Dr Miroslav Perišić /direktor Arhiva Srbije/ Rat je mogao da počne (2)

Razgovarala Nataša Jovanović

Mere bezbednosti Franca Ferdinanda iz za sada nepoznatih razloga nisu bile primenjene, Gavrilo Princip je bio precizan, Srbija je bez ijednog dokaza bila optužena da stoji iza atentata i jedan dugo planirani rat protiv Srbije dobio je povod

Atentatu na Franca Ferdinanda prethodili su opsežni austrougarski vojni manevri u Bosni i Hercegovini. Po saznanjima srpskog vojnog izaslanika u Beču, odluka Austrougarske da sprovede manevre iznenadila je diplomatske krugove i na predstavnike velikih sila ostavila neprijatan utisak. Oni su na manevre gledali kao na demonstraciju protiv Srbije, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije.

Da li je iza održavanja vojnih manevara stajala opomena Srbiji, i koja?

Njihovo održavanje imalo je više ciljeva, od kojih su jedni imali političku poruku, a drugi vojni značaj. U pozadini njihovog održavanja, nesumnjivo, stajala je opomena Srbiji, kojoj su u Beču pripisivane aspiracije ka Bosni i Hercegovini, ali su za jedan od ciljeva imali i da demonstracijom sile umanje poštovanje srpske vojske koje je ona stekla posle balkanskih ratova. Istovremeno, oni su imali svrhu da budu pretnja nemirnim elementima u Bosni i Hercegovini. Podizanjem na borbeni nivo vojske ojačane mirnodopskim sastavom i održavanjem manevara u delovima zemlje gde su srpska osećanja bila najsnažnija, na terenu na koji se gledalo kao na buduće ratište trebalo je da bude upućena snažna preteća poruka tamošnjem narodu. Sa vojnog gledišta, ovi manevri bili su od velike koristi i za komandni kadar i za trupe, kao i za isprobavanje novina u vojnoj spremi i naoružanju, i to u brdskim predelima, za koje se pretpostavljalo da će biti teren za buduća ratna dejstva. Srpski vojni izaslanik u Beču je u svom izveštaju 26. maja 1914. godine austrougarske manevre u Bosni i Hercegovini smatrao ne baš prijateljskim postupkom prema susednim državama Srbiji i Crnoj Gori i nazvao ih je „generalnom probom“. Atentat u Sarajevu je Austrougarskoj i Nemačkoj došao kao naručen.

Da li je istorija dala odgovor na pitanje zašto mere bezbednosti Franca Ferdinanda na dan atentata nisu bile primenjene?

Peštanski detektivi koji su 1910. godine bili pridodati sarajevskoj policiji prilikom posete Franje Josifa objašnjavali su da je atentat na Ferdinanda mogao da uspe samo zato što u Sarajevu nije bilo „izvežbanih policajaca“, navodeći da najvažnije tačke, na primer, Apelov most kao „najopasnije mesto“, nisu bile zaposednute od strane policije. Češki list Čas, a Česi su bili posebno pogođeni atentatom jer je Ferdinandova supruga Sofija Hotek bila iz češke aristokratske porodice, već u prvim brojevima posle atentata donosi komentar: „Policija u Bosni i Hercegovini je gluva, slepa i tupoglava“, dodajući da je „teško bilo odabrati gori trenutak za prestolonaslednikov odlazak na jug“. Češka štampa je posebno bila ogorčena na generala Poćoreka: „Ubistvo bi bilo onemogućeno da su preduzete sve potrebne mere… General Poćorek snosi najveću odgovornost za katastrofu 28. juna ne samo kao šef zemaljske vlade već i kao inspektor austrougarskih trupa u Bosni i Hercegovini“. Češki novinari su krivicu za prestolonaslednikovu pogibiju pripisivali balkanskoj politici Beča: „Prestolonaslednikova smrt ima veze sa balkanskim pitanjem. Naši sopstveni političari… ne smeju se osloboditi krivice za ono što se desilo… Mi ne možemo s tim u vezi da ne spomenemo položaj u jugoslovenskim zemljama… Strance koji su pisali o austrougarskim uslovima užasavala je apsolutistička slepa samovolja, pod kojom je ukinut Ustav, ukinuta Skupština, prekršen zakon, poslanici ječe u kazamatima, a sloboda govora i okupljanja je ugušena.“

Nesumnjivo je da su u dugom nizu godina, s vremena na vreme, do austrougarskih zvaničnika sa raznih strana i iz različitih izvora stizale informacije o pripremama atentata na neku od visokih ličnosti. Za veliki broj pretnji i dojava ispostavilo se da su bile lažne, ali priče, pomisli i atmosfera straha da je nešto tako moguće nisu prestajale. O nekom mogućem budućem atentatu govorilo se u strogo užim krugovima, katkad, bio je predmet glasina koje su se tiho i u poverenju širile monarhijom i van nje, bio je tema kafanskih razgovora vođenih u šiframa i pogledima, razlog strahova i očekivanja. Pomisao na atentat zadavala je brige i uzbunjivala ličnosti zadužene za bezbednost članova vladarske porodice. Kroz ruke austrougarske administracije prošlo je ko zna koliko najava atentata koji se nikada nisu dogodili. Jedan se ipak dogodio. Iza njega, ostala su pitanja koja pun vek obuzimaju pažnju istoričara.

[restrictedarea]

Da li je austrougarska administracija toga puta bila nemarna ili su neodgovorne bile ličnosti na visokim položajima, ili je pak sve bilo omogućeno da se dogodi?

Svakako, nije se na odgovarajući način reagovalo na dojave koje su zapljuskivale kabinete uoči dugo najavljivane i unapred u detaljima obelodanjene putanje i precizne satnice kretanja Franje Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. Pitanje dodatno opterećuju i indicije da se radilo o zaveri koja je svoje korene imala u nekom od uticajnijih centara: Beču, Budimpešti, Beogradu, Berlinu ili među masonima. U delu literature moguće je naći i gledišta da se za pripremu atentata znalo, ali da se nije reagovalo, ne zbog neodgovornosti ili nesposobnosti Poćoreka, Gerdea i Kolosa, već jednostavno zbog toga što je tragična sudbina prestolonaslednika bila u interesu političkog centra za koji su oni izvršili zadatak tako što su pustili da se atentat dogodi. Za takva mišljenja nisu postojali čvrsti dokazi koji bi mogli da budu prihvaćeni u nauci, ako takvima ne smatramo naknadna svedočenja pojedinih ličnosti, što se kao vrsta izvora uvek uzima sa dodatnim oprezom, premda ne mogu ni a priori da se odbace, s obzirom na visoke položaje koje su te ličnosti zauzimale.

Sadržaj dokumenta, dojave iz juna 1914, koji ste objavili u knjizi Povratak dokumentima, baca novo casino svetlo na stare „istine“.

Buduća istraživanja će možda doneti i nova saznanja o ovom dokumentu. On za sada ostaje kao jedan primaran izvor koji upućuje na dalje pravce istraživanja i stvaranja pouzdanije izvorne osnove za važna otvorena pitanja o Sarajevskom atentatu. U istoriji se nekada konteksti menjaju za jedan dan, a nekmoli u dužem vremenskom periodu. Otuda ne mora da postoji veza između onoga što je Moltke pisao Hecendorfu 10. februara 1913. i onoga što se dogodilo 28. juna 1914, ali i može da postoji i te kako osnovana veza. Da podsetimo da je načelnik nemačkog Generalštaba Helmut fon Moltke svom austrougarskom kolegi Konradu fon Hecendorfu izneo stav, u konotaciji poželjnog scenarija, da bi u predstojećem ratu Germana i Slovena „napad trebalo da izazovu Sloveni“. Napad od Slovena nije došao, a Austrougarska je Srbiji, a Nemačka Rusiji objavila rat, ali je atentat na austrougarskog prestolonaslednika došao od Slovena Gavrila Principa i Beč je dobio ono što je Moltke u istom pismu Hecendorfu razmatrao u vidu još jedne preporuke: „U slučaju da Austrija izazove rat teško bi bilo pronaći adekvatan slogan koji bi bio ubedljiv nemačkom narodu.“

Šta govori činjenica da je tekst ultimatuma bio sastavljen tako da ne bude neprihvatljiv?

Austrougarski ultimatum upućen Srbiji 23. jula 1914. godine bio je samo zadovoljavanje forme, jer je tekst formulisan na način da ne bude prihvaćen. Bilo je to kreiranje još jednog lažnog argumenta korišćenog da se čitava stvar pred sopstvenom i međunarodnom javnošću predstavi kao da su iscrpljena sredstva mirnog rešenja. Mirno rešenje je podrazumevalo da austrougarska armija umaršira u Srbiju i da je po oprobanom modelu u Bosni i Hercegovini anektira.

Ultimatum Srbiji 23. jula bio je „mera izuzetnog mešanja u unutrašnji život Srbije“. Srbija ga nije u potpunosti prihvatila iako je u svojoj popustljivosti, kako bi pokušala da izbegne rat koji joj nikako nije odgovarao, prešla sve granice osim poništavanja državnosti i odbrane identiteta. Srbija je tek neku deceniju pre 1914. izborila svoju državnu nezavisnost. U srpsku modernu državnost bilo je ugrađeno više od jednog veka i njeno ponovno gubljenje poništilo bi sve istorijske rezultate i žrtvu za sticanje državnosti i izgradnju identiteta. Misli Nikole Pašića, u izazovu pred kojim je Srbija stajala, morale su ići i u tom pravcu. Srbija se duže od jednog veka, počev od 1804, ugledala na Evropu, a jula 1914. postala je žrtva dveju evropskih sila.

Kako je funkcionisala austrougarska političko-ratna propaganda u danima nakon izvršenog atentata na prestolonaslednika?

Još dok su prve vesti iz Sarajeva stizale do udaljenijih krajeva sveta, a Beč i Berlin u tajnosti počinjali konačne dogovore o objavljivanju rata Srbiji, austrougarska propaganda saopštavala je da iza atentata na prestolonaslednika stoji Beograd. Zvanična štampa zadužena za propagandu obavila je posao na pripremi javnog mnjenja, a Beč i Berlin su započeli ratove protiv Srbije i Rusije obrazlažući ih preventivnim razlozima. Organizovanje demonstracija protiv Srbije u gradovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, protesti u Beču i paljenje srpske zastave na zgradi poslanstva, uz lažne informacije koje je bečka štampa iz dana u dan posle atentata plasirala, trebalo je da stvore sliku opšteg ogorčenja prema južnom susedu koji preti i ugrožava austrougarsku monarhiju.

Svi napori da se u toku istrage i kasnije, u jesen, u toku sudskog procesa dođe do bilo kakvog dokaza o krivici Srbije nisu dali rezultat. To je značilo da je Austrougarska, kojoj su takvi dokazi bili potrebni radi moralnog pokrića za rat koji je u vreme sudskog procesa atentatorima već uveliko bio evropski, morala za takvim dokazima da traga i u toku rata. Dok su se vojske tukle na frontovima, u okupiranom Beogradu vršene su premetačina i pljačka srpskih arhiva. Austrougarska vlada je u tom cilju formirala naučnu komisiju sastavljenu od austrijskih i mađarskih stručnjaka, u kojoj su bili i predstavnici hrvatsko-slavonsko- dalmatinske vlade i bosansko-hercegovačke zemaljske vlade, koji su bili od velike pomoći naučnoj komisiji zbog znanja jezika. Zadatak komisije je bio da izvrši uvid u blago srpskih kulturnih i naučnih ustanova i izdvoji deo tog blaga za odnošenje u Beč i Budimpeštu. Na najvećem udaru bila je arhivska građa, pre svega iz državnih institucija iz perioda uoči Prvog svetskog rata i neposredno pred Sarajevski atentat, ali je preciznim stručnim okom izdvajana i arhivska građa iz 19. veka. Udar na arhivsku građu uvek je udar na identitet. Prvi svetski rat je za Srbiju, istovremeno sa borbom za očuvanje države, bio i borba za očuvanje identiteta. Udar na identitet je išao paralelno sa frontovima i zločinima a bio je sprovođen i putem pokušaja poništavanja istorije, što se čini uklanjanjem, pljačkanjem i uništavanjem pisanih tragova o postojanju. Tumačenja istorije mogu biti različita, ali ko poseduje dokumenta, taj drži ključeve od istorije.

Gde se nalaze koreni revizije uzroka Prvog svetskog rata?

Korene revizije moguće je pronaći još u vremenu pre nego što je rat počeo. Ako nema opipljivijih dokaza da se o prebacivanju krivice za rat razmišljalo ranije, onda prepiska između Moltkea i Hecendorfa pokazuje da se na to i te kako mislilo u 1913. godini. Prepiska načelnika generalštaba dveju centralnoevropskih sila, koje su se u julu 1914. brzo i lako dogovorile da započnu rat, otkriva najmanje dva pravca pravljenja scenarija: a) pronaći krivca među slovenskim zemljama; b) pronaći odgovarajuću poruku koja bi poslužila da odluka o otpočinjanju rata bude prihvaćena. Posle atentata u Sarajevu sve je za Beč i Berlin bilo mnogo lakše. Krivac je pronađen u Srbiji koja je politički optužena da želi da od Austrougarske monarhije otrgne Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju i da time, kako piše u optužnici Gavrilu Principu i „Mladoj Bosni“, izmeni „opseg“ monarhije.

Nemačka je radila na reviziji uzroka Prvog svetskog rata već od avgusta 1914. godine, kada je počela sa prikupljanjem i objavljivanjem dokumenata. Palicu „kampanje nevinosti“, kako Anika Mombauer vidi snažne napore Beča i Berlina 20-ih i 30-ih godina na reviziji Versajskog sporazuma, posle Prvog svetskog rata preuzela je i nosila Nemačka. Tadašnje nemačke političke elite su shvatale da je istorija suviše skupa i opasna po politiku da bi je politika prepustila istoričarima.

[/restrictedarea]