Нисмо криви за рат, али нас ипак треба мрзети!

Пише Владислав Панов

Недавно смо, кад и свет, на РТС-у имали прилике да погледамо мини-серију Би-Би-Сија „37 дана“, која кроз три једносатне епизоде приказује пет недеља наводно натчовечанске дипломатске битке да би се избегао Велики рат од стране британске дипломатије предвођене ондашњим херојским министром спољних послова сер Едвардом Грејом. Он је у серији представљен као политички супералфа мужјак, који је тадашње светске политичке лидере и дипломатске представнике скупљао по одајама британске политичке и дипломатске моћи као наивне ђачиће преплашене његовом појавом, префињеним пацкама, политичким финесама и борбеношћу за мир, светску правду и владавину правде

Најстрашнији рат у дотадашњој историји наше цивилизације, који је однео преко десет милиона жртава, с правом и поштовањем од свих дуго после, па и даље до данашњих дана, називан Великим ратом, Први светски рат, овог лета бележи век од несрећног почетка. Убиством аустријског престолонаследника и његове жене у Сарајеву почела је припрема за велико мешање карата у тадашњим светским политичким односима, најпре између ондашњих великих сила. Увод у страшни покољ и погром и резултујући нестанак три империје био је инспиративни моменат за обележавање стогодишњице од почетка рата за ауторе Би-Би-Сијевог играног програма. Отуд троделна тросатна мини-серија „37 дана“, која је свуда у свету па, занимљиво, и на нашем РТС-у (мада стидљиво, у сенци других вести и збивања, у поподневним терминима на Другом каналу) емитована баш у време када су се одигравали чувени историјски догађаји за које се историчари, бар у начелу, слажу да су претходили овом рату. Наравно, ништа слично никоме овде није пало на памет да сними без обзира што су нас наши преци задужили да бар тако нешто учинимо против заборава или политичких префарбавања историје. Зато смо добили овај британски историјски час, који је снимљен из њихове егоцентричне и без икакве основе арогантне перспективе.

Уздизања посрнулог националног поноса Британије

Иако смо из Првог светског рата изашли као победници, али са ужасним жртвама, ми смо најпре имали права да испишемо историју и тог рата и његових уводних дана. Међутим, с обзиром да смо познати као слаби ђаци из историје и да имамо генетски дефект који нас стално тера да олако заборављамо на жртве предака, а међу нама увек има довољно оних који су спремни чак и да омаловажавају наша историјска страдања и несреће, стално бивамо принуђени да гутамо туђе идеје и цинична предавања о својој историји. Баш то ради мини-серија „37 дана“. Срећом, овога пута не само нама, бар не у првој равни мотивације за снимање серије. Већ најпре ради уздизања посрнулог националног поноса Велике Британије, која себе и у овом свету либералне корпорократије, где наводно више нема историја, нација, расних, политичких, верских и било каквих других разлика међу прегаоцима у пуњењу џепова глобалистичке империје, макар у маштовитим пречитавањима славне им историје, воли да види као лидера западне цивилизације. Отуд је ова серија драгоцени час из историје управо усмерен њиховим националним потребама и, као што то чини Холивуд за амерички национални понос и интерес, она је покушај индоктринације најширих слојева који су у овако великом временском размаку од наречених збивања потпуно излечени од историјске реалности и перспективе. Серија, потпуно подређена поменутим интересима британске поносне нације, описује како је уопште дошло до Првог светског рата, а временски се фокусира на уводних тридесет седам дана из наслова. На пет недеља наводно натчовечанске дипломатске битке да би се избегао овај рат од стране британске дипломатије коју предводи херојски министар спољних послова сер Едвард Греј. Он је у серији представљен као политички супералфа мужјак, који је ондашње светске политичке лидере и дипломатске представнике скупљао по одајама британске политичке и дипломатске моћи као наивне ђачиће преплашене његовом појавом, префињеним пацкама, политичким финесама и борбеношћу за мир, светску правду и владавину правде.

Да би се код наивних и неуких гледалаца постигао овај утисак, једино су ликови из британске политичке елите, на челу са сер Едвардом, сценаристички обрађени као људи од крви и меса и покривени уверљивим дијалозима, односно играју их глумачки способни професионалци. Ликови, представници других нација, међутим, као да су писани од учесника дечје сценаристичке радионице и историјских незналица. Бркање изгледа, темперамента, па и историјског значаја и учинка последњег руског цара Николаја са, очигледно, појавом његовог оца, до те мере је наивно и јадно да делује уверљивије ако се помисли да је урађено малициозно, а не због уобичајене индоленције према руској и уопште „варварској словенској историји“. С друге стране, опет, забавно је видети како је представљен немачки Кајзер − лик као побегао из „Црне Гује“ или неког комичног стрипа. Диваљ, неотесан, крволочан, хистерично острвљен ратоборним поривима и мржњом према сопственој величини недораслим нацијама и њиховим лидерима, делује као да је карикатура Хитлера. Ипак, и као такав, или баш као такав, он је одлично послужио да се кроз његова уста уметне стварно мишљење о Србима, и ондашњим и данашњим, пошто нас је назвао „дивљим зверима и балканском примитивном хордом“. Ништа мање забавне нису ни карикатуре француских и аустријских дипломата и лидера, као ни историјски контекст њихових наводних тадашњих односа. Они још више личе на „Црну Гују“ са Роуаном Аткинсоном, а Кајзер, заправо, на ликове из серије, додуше из Другог светског рата, „Ало, ало“. Све те пригодно упрошћене и до исмевајућих карикатура огољене личности из историје, које су одлучивале о уласку у прву светску ратну кланицу, вртео је око малог прста префињени, елегантни, отмени, начитани, дипломатским искуством и интригама увек спремно наоружани, једини момак с белим шеширом у овој серији, поменути британски супердипломата, сер Едвард Греј. Мада, авај, историја каже да је Први светски рат ипак почео.

[restrictedarea]

За рат крив Кајзер!

Тако долазимо на можда, нежељено, најзанимљивији допринос ове серије. С једне стране је забавно да су пропустили да жестоко потенцирају српску кривицу за почетак овог рата, што је одувек, а посебно последњих деценија, био са свих страна, наравно и домаћих, најчешћи „историјски“ и политички коментар, када су нас подсећали на ствари из историје због којих треба да се осећамо терористима и вечним кривцима за све лоше. Чак ни атентат Гаврила Принципа није директно, бар не из перспективе британске дипломатије оног времена, означен као терористички акт. То да смо ми криви за рат, да је Принцип обучаван и за тај чин припреман у Србији и од српске власти стављено је у немачка уста. И, још занимљивије, у другој и трећој епизоди више нисмо ни помињани. Као да рат није почео проливањем наше крви и нашом голготом. Британци су у презентовању ове историјске лекције били дипломатски жонглери, који су чинили све не би ли спречили отпочињање овог рата, а за њега нису криви Срби, нити су га желели, чак ни Аустроугарска, већ Немци и њихов луди Кајзер! Врло је интересантно откуд политичка дрскост да у данашње време неко овако храбро чита из одавно заборављене историјске читанке и у идиличној Европској унији, у којој је мирољубива и просперитетна Немачка стожер правдољубиве коегзистенције свих културних народа, извлачи из историјског контекста њену ратнохушкачку кривицу за страшни Велики рат. И још испод евроинтегрисане нирване свих просперитетних држава Уније, које су својевољно дигле руке да то и даље буду зарад напретка и „виших интереса“, извлачи старе анимозитете, трвења, нетрпељивости и непоштовања међу водећим нацијама, оним које су само мало једнакије од других. Тако видесмо и друге разлоге за овај рат, који су дубоко усађени у старим мржњама и крвавим дуговањима, између Немачке и Француске, Немачке и Русије, Немачке и „дивљег Балкана“, и у разним другим државним и расним комбинаторикама тог времена, а које је све храбри британски спољнополитички утицај држао зауздане од покоља, све до видовданског атентата на симбол германско-угарске империјалне силе. Аутори серије су као став Грејовог кабинета чак истакли и ретко занимљиву историјску политичку помирљивост, када је тај атентат у питању. Сер Греј је у једном моменту наводно рекао да Принцип није терориста, а да је атентат, у ствари, одговор на безобразну провокацију престолонаследника, који се усудио да посећује срце балканске провинције баш, како рече, на највећи српски верски празник! Како било, историја је и на овом месту показала своју флексибилност и врло разнолику употребну вредност. Научили смо, ето, да су Британци били најборбенији пацифисти, да ми ипак за рат нисмо били криви и да нас, гле чуда, Немци још од тада мрзе и сматрају нижом расом коју ваља поробити или уништити. Научили смо ми и без серије на погубност те мржње, којој се пре само петнаест година, у истој намери, придружила и цела Европа и Америка, вероватно и ванземаљци. Тада, међутим, не беше мирољубивих британских пацифиста да на свом канабету преслишавају ратоборне дипломате у племенитом настојању да зауставе бомбашки поход на овдашње „балканске варваре“. Каква би била Би-Би-Сијева серија о тим данима? Можда треба да сачекамо још сто година да би нам се макар мало допала?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *