода носила чак и читаве куће, а поготово усеве.

Да ли неко са скривеним задњим намерама прави утисак да су аутентични производи српског сељака опасни за употребу како би као соломонско решење понудио евентуално небезбедне намирнице из увоза или хуманитарне помоћи?

Продаја неколико стотина тона затроване рибе на градским пијацама, која је сакупљана по њивама и делтама река након повлачења прљаве воде изливене у мајским поплавама, и неадекватне реакције ветеринарске инспекције, у писменој форми ћемо од Министарства пољопривреде и заштите животне средине затражити одговоре на питања: из којих разлога одобрава дозволе за хватање рибе на отвореним рекама када је таква пракса свуда искорењена, пошто се риба лови хемијским средствима и не подлеже инспекцијској контроли, како у смислу исправности тако и у смислу законите продаје са урачунатим ПДВ-ом.

Одговорност комуналне полиције, која дозвољава продају рибе ван рибарница, проблем је за себе.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Teorija zavere? Ja bih ove dogadjaje u Srbiji nazvao “praksa zavere”. Na zalost, i prosla vlada, a i sadasnja, svojim nereagovanjem veoma aktivno ucestvuju u unistavanju Srbije.

  2. Odličan tekst.Konačno malo istine za promenu!

  3. ne kaže kirbi slučajno baš sad, kako nije tajna da je srbije ekonomski u teškom položaju…(jer se radi aktivno na njenom totalnom u ništenju, ovih meseci)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *