Vladan Manić /generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije/ Skuplja polisa, veće obeštećenje

Piše Nataša Jovanović

Činjenica da su obeštećenja posle saobraćajnih udesa kod nas najniža u Evropi može se objasniti dugim držanjem niske cene premije osiguranja od autoodgovornosti. Naime, osoba koja je u saobraćajnom udesu pretrpela kompletan gubitak životne aktivnosti i nije u mogućnosti da obavlja druge poslove, u Srbiji dobija obeštećenje nešto manje od 20.000 evra, u Crnoj Gori takav nivo obeštećenja je već na nivou od 60.000 evra, a u Hrvatskoj na nivou od 120.000 evra. Objašnjenje je jednostavno. Pošto smo veštački držali nisku cenu polisa, naši građani su bivali najmanje obeštećeni. Zbog pokušaja da vodimo socijalnu politiku „polisa je jeftina“ došli smo u situaciju da ne možemo adekvatno da obeštetimo osobe koje su preživele tragediju i koje su nesposobne za dalje obavljanje bilo kakvih poslova. Prosto, ti iznosi moraju da idu više i upravo primenom odredaba već donetog Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju oni idu do iznosa od milion evra. Treba napomenuti i to da povećanje limita pokriva i polise izdate unazad godinu dana jer se primenjuju limiti na dan nastanka saobraćajnog udesa, što znači da će oni koji su do 1. jula plaćali jeftiniju polisu sada imati pravo na veće obeštećenje, a razliku, odnosno teret tog nepovećavanja cena snosiće osiguravajuća društva. To je nešto što ide u korist i vozača i građana Srbije, kaže u razgovoru za „Pečat“ Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije.
Koliko su štete koje je pretrpeo Garantni fond u godinama tranzicije doprinele ovom poskupljenju?
Osiguranje je moralo da poskupi 45 odsto jer, pored ostalih razloga, cena nije menjana od 2008. kada je bila povećana za 10 odsto. Od tada je prošlo šest godina i za to vreme, zbog teške ekonomske situacije, minimalne tarife premija osiguranja autoodgovornosti nisu menjane. U tom periodu okolnosti na tržištu su se značajno promenile i od oktobra ove godine startujemo sa novim limitima za obeštećenje koji sa 100.000 dolara, kada su u pitanju nematerijalne štete, idu na milion evra. Kada je reč o materijalnim štetama, one će biti u limitu od 200.000 evra.
Tome treba dodati i štete Garantnog fonda koje ranije nisu ulazile u statistiku, a govorimo o štetama iz stečaja i likvidacija kompanija koje su 2004, 2005. i 2006. propale, a čije štete ni do dana današnjeg nisu plaćene. Naše statistike pokazuju da je ukupan iznos koji po tim osnovama treba da se isplati 7,6 milijardi dinara, a ta sredstva je neophodno skupiti u relativno kratkom roku, što iz postojeće premije nije moguće.
Takođe, Institut za aktuarstvo i Udruženje aktuara su septembra 2012. radili analizu postojeće premije i zaključili da bi u tom trenutku cena minimalne polise osiguranja trebalo da se koriguje za 92,63 odsto naviše. Mi smo tada odustali od tog predloga iako je urađen kompletan aktuarski izveštaj od strane nezavisnih stručnih tela, upravo zbog pomenute ekonomske situacije. Međutim, teška ekonomska situacija se odrazila i na naše poslovanje i sada smo u situaciji da je isplaćivanje šteta uslovljeno podizanjem minimalne tarife.

[restrictedarea] Kako današnjim vozačima objasniti da je teret šteta koje je neko napravio pre devet ili deset godina pao na njih?
Naši zakoni, kao i direktive EU, predviđaju da se garantni fondovi pune iz tekuće premije i naravno da neko može reći da vozači 2014. nisu krivi za štete koje su nastale u društvima propalim 2004, 2005, 2006. Međutim, isto tako možemo reći da nisu krive ni kompanije koje sada plaćaju te štete a nisu ni poslovale na srpskom tržištu tih godina. To je, znači, i njihov trošak. Kao jedino rešenje za nastalu situaciju nametnulo se to da se iz tekuće premije sakupe sredstva za pokriće stečajnih postupaka koji se u Srbiji vode 10 godina. Ostatak od stečajne mase posle stečajnog postupka koji se toliko dugo vodi praktično ne postoji i to pada na teret osiguravajućih društva.
Broj saobraćajnih nezgoda je smanjen, tvrde stručnjaci. Zar to ne bi trebalo da uslovi pad, a ne suprotno, povećanje cena polisa?
Broj saobraćajnih nezgoda nije smanjen, već su promenjeni statistika i način na koji se gledaju saobraćajni udesi. Veliki broj registrovanih udesa se, po Evropskom izveštaju, tretira kao tzv. „male štete“, ali u konačnom rezultatu reč je o velikom iznosu.
No, čak i da je smanjen broj udesa, to po definiciji ne bi značilo i da je smanjen iznos isplaćenih šteta. Takođe, mi govorimo o periodu od šest godina kada se struktura voznog parka značajno promenila. Danas se voze skuplja vozila, rezervni delovi se uvoze iz inostranstva, oni se obračunavaju u evrima, radni časovi se rade po normama velikih svetskih servisnih kuća, odnosno proizvođača, pa prema tome troškovi za isplatu šteta značajno rastu bez obzira na broj saobraćajnih udesa. Iz jedne nezgode, takođe, može biti više odštetnih zahteva jer sudar dva vozila podrazumeva nekoliko oštećenih lica iako je reč o jednom sudaru.
Za postojeće stanje krivicu donekle možemo pripisati Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji nije doneo očekivane efekte nakon nekoliko godina primene.
Kako objašnjavate činjenicu da su u nekim zemljama, poput Hrvatske, cene osiguranja pale, pri čemu se primenjuju veći limiti?
Tačno je da je u Hrvatskoj pala cena obaveznog osiguranja nakon pristupanja Hrvatske EU i nakon liberalizacije, ali u Hrvatskoj je cena za reperno vozilo „fijat punto“ pala sa 410 na 290 evra, a u Srbiji je za reperno vozilo „fijat punto“ cena porasla sa 55 na 87 evra, za isti limit od milion evra. Prema tome, mi ne govorimo o istim parametrima, a pritom treba uzeti u obzir i to da su struktura i kvalitet puteva, signalizacija, kao i broj saobraćajnih nezgoda u Srbiji značajno gori nego u Hrvatskoj. Treba podvući da je iznos cene polise za reperno vozilo „fijat punto“ sada sa ovim povećanjem i dalje, u odnosu na evro, niži nego 2008.
U postojećem sistemu minimalnih tarifa koji je na snazi u Srbiji pojedinci vide dokaz kartelizacije, odnosno monopolskog udruživanja. Kakvi su primeri drugih zemalja, koliko je ovo rešenje jedinstveno i da li tu zaista ima reči o kartelizaciji?
Nema ni govora o kartelizaciji, tj. monopolisanju tržišta od strane osiguravajućih društava, s obzirom na to da režim minimalnih tarifa nije neuobičajen ni u Evropi. Zagovarači liberalizacije tržišta monopol navodno prepoznaju u postojanju pomenute minimalne tarife, ispod koje se polisa ne sme prodavati. Međutim, režim minimalnih tarifa podrazumeva da polisa ne može da se proda ispod te cene da bi se osiguravajuće društvo sačuvalo od propadanja, a građani bili sigurni da će se štete uredno plaćati. Mi možemo dopustiti da u sistemu liberalizacije neka kompanija donese odluku da proda polisu za jedan dinar, ali to, s jedne strane, znači propast kompanije, i posledično tome, s druge strane, štetu koju će morati da snose kako osiguranici koji će nastaviti dalje da rade, tako i društva koja će nastaviti sa radom. To je sistem uzajamne solidarnosti u kojem se ne može nekom dopustiti da sa cenom ide ispod nivoa potrebnog za njegovo ekonomski zdravo poslovanje i isplatu šteta. Režim minimalnih tarifa podrazumeva kompletnu zaštitu tržišta i primenjuju ga i druge zemlje, a od bivših zemalja SFRJ u ovom trenutku ne primenjuju ga samo Slovenija i Hrvatska, koje su ušle u EU. Pritom, napominjem, Hrvatska je tek odnedavno liberalizovala tržište. Naime, sve zemlje koje nisu članice EU, pa čak i one koje uđu u EU imaju izvestan prelazni period u kojem funkcionišu po režimu minimalnih tarifa.
Neki stručnjaci tvrde da je sistem minimalnih tarifa posledica lobiranja osiguravajućih društava 2009. kada je usvojen Zakon?
To moram da demantujem jer je takvo rešenje u našem zakonodavstvu poznato još od 60-ih godina prošlog veka, odnosno od vremena SFRJ. Od tada u Srbiji važi obavezno osiguranje u saobraćaju i od tada važi režim minimalnih tarifa. Ponavljam da se to radi zbog samih osiguranika kako ne bi došlo do urušavanja industrije osiguranja, odnosno kako premije ne bi bile prodavane ispod minimalne cene, što je uslov za isplaćivanje šteta.
Zašto „ne“ liberalizaciji srpskog tržišta?
Niko nije protiv liberalizacije tržišta. Ali, mnogi stručnjaci je predstavljaju na pogrešan način, tvrdeći da liberalizacija, sama po sebi, podrazumeva niže cene polisa osiguranja. Zaboravlja se da liberalizacija podrazumeva čitav set direktiva koje treba primeniti, a ne popuštanje samo u jednom segmentu. Dakle, prvo treba usvojiti niz drugih propisa kojima se uređuje tržište, pa tek onda pristupiti samoj liberalizaciji. U prilog tome govori i slučaj sa kompanijama koje su propale zbog neadekvatnog sistema naplate osiguranja. Taj račun je pristigao nama deset godina kasnije i mi ga sada moramo platiti.

Dr Jelena Kočović / redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu/

Kupujući osiguranje, kupujemo sigurnost

Iskustva zemalja iz okruženja, poput Mađarske, govore da je ovakvo uvećanje limita bilo propraćeno povećanjem premije osiguranja AO za 73 odsto
Velika pažnja je ovih dana posvećena povećanju premije za osiguranje od autoodgovornosti za 45 odsto. Da li je, po vašem mišljenju, ovo opravdana mera?
Postoje dva aspekta tog problema. Prvi je kako na to povećanje gledamo kao potrošači, odnosno osiguranici. Svi mi u ulozi potrošača priželjkujemo niže cene ma kog proizvoda, pa i proizvoda osiguranja. Međutim, postoji i drugi aspekt struke osiguranja, budući da je reč o specifičnom proizvodu. Kupujući osiguranje od AO, mi kupujemo sigurnost da ćemo, ako nastupi štetan događaj, biti realno obeštećeni. Ovde je ključna stvar da nam naknada štete bude isplaćena, odnosno da budemo obeštećeni. Iz premije se izdvajaju rezervacije za štete, iz kojih se one isplaćuju. Ukoliko je premija osiguranja potcenjena, postoji rizik nelikvidnosti, odnosno nesolventnosti osiguravača i opasnost da nam osiguravač ne može isplatiti štetu. Dugoročno gledano, to može ozbiljno da naruši finansijsku stabilnost tržišta osiguranja AO i da ugrozi potrošače. Iz navedenih razloga, bez obzira na nepovoljnu ekonomsku situaciju, premija osiguranja ne bi smela da bude socijalna kategorija. Stupanjem na snagu odredbi čl. 22 i 117 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju u oktobru mesecu novi limiti za materijalne štete iznosiće najmanje 200.000 evra i za nematerijalne štete najmanje milion evra, što će izazvati nesagledive negativne posledice na tržištu osiguranja AO.
Ti iznosi nisu primereni stepenu razvoja tržišta osiguranja AO i trebalo bi odložiti primenu navedenih članova Zakona i izmeniti ih u smislu postepenog povećavanja limita u skladu sa nivoom razvijenosti ove vrste osiguranja. Iskustva zemalja iz okruženja, poput Mađarske, govore da je ovakvo uvećanje limita bilo propraćeno povećanjem premije osiguranja AO za 73 odsto.
Imamo li mi prostora za toliko povećanje premije, ili ćemo rizikovati da nam se uruši ovo tržište?
I ovako ga urušavaju nelojalna konkurencija i utrkivanje osiguravajućih kompanija u tome koja će da ponudi veću proviziju posrednicima za preotimanje osiguranika. Na taj način, troškovi sprovođenja osiguranja probijaju režimski dodatak i po tom osnovu se smanjuje tehnička premija, koja je izvor sredstava rezervacija za štete, i ugrožava sigurnost potrošača. Moraju se naći mehanizmi da se tome stane na put. Uređenju tržišta osiguranja AO moraju dati doprinos i sami osiguravači.
Problem poskupljenja osiguranja AO se pojavio pošto premija nije uopšte korigovana od 2008, kada je za reperno vozilo iznosila 7.374 dinara, odnosno 96,4 evra. Pre ovoga, aktuelnog poskupljenja, premija za reperno vozilo iznosila je 63 evra i dva puta je niža od iste u Crnoj Gori i gotovo četiri puta niža u poređenju sa Hrvatskom.
Činjenica je da je premija potcenjena i da je morala da se koriguje. Međutim, trebalo je, počev od 2008, na godišnjem nivou korigovati premiju da ne bismo došli u situaciju kao sada da ovakvo, jednokratno povećanje predstavlja opterećenje za budžet potrošača. Jedno od rešenja je izražavanje premije u evrima i preračunavanje u dinarima na 31.12 tako da taj iznos važi tokom cele poslovne godine. I da zaključimo, ako treba da biramo da li da platimo premiju od 10.000 dinara i da zbog njene potcenjenosti rizikujemo da nam ne bude isplaćena šteta, ili da platimo 14.500 dinara, obezbeđujući na taj način sigurnost da će nam biti isplaćena šteta, svakako bi trebalo da smo za ovo drugo.

[/restrictedarea]