Nismo krivi za rat, ali nas ipak treba mrzeti!

Piše Vladislav Panov

Nedavno smo, kad i svet, na RTS-u imali prilike da pogledamo mini-seriju Bi-Bi-Sija „37 dana“, koja kroz tri jednosatne epizode prikazuje pet nedelja navodno natčovečanske diplomatske bitke da bi se izbegao Veliki rat od strane britanske diplomatije predvođene ondašnjim herojskim ministrom spoljnih poslova ser Edvardom Grejom. On je u seriji predstavljen kao politički superalfa mužjak, koji je tadašnje svetske političke lidere i diplomatske predstavnike skupljao po odajama britanske političke i diplomatske moći kao naivne đačiće preplašene njegovom pojavom, prefinjenim packama, političkim finesama i borbenošću za mir, svetsku pravdu i vladavinu pravde

Najstrašniji rat u dotadašnjoj istoriji naše civilizacije, koji je odneo preko deset miliona žrtava, s pravom i poštovanjem od svih dugo posle, pa i dalje do današnjih dana, nazivan Velikim ratom, Prvi svetski rat, ovog leta beleži vek od nesrećnog početka. Ubistvom austrijskog prestolonaslednika i njegove žene u Sarajevu počela je priprema za veliko mešanje karata u tadašnjim svetskim političkim odnosima, najpre između ondašnjih velikih sila. Uvod u strašni pokolj i pogrom i rezultujući nestanak tri imperije bio je inspirativni momenat za obeležavanje stogodišnjice od početka rata za autore Bi-Bi-Sijevog igranog programa. Otud trodelna trosatna mini-serija „37 dana“, koja je svuda u svetu pa, zanimljivo, i na našem RTS-u (mada stidljivo, u senci drugih vesti i zbivanja, u popodnevnim terminima na Drugom kanalu) emitovana baš u vreme kada su se odigravali čuveni istorijski događaji za koje se istoričari, bar u načelu, slažu da su prethodili ovom ratu. Naravno, ništa slično nikome ovde nije palo na pamet da snimi bez obzira što su nas naši preci zadužili da bar tako nešto učinimo protiv zaborava ili političkih prefarbavanja istorije. Zato smo dobili ovaj britanski istorijski čas, koji je snimljen iz njihove egocentrične i bez ikakve osnove arogantne perspektive.

Uzdizanja posrnulog nacionalnog ponosa Britanije

Iako smo iz Prvog svetskog rata izašli kao pobednici, ali sa užasnim žrtvama, mi smo najpre imali prava da ispišemo istoriju i tog rata i njegovih uvodnih dana. Međutim, s obzirom da smo poznati kao slabi đaci iz istorije i da imamo genetski defekt koji nas stalno tera da olako zaboravljamo na žrtve predaka, a među nama uvek ima dovoljno onih koji su spremni čak i da omalovažavaju naša istorijska stradanja i nesreće, stalno bivamo prinuđeni da gutamo tuđe ideje i cinična predavanja o svojoj istoriji. Baš to radi mini-serija „37 dana“. Srećom, ovoga puta ne samo nama, bar ne u prvoj ravni motivacije za snimanje serije. Već najpre radi uzdizanja posrnulog nacionalnog ponosa Velike Britanije, koja sebe i u ovom svetu liberalne korporokratije, gde navodno više nema istorija, nacija, rasnih, političkih, verskih i bilo kakvih drugih razlika među pregaocima u punjenju džepova globalističke imperije, makar u maštovitim prečitavanjima slavne im istorije, voli da vidi kao lidera zapadne civilizacije. Otud je ova serija dragoceni čas iz istorije upravo usmeren njihovim nacionalnim potrebama i, kao što to čini Holivud za američki nacionalni ponos i interes, ona je pokušaj indoktrinacije najširih slojeva koji su u ovako velikom vremenskom razmaku od narečenih zbivanja potpuno izlečeni od istorijske realnosti i perspektive. Serija, potpuno podređena pomenutim interesima britanske ponosne nacije, opisuje kako je uopšte došlo do Prvog svetskog rata, a vremenski se fokusira na uvodnih trideset sedam dana iz naslova. Na pet nedelja navodno natčovečanske diplomatske bitke da bi se izbegao ovaj rat od strane britanske diplomatije koju predvodi herojski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej. On je u seriji predstavljen kao politički superalfa mužjak, koji je ondašnje svetske političke lidere i diplomatske predstavnike skupljao po odajama britanske političke i diplomatske moći kao naivne đačiće preplašene njegovom pojavom, prefinjenim packama, političkim finesama i borbenošću za mir, svetsku pravdu i vladavinu pravde.

Da bi se kod naivnih i neukih gledalaca postigao ovaj utisak, jedino su likovi iz britanske političke elite, na čelu sa ser Edvardom, scenaristički obrađeni kao ljudi od krvi i mesa i pokriveni uverljivim dijalozima, odnosno igraju ih glumački sposobni profesionalci. Likovi, predstavnici drugih nacija, međutim, kao da su pisani od učesnika dečje scenarističke radionice i istorijskih neznalica. Brkanje izgleda, temperamenta, pa i istorijskog značaja i učinka poslednjeg ruskog cara Nikolaja sa, očigledno, pojavom njegovog oca, do te mere je naivno i jadno da deluje uverljivije ako se pomisli da je urađeno maliciozno, a ne zbog uobičajene indolencije prema ruskoj i uopšte „varvarskoj slovenskoj istoriji“. S druge strane, opet, zabavno je videti kako je predstavljen nemački Kajzer − lik kao pobegao iz „Crne Guje“ ili nekog komičnog stripa. Divalj, neotesan, krvoločan, histerično ostrvljen ratobornim porivima i mržnjom prema sopstvenoj veličini nedoraslim nacijama i njihovim liderima, deluje kao da je karikatura Hitlera. Ipak, i kao takav, ili baš kao takav, on je odlično poslužio da se kroz njegova usta umetne stvarno mišljenje o Srbima, i ondašnjim i današnjim, pošto nas je nazvao „divljim zverima i balkanskom primitivnom hordom“. Ništa manje zabavne nisu ni karikature francuskih i austrijskih diplomata i lidera, kao ni istorijski kontekst njihovih navodnih tadašnjih odnosa. Oni još više liče na „Crnu Guju“ sa Rouanom Atkinsonom, a Kajzer, zapravo, na likove iz serije, doduše iz Drugog svetskog rata, „Alo, alo“. Sve te prigodno uprošćene i do ismevajućih karikatura ogoljene ličnosti iz istorije, koje su odlučivale o ulasku u prvu svetsku ratnu klanicu, vrteo je oko malog prsta prefinjeni, elegantni, otmeni, načitani, diplomatskim iskustvom i intrigama uvek spremno naoružani, jedini momak s belim šeširom u ovoj seriji, pomenuti britanski superdiplomata, ser Edvard Grej. Mada, avaj, istorija kaže da je Prvi svetski rat ipak počeo.

[restrictedarea]

Za rat kriv Kajzer!

Tako dolazimo na možda, neželjeno, najzanimljiviji doprinos ove serije. S jedne strane je zabavno da su propustili da žestoko potenciraju srpsku krivicu za početak ovog rata, što je oduvek, a posebno poslednjih decenija, bio sa svih strana, naravno i domaćih, najčešći „istorijski“ i politički komentar, kada su nas podsećali na stvari iz istorije zbog kojih treba da se osećamo teroristima i večnim krivcima za sve loše. Čak ni atentat Gavrila Principa nije direktno, bar ne iz perspektive britanske diplomatije onog vremena, označen kao teroristički akt. To da smo mi krivi za rat, da je Princip obučavan i za taj čin pripreman u Srbiji i od srpske vlasti stavljeno je u nemačka usta. I, još zanimljivije, u drugoj i trećoj epizodi više nismo ni pominjani. Kao da rat nije počeo prolivanjem naše krvi i našom golgotom. Britanci su u prezentovanju ove istorijske lekcije bili diplomatski žongleri, koji su činili sve ne bi li sprečili otpočinjanje ovog rata, a za njega nisu krivi Srbi, niti su ga želeli, čak ni Austrougarska, već Nemci i njihov ludi Kajzer! Vrlo je interesantno otkud politička drskost da u današnje vreme neko ovako hrabro čita iz odavno zaboravljene istorijske čitanke i u idiličnoj Evropskoj uniji, u kojoj je miroljubiva i prosperitetna Nemačka stožer pravdoljubive koegzistencije svih kulturnih naroda, izvlači iz istorijskog konteksta njenu ratnohuškačku krivicu za strašni Veliki rat. I još ispod evrointegrisane nirvane svih prosperitetnih država Unije, koje su svojevoljno digle ruke da to i dalje budu zarad napretka i „viših interesa“, izvlači stare animozitete, trvenja, netrpeljivosti i nepoštovanja među vodećim nacijama, onim koje su samo malo jednakije od drugih. Tako videsmo i druge razloge za ovaj rat, koji su duboko usađeni u starim mržnjama i krvavim dugovanjima, između Nemačke i Francuske, Nemačke i Rusije, Nemačke i „divljeg Balkana“, i u raznim drugim državnim i rasnim kombinatorikama tog vremena, a koje je sve hrabri britanski spoljnopolitički uticaj držao zauzdane od pokolja, sve do vidovdanskog atentata na simbol germansko-ugarske imperijalne sile. Autori serije su kao stav Grejovog kabineta čak istakli i retko zanimljivu istorijsku političku pomirljivost, kada je taj atentat u pitanju. Ser Grej je u jednom momentu navodno rekao da Princip nije terorista, a da je atentat, u stvari, odgovor na bezobraznu provokaciju prestolonaslednika, koji se usudio da posećuje srce balkanske provincije baš, kako reče, na najveći srpski verski praznik! Kako bilo, istorija je i na ovom mestu pokazala svoju fleksibilnost i vrlo raznoliku upotrebnu vrednost. Naučili smo, eto, da su Britanci bili najborbeniji pacifisti, da mi ipak za rat nismo bili krivi i da nas, gle čuda, Nemci još od tada mrze i smatraju nižom rasom koju valja porobiti ili uništiti. Naučili smo mi i bez serije na pogubnost te mržnje, kojoj se pre samo petnaest godina, u istoj nameri, pridružila i cela Evropa i Amerika, verovatno i vanzemaljci. Tada, međutim, ne beše miroljubivih britanskih pacifista da na svom kanabetu preslišavaju ratoborne diplomate u plemenitom nastojanju da zaustave bombaški pohod na ovdašnje „balkanske varvare“. Kakva bi bila Bi-Bi-Sijeva serija o tim danima? Možda treba da sačekamo još sto godina da bi nam se makar malo dopala?

[/restrictedarea]