Др Мирослав Перишић /директор Архива Србије/ Рат је могао да почне (2)

Разговарала Наташа Јовановић

Мере безбедности Франца Фердинанда из за сада непознатих разлога нису биле примењене, Гаврило Принцип је био прецизан, Србија је без иједног доказа била оптужена да стоји иза атентата и један дуго планирани рат против Србије добио је повод

Атентату на Франца Фердинанда претходили су опсежни аустроугарски војни маневри у Босни и Херцеговини. По сазнањима српског војног изасланика у Бечу, одлука Аустроугарске да спроведе маневре изненадила је дипломатске кругове и на представнике великих сила оставила непријатан утисак. Они су на маневре гледали као на демонстрацију против Србије, каже у разговору за „Печат“ др Мирослав Перишић, директор Архива Србије.

Да ли је иза одржавања војних маневара стајала опомена Србији, и која?

Њихово одржавање имало је више циљева, од којих су једни имали политичку поруку, а други војни значај. У позадини њиховог одржавања, несумњиво, стајала је опомена Србији, којој су у Бечу приписиване аспирације ка Босни и Херцеговини, али су за један од циљева имали и да демонстрацијом силе умање поштовање српске војске које је она стекла после балканских ратова. Истовремено, они су имали сврху да буду претња немирним елементима у Босни и Херцеговини. Подизањем на борбени ниво војске ојачане мирнодопским саставом и одржавањем маневара у деловима земље где су српска осећања била најснажнија, на терену на који се гледало као на будуће ратиште требало је да буде упућена снажна претећа порука тамошњем народу. Са војног гледишта, ови маневри били су од велике користи и за командни кадар и за трупе, као и за испробавање новина у војној спреми и наоружању, и то у брдским пределима, за које се претпостављало да ће бити терен за будућа ратна дејства. Српски војни изасланик у Бечу је у свом извештају 26. маја 1914. године аустроугарске маневре у Босни и Херцеговини сматрао не баш пријатељским поступком према суседним државама Србији и Црној Гори и назвао их је „генералном пробом“. Атентат у Сарајеву је Аустроугарској и Немачкој дошао као наручен.

Да ли је историја дала одговор на питање зашто мере безбедности Франца Фердинанда на дан атентата нису биле примењене?

Пештански детективи који су 1910. године били придодати сарајевској полицији приликом посете Фрање Јосифа објашњавали су да је атентат на Фердинанда могао да успе само зато што у Сарајеву није било „извежбаних полицајаца“, наводећи да најважније тачке, на пример, Апелов мост као „најопасније место“, нису биле запоседнуте од стране полиције. Чешки лист Час, а Чеси су били посебно погођени атентатом јер је Фердинандова супруга Софија Хотек била из чешке аристократске породице, већ у првим бројевима после атентата доноси коментар: „Полиција у Босни и Херцеговини је глува, слепа и тупоглава“, додајући да је „тешко било одабрати гори тренутак за престолонаследников одлазак на југ“. Чешка штампа је посебно била огорчена на генерала Поћорека: „Убиство би било онемогућено да су предузете све потребне мере… Генерал Поћорек сноси највећу одговорност за катастрофу 28. јуна не само као шеф земаљске владе већ и као инспектор аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини“. Чешки новинари су кривицу за престолонаследникову погибију приписивали балканској политици Беча: „Престолонаследникова смрт има везе са балканским питањем. Наши сопствени политичари… не смеју се ослободити кривице за оно што се десило… Ми не можемо с тим у вези да не споменемо положај у југословенским земљама… Странце који су писали о аустроугарским условима ужасавала је апсолутистичка слепа самовоља, под којом је укинут Устав, укинута Скупштина, прекршен закон, посланици јече у казаматима, а слобода говора и окупљања је угушена.“

Несумњиво је да су у дугом низу година, с времена на време, до аустроугарских званичника са разних страна и из различитих извора стизале информације о припремама атентата на неку од високих личности. За велики број претњи и дојава испоставило се да су биле лажне, али приче, помисли и атмосфера страха да је нешто тако могуће нису престајале. О неком могућем будућем атентату говорило се у строго ужим круговима, каткад, био је предмет гласина које су се тихо и у поверењу шириле монархијом и ван ње, био је тема кафанских разговора вођених у шифрама и погледима, разлог страхова и очекивања. Помисао на атентат задавала је бриге и узбуњивала личности задужене за безбедност чланова владарске породице. Кроз руке аустроугарске администрације прошло је ко зна колико најава атентата који се никада нису догодили. Један се ипак догодио. Иза њега, остала су питања која пун век обузимају пажњу историчара.

[restrictedarea]

Да ли је аустроугарска администрација тога пута била немарна или су неодговорне биле личности на високим положајима, или је пак све било омогућено да се догоди?

Свакако, није се на одговарајући начин реаговало на дојаве које су запљускивале кабинете уочи дуго најављиване и унапред у детаљима обелодањене путање и прецизне сатнице кретања Фрање Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. Питање додатно оптерећују и индиције да се радило о завери која је своје корене имала у неком од утицајнијих центара: Бечу, Будимпешти, Београду, Берлину или међу масонима. У делу литературе могуће је наћи и гледишта да се за припрему атентата знало, али да се није реаговало, не због неодговорности или неспособности Поћорека, Гердеа и Колоса, већ једноставно због тога што је трагична судбина престолонаследника била у интересу политичког центра за који су они извршили задатак тако што су пустили да се атентат догоди. За таква мишљења нису постојали чврсти докази који би могли да буду прихваћени у науци, ако таквима не сматрамо накнадна сведочења појединих личности, што се као врста извора увек узима са додатним опрезом, премда не могу ни a priori да се одбаце, с обзиром на високе положаје које су те личности заузимале.

Садржај документа, дојаве из јуна 1914, који сте објавили у књизи Повратак документима, баца ново casino светло на старе „истине“.

Будућа истраживања ће можда донети и нова сазнања о овом документу. Он за сада остаје као један примаран извор који упућује на даље правце истраживања и стварања поузданије изворне основе за важна отворена питања о Сарајевском атентату. У историји се некада контексти мењају за један дан, а некмоли у дужем временском периоду. Отуда не мора да постоји веза између онога што је Молтке писао Хецендорфу 10. фебруара 1913. и онога што се догодило 28. јуна 1914, али и може да постоји и те како основана веза. Да подсетимо да је начелник немачког Генералштаба Хелмут фон Молтке свом аустроугарском колеги Конраду фон Хецендорфу изнео став, у конотацији пожељног сценарија, да би у предстојећем рату Германа и Словена „напад требало да изазову Словени“. Напад од Словена није дошао, а Аустроугарска је Србији, а Немачка Русији објавила рат, али је атентат на аустроугарског престолонаследника дошао од Словена Гаврила Принципа и Беч је добио оно што је Молтке у истом писму Хецендорфу разматрао у виду још једне препоруке: „У случају да Аустрија изазове рат тешко би било пронаћи адекватан слоган који би био убедљив немачком народу.“

Шта говори чињеница да је текст ултиматума био састављен тако да не буде неприхватљив?

Аустроугарски ултиматум упућен Србији 23. јула 1914. године био је само задовољавање форме, јер је текст формулисан на начин да не буде прихваћен. Било је то креирање још једног лажног аргумента коришћеног да се читава ствар пред сопственом и међународном јавношћу представи као да су исцрпљена средства мирног решења. Мирно решење је подразумевало да аустроугарска армија умаршира у Србију и да је по опробаном моделу у Босни и Херцеговини анектира.

Ултиматум Србији 23. јула био је „мера изузетног мешања у унутрашњи живот Србије“. Србија га није у потпуности прихватила иако је у својој попустљивости, како би покушала да избегне рат који јој никако није одговарао, прешла све границе осим поништавања државности и одбране идентитета. Србија је тек неку деценију пре 1914. изборила своју државну независност. У српску модерну државност било је уграђено више од једног века и њено поновно губљење поништило би све историјске резултате и жртву за стицање државности и изградњу идентитета. Мисли Николе Пашића, у изазову пред којим је Србија стајала, морале су ићи и у том правцу. Србија се дуже од једног века, почев од 1804, угледала на Европу, а јула 1914. постала је жртва двеју европских сила.

Како је функционисала аустроугарска политичко-ратна пропаганда у данима након извршеног атентата на престолонаследника?

Још док су прве вести из Сарајева стизале до удаљенијих крајева света, а Беч и Берлин у тајности почињали коначне договоре о објављивању рата Србији, аустроугарска пропаганда саопштавала је да иза атентата на престолонаследника стоји Београд. Званична штампа задужена за пропаганду обавила је посао на припреми јавног мњења, а Беч и Берлин су започели ратове против Србије и Русије образлажући их превентивним разлозима. Организовање демонстрација против Србије у градовима у Хрватској и Босни и Херцеговини, протести у Бечу и паљење српске заставе на згради посланства, уз лажне информације које је бечка штампа из дана у дан после атентата пласирала, требало је да створе слику општег огорчења према јужном суседу који прети и угрожава аустроугарску монархију.

Сви напори да се у току истраге и касније, у јесен, у току судског процеса дође до било каквог доказа о кривици Србије нису дали резултат. То је значило да је Аустроугарска, којој су такви докази били потребни ради моралног покрића за рат који је у време судског процеса атентаторима већ увелико био европски, морала за таквим доказима да трага и у току рата. Док су се војске тукле на фронтовима, у окупираном Београду вршене су преметачина и пљачка српских архива. Аустроугарска влада је у том циљу формирала научну комисију састављену од аустријских и мађарских стручњака, у којој су били и представници хрватско-славонско- далматинске владе и босанско-херцеговачке земаљске владе, који су били од велике помоћи научној комисији због знања језика. Задатак комисије је био да изврши увид у благо српских културних и научних установа и издвоји део тог блага за одношење у Беч и Будимпешту. На највећем удару била је архивска грађа, пре свега из државних институција из периода уочи Првог светског рата и непосредно пред Сарајевски атентат, али је прецизним стручним оком издвајана и архивска грађа из 19. века. Удар на архивску грађу увек је удар на идентитет. Први светски рат је за Србију, истовремено са борбом за очување државе, био и борба за очување идентитета. Удар на идентитет је ишао паралелно са фронтовима и злочинима а био је спровођен и путем покушаја поништавања историје, што се чини уклањањем, пљачкањем и уништавањем писаних трагова о постојању. Тумачења историје могу бити различита, али ко поседује документа, тај држи кључеве од историје.

Где се налазе корени ревизије узрока Првог светског рата?

Корене ревизије могуће је пронаћи још у времену пре него што је рат почео. Ако нема опипљивијих доказа да се о пребацивању кривице за рат размишљало раније, онда преписка између Молткеа и Хецендорфа показује да се на то и те како мислило у 1913. години. Преписка начелника генералштаба двеју централноевропских сила, које су се у јулу 1914. брзо и лако договориле да започну рат, открива најмање два правца прављења сценарија: а) пронаћи кривца међу словенским земљама; б) пронаћи одговарајућу поруку која би послужила да одлука о отпочињању рата буде прихваћена. После атентата у Сарајеву све је за Беч и Берлин било много лакше. Кривац је пронађен у Србији која је политички оптужена да жели да од Аустроугарске монархије отргне Босну и Херцеговину, Хрватску, Славонију и Далмацију и да тиме, како пише у оптужници Гаврилу Принципу и „Младој Босни“, измени „опсег“ монархије.

Немачка је радила на ревизији узрока Првог светског рата већ од августа 1914. године, када је почела са прикупљањем и објављивањем докумената. Палицу „кампање невиности“, како Аника Момбауер види снажне напоре Беча и Берлина 20-их и 30-их година на ревизији Версајског споразума, после Првог светског рата преузела је и носила Немачка. Тадашње немачке политичке елите су схватале да је историја сувише скупа и опасна по политику да би је политика препустила историчарима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *