Priče o atentatu

Piše Nikola Marinković

Gavrilov princip, Četrnaest priča o Sarajevskom atentatu, priredio Vule Žurić, Beograd, „Laguna“, 2014.

Knjiga Gavrilov princip oličava sudbinu srpske kulturne politike ostavljene ćudima tržišta: ima svega i za svačiji ukus, samo ne jasne kulturološke i vrednosne opredeljenosti, što je u trenutku opterećenom politizacijom istorije jedino potrebno

Među proznim ostvarenjima koja su objavljena povodom sto godina od atentata u Sarajevu, sa izuzetkom knjige Das ist Princip Vladimira Kecmanovića, nema knjiga poznatijih srpskih prozaista. Da li sto godina od početka Prvog svetskog rata nije bio dovoljno veliki izazov za vodeće srpske pisce ili nije bilo institucionalnih podsticaja, tek, treba primetiti da je, saglasno logici tržišta, iskorak u suprotnom smeru napravila Izdavačka kuća „Laguna“.

Vule Žurić, pisac kontroverznog romana Nedelja pacova (2010) okupio je četrnaest autora iz Srbije, regiona i dijaspore, koji su napisali priče o Sarajevskom atentatu, što zajedno čini knjigu Gavrilov princip. Već na prvi pogled je jasno da je, uz nekoliko izuzetaka, izbor generacijski – sem samog Žurića, zastupljeni su Zoran Ćirić, Miljenko Jergović, Igor Marojević, Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković i drugi pisci sličnog iskustva.

Ovakav izbor diktirao je poetički sklop knjige, pa se u gotovo svim tekstovima mogu uočiti elementi postmodernizma. Kod pojedinih autora (Miloš K. Ilić, Nele Karajlić, Zoran Ćirić i Igor Marojević) ironija i groteska se uzdižu do cinizma i lakrdije, što ukupno savremeni doživljaj Sarajevskog atentata čini bitno drugačijim u odnosu na onaj nasleđen iz tradicije, poglavito pesničke.

Knjigu otvara esej Vladimira Pištala „Princip i proces“, kojim se antiimperijalizam i socijalni bunt postuliraju kao glavni pokretači „Mlade Bosne“. Ipak, ostaje nejasno zbog čega Pištalo prećutkuje nacionalističku komponentu „Mlade Bosne“, čime sam tekst gubi na objektivnosti. Zoran Ćirić u priči „Mali rekvijem za noćnu muziku“ na satiričan način dočarava nemogućnost pisanja o Gavrilu Principu u savremenom političkom kontekstu i tako otvara temu kojom se bavila i Ivančica Đerić. Miljenko Jergović u maniru postmodernističke rekonstrukcije pokušava da dopre do tajne poslednjeg razgovora Nedeljka Čabrinovića pred atentat, kritički se dotičući mentaliteta Sarajlija. O njihovom mentalitetu, ali i reviziji istorije, pripoveda i Vladimir Kecmanović u sjajnoj priči „Gavro Ferdo i ujko partizan“, oslikavajući Mirsada Gavru, imitatora Gavrila Principa.

Igor Marojević atentat prikazuje kroz perspektivu Franca Ferdinanda. Pričom „Leta su ionako zamorna“ efektno oblikuje prestolonaslednika kao čudovišno ciničnog čoveka „lepe epohe“, ali i jednom rečenicom otkriva sopstveni ideološki stav, po kojem „Srbi hoće da biju nekog ko ih je više puta zaštitio“, što je potpuna istorijska neistina i najslabije mesto čitave knjige. Srđan Srdić, s druge strane, kontrastira lirski unutrašnji monolog utamničenog Principa sa istorijskom metodologijom filozofa Fon Rihta, otkrivajući neodvojivost Principovog čina od austrougarskog društva: „Kada meni sude, sebi sude. Mene bez njih nema, nemoguć sam ovakav.“

Dejan Stojiljković pričom „Pucanj“ Sarajevski atentat uključuje u narativ o Nemanji Lukiću, glavnom junaku romana Konstantinovo raskršće. Lukić je crnorukac, ubica poslednjih Obrenovića, koji za krv jednog vladara pokušava, ritualnom logikom, da se iskupi organizovanjem ubistva drugog. Jelena Rakić se opredelila za tzv. „žensko pismo“, pa zadatoj temi prilazi iz perspektive razočarane sredovečne žene, čime značajno odstupa od ostalih autora. Vule Žurić u naslovoj priči „Gavrilov princip“ zaključuje, kroz lik obolelog Petra Kočića, da „nema slobode bez Gavrilovog principa“, dok Miroslav Toholj pričom „Đani“, kroz ratna stradanja Muhameda Mehmedbašića upozorava da mladobosanci nikad nisu dobili zasluženi tretman, pa ni „na slobodi“.

Konačno, Miloš K. Ilić i dr Nele Karajlić, svaki na svoj način, groteskom predočavaju idejnu i etičku prirodu „Mlade Bosne“, prvi vaskrsavajući Gavrila Principa u maniru Domanovićeve satire „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, dok drugi u priči „Neka bude što biti ne može“ zamenjuje istorijske uloge Srbije i Austrougarske, pokazujući koliko je paradoksalna konstrukcija o „velikosrpskom nacionalizmu“ kao pokretaču Prvog svetskog rata. Knjigu zatvara esej Muharema Bazdulja o spomen-ploči u Sarajevu, gde se, kroz istoriju ploče, oslikava kontinuitet imperijalizma kojem su i mrtvi mladobosanci prepreka.

Pojedini tekstovi iz ove knjige (npr. Vladimira Kecmanovića i Muharema Bazdulja) dosežu vrednost koja premaša aktuelni trenutak, ali sama knjiga ima više kulturno-istorijski nego umetnički značaj. Priče i eseji u knjizi nejednake su vrednosti i ideološkog vektora, pa se može zaključiti, prisetimo li se da iza čitavog projekta stoji profitabilna privatna izdavačka kuća, da Gavrilov princip oličava sudbinu srpske kulturne politike ostavljene ćudima tržišta: ima svega i za svačiji ukus, samo ne jasne kulturološke i vrednosne opredeljenosti, što je u trenutku opterećenom politizacijom istorije jedino potrebno.