Vidovdan na Gazimestanu

Piše Predrag Radonjić

Ne znam za šta se to otimaju Albanci kada su Vidovdan i pomen žrtvama kosovskih junaka toliko pogubni po nacionalnu sudbinu. Ne znam ni čega bi još Srbi trebalo da se dragovoljno odreknu ne bi li udovoljili Evropi i zapadnom svetu 

Od Vidovdana na Gazimestanu lično pamtim onaj 1989, na šeststotu godišnjicu Kosovskog boja, ispunjen ogromnom oslobođenom nacionalnom energijom stotina hiljada Srba, koja je tražila novoga vožda. On se razlikovao od poslednjih petnaestak posleratnih, koji su bili u varijacijama od nekoliko desetina do nekoliko hiljada posetilaca, i ponekom grupom zabludelih ultradesničara. Na brdašcetu sa kojeg nenametljivo dominira Derokov jednostavni a moćni spomenik, sa svim Srbima dobro znanim deseteračkim stihovima epske poezije vezanim za Kosovski zavet, okružen bodljikavom žicom, transporterima KFOR-a i njihovom montažnom kućicom u blizini, koju su nadasve duhovito krstili kao Doghaus.  I koji uporno albanski preduzetnici pokušavaju sakriti pogledu sa puta dižući nekakve višespratne magacine pored magistrale prema Prištini a međunarodna zajednica onda obustavlja radove nakon medijske galame koju podižu retki dežurni čuvari. Kamenovani žuti školski autobusi i razbijene glave srednjoškolaca koji na putu ka Gazimestanu nailaze na zasede vršnjaka u Prištini.

 

DELUJE POZNATO, ZAR NE? U sećanju su mi, onom uporednom, i fotografije gazimestanskog Vidovdana 1939, na proslavi 550 godina od najvažnije bitke srpske istorije, koja je suštinski obeležila i odredila nacionalnu sudbinu (takođe i izbledele fototipije Vidovdana proslavljanog na trgu Bana Jelačića u Zagrebu početkom prošlog veka.) Volim i priču o Milanu Rakiću, koji u stroju na ovom brdu sluša nadređenog oficira kako recituje stihove pesme „Na Gazimestanu“, ne znajući da se njen autor nalazi pred njim. Razmišljam često i o monumentalnom spomeničkom kompleksu, jednom od najvećih u svetu čiji je nacrt po želji kralja Alaksandra uradio Ivan Meštrović i čiju izgradnju je, kao i mnogo šta drugo, prekinuo Drugi svetski rat. Sve ovo, Vidovdan i centralno mesto njegovog obeležavanja, Gazimestan, dešavanja i usponi i padovi kroz istoriju, posebno poslednji događaji vezani za pokušaje krađe istorije i kulturnog nasleđa od strane Albanaca, nametanje potrebe promene etničke svesti i kodova od strane Zapada koji ima i podršku pojedinih srpskih intelektualaca, nameće potrebu da se o ovom prazniku više nego ikad misli i govori.

Tokom jednog intervjua sa Anom di Lelio, poznatoj našoj javnosti po svojoj knjizi „Boj na Kosovu, albanski ep“, u kojoj se uz njena uvodna objašnjenja i propratne komentare predstavljaju albanske verzije pesama o najpoznatijoj bici srpske istorije, gde je Miloš Obilić zapravo albanski heroj Kopilik, od ove američke novinarke italijanskog porekla mogao sam čuti kritiku srpskog mitologizovanja ove bitke i kasnije njegove zloupotrebe u pobuđivanju nacionalizma kod Srba. Gospođa Di Lelio, pridošla na Kosovo i Metohiju sa misijom UNMIK-a kao komesarka za medije nakon vojne agresije NATO-a na Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Crnu Goru 1999. godine, ukazivala je zdušno na potrebu sagledavanja Kosovskog boja u svetlu istorijskih činjenica a ne epike kojom se kroz vekove pogubno opijaju generacije Srba. Dakle, na neophodnost promene svesti, kako se to danas popularno kaže.

[restrictedarea]

Ipak, u odgovoru na pitanje o sličnoj ulozi mitova u konstituisanju nekih drugih nacija, Ani di Lelio oteo se jedan podatak za koji, iskreno, nisam ni znao. Naime, ova sociološkinja kaže da su se tokom poslednjih istraživanja meksičkih arhiva otkrila dokumenta na osnovu kojih se utvrdilo da Dejvid Kroket nije sa svojim saborcima poginuo braneći do poslednjeg tvrđavu Alamo, već da je streljan nakon predaje meksičkoj vojsci. Ali ovo, kaže Di Lelio, ne smete ni spomenuti u Teksasu jer možete odmah biti isprebijani. Amerikance, dakle, ne interesuje istorijska istina, ako tako nešto i postoji. U njihovoj nacionalnoj svesti Kroket zauzima najviše mesto među očevima nacije kao simbol spremnosti na žrtvovanje za svoju zemlju i slobodu, mada bi neko pripajanje Teksasa Sjedinjenim Državama mogao i drugačije nazvati. Deluje pomalo poznato, zar ne?

 

RETROGRADNO, ZAR NE? Ovaj razgovor podsetio me je na sve one moderne tumače uloge Vidovdana, vidovdanskog mita, kulta i zaveta u nacionalnoj svesti Srba. Danas je posebno ugodno govoriti o retrogradnosti slavljenja Vidovdana kao praznika smrti, gubitništva i bezumlja, koji kao takav ima poguban uticaj po svest Srba i čiji se krvav trag fatumski vuče od Kosovskog boja nadalje kroz celu srpsku istoriju. Slobodan Jovanović u memoarima navodi jedan razgovor sa svojim ocem vezan za kosovski mit. Upitavši svog oca Vladimira, inače osnivača prve liberalne partije u Srbiji i, kao i on sam, velikog anglofila, zašto se prilikom formiranja moderne srpske države a kasnije i jugoslovenske toliko insistiralo na Vidovdanu, on mu je odgovorio da nije postojalo praktično ništa drugo zajedničko, toliko duboko pohranjeno u svesti Srba od Makedonije do Knina, Korduna i Like što bi ih moglo tako snažno povezati i izazvati osećaj nacionalnog jedinstva do epskog sećanja na kosovske mučenike.

Moram se vratiti na gospođu Di Lelio. Obrazlažući psihosociološku potrebu Albanaca da Obilića predstave kao svog junaka, ona je kazala kako Albanci veruju da su na Balkanu bili davno pre Srba, naravno i Turaka i svih drugih, da je u njihovoj „krvi“ da se bore protiv osvajača, da žele prikazati kako su u Kosovskom boju učestvovali u sklopu velike hrišćanske vojske čiju su okosnicu činili upravo oni, na braniku hrišćanstva u srednjem veku. Da svim tim žele da pokažu da su uvek civilizacijski bili deo Evrope i da je to njihov pravi identitet…

Ne znam samo za šta se to otimaju Albanci kada su Vidovdan i pomen žrtvama kosovskih junaka toliko pogubni po nacionalnu sudbinu. Ne znam ni čega bi sve još  Srbi trebalo da se dragovoljno odreknu ne bi li udovoljili Evropi i zapadnom svetu. Da li pored zemlje moraju da predaju zaboravu i nekom drugom i svoje svetinje, junake, istoriju pa i mitove?

Ove godine, obeležavajući još jedan Vidovdan u mračnim vremenima, razumem samo da, slaveći spremnost na borbu pa i stradanje zarad slobode, pravde i istine, čovek zapravo slavi život i dostojanstvo življenja, radost stvaranja i kulturne samobitnosti. Da proslava Vidovdana na Gazimestanu i u Gračanici mora biti središnji nacionalni praznik visokih kulturnih vrednosti, a ne amaterska smotra. To ove godine, uprkos skromnim mogućnostima i sredstvima, pokušavaju Srbi, uz podršku Sektora za kulturu Kancelarije za KiM. Pomalo retrogradno razmišljanje, zar ne?

[/restrictedarea]