Видовдан на Газиместану

Пише Предраг Радоњић

Не знам за шта се то отимају Албанци када су Видовдан и помен жртвама косовских јунака толико погубни по националну судбину. Не знам ни чега би још Срби требало да се драговољно одрекну не би ли удовољили Европи и западном свету 

Од Видовдана на Газиместану лично памтим онај 1989, на шестстоту годишњицу Косовског боја, испуњен огромном ослобођеном националном енергијом стотина хиљада Срба, која је тражила новога вожда. Он се разликовао од последњих петнаестак послератних, који су били у варијацијама од неколико десетина до неколико хиљада посетилаца, и понеком групом заблуделих ултрадесничара. На брдашцету са којег ненаметљиво доминира Дероков једноставни а моћни споменик, са свим Србима добро знаним десетерачким стиховима епске поезије везаним за Косовски завет, окружен бодљикавом жицом, транспортерима КФОР-а и њиховом монтажном кућицом у близини, коју су надасве духовито крстили као Догхаус.  И који упорно албански предузетници покушавају сакрити погледу са пута дижући некакве вишеспратне магацине поред магистрале према Приштини а међународна заједница онда обуставља радове након медијске галаме коју подижу ретки дежурни чувари. Каменовани жути школски аутобуси и разбијене главе средњошколаца који на путу ка Газиместану наилазе на заседе вршњака у Приштини.

 

ДЕЛУЈЕ ПОЗНАТО, ЗАР НЕ? У сећању су ми, оном упоредном, и фотографије газиместанског Видовдана 1939, на прослави 550 година од најважније битке српске историје, која је суштински обележила и одредила националну судбину (такође и избледеле фототипије Видовдана прослављаног на тргу Бана Јелачића у Загребу почетком прошлог века.) Волим и причу о Милану Ракићу, који у строју на овом брду слуша надређеног официра како рецитује стихове песме „На Газиместану“, не знајући да се њен аутор налази пред њим. Размишљам често и о монументалном споменичком комплексу, једном од највећих у свету чији је нацрт по жељи краља Алаксандра урадио Иван Мештровић и чију изградњу је, као и много шта друго, прекинуо Други светски рат. Све ово, Видовдан и централно место његовог обележавања, Газиместан, дешавања и успони и падови кроз историју, посебно последњи догађаји везани за покушаје крађе историје и културног наслеђа од стране Албанаца, наметање потребе промене етничке свести и кодова од стране Запада који има и подршку појединих српских интелектуалаца, намеће потребу да се о овом празнику више него икад мисли и говори.

Током једног интервјуа са Аном ди Лелио, познатој нашој јавности по својој књизи „Бој на Косову, албански еп“, у којој се уз њена уводна објашњења и пропратне коментаре представљају албанске верзије песама о најпознатијој бици српске историје, где је Милош Обилић заправо албански херој Копилик, од ове америчке новинарке италијанског порекла могао сам чути критику српског митологизовања ове битке и касније његове злоупотребе у побуђивању национализма код Срба. Госпођа Ди Лелио, придошла на Косово и Метохију са мисијом УНМИК-а као комесарка за медије након војне агресије НАТО-а на Југославију, односно Србију и Црну Гору 1999. године, указивала је здушно на потребу сагледавања Косовског боја у светлу историјских чињеница а не епике којом се кроз векове погубно опијају генерације Срба. Дакле, на неопходност промене свести, како се то данас популарно каже.

[restrictedarea]

Ипак, у одговору на питање о сличној улози митова у конституисању неких других нација, Ани ди Лелио отео се један податак за који, искрено, нисам ни знао. Наиме, ова социолошкиња каже да су се током последњих истраживања мексичких архива открила документа на основу којих се утврдило да Дејвид Крокет није са својим саборцима погинуо бранећи до последњег тврђаву Аламо, већ да је стрељан након предаје мексичкој војсци. Али ово, каже Ди Лелио, не смете ни споменути у Тексасу јер можете одмах бити испребијани. Американце, дакле, не интересује историјска истина, ако тако нешто и постоји. У њиховој националној свести Крокет заузима највише место међу очевима нације као симбол спремности на жртвовање за своју земљу и слободу, мада би неко припајање Тексаса Сједињеним Државама могао и другачије назвати. Делује помало познато, зар не?

 

РЕТРОГРАДНО, ЗАР НЕ? Овај разговор подсетио ме је на све оне модерне тумаче улоге Видовдана, видовданског мита, култа и завета у националној свести Срба. Данас је посебно угодно говорити о ретроградности слављења Видовдана као празника смрти, губитништва и безумља, који као такав има погубан утицај по свест Срба и чији се крвав траг фатумски вуче од Косовског боја надаље кроз целу српску историју. Слободан Јовановић у мемоарима наводи један разговор са својим оцем везан за косовски мит. Упитавши свог оца Владимира, иначе оснивача прве либералне партије у Србији и, као и он сам, великог англофила, зашто се приликом формирања модерне српске државе а касније и југословенске толико инсистирало на Видовдану, он му је одговорио да није постојало практично ништа друго заједничко, толико дубоко похрањено у свести Срба од Македоније до Книна, Кордуна и Лике што би их могло тако снажно повезати и изазвати осећај националног јединства до епског сећања на косовске мученике.

Морам се вратити на госпођу Ди Лелио. Образлажући психосоциолошку потребу Албанаца да Обилића представе као свог јунака, она је казала како Албанци верују да су на Балкану били давно пре Срба, наравно и Турака и свих других, да је у њиховој „крви“ да се боре против освајача, да желе приказати како су у Косовском боју учествовали у склопу велике хришћанске војске чију су окосницу чинили управо они, на бранику хришћанства у средњем веку. Да свим тим желе да покажу да су увек цивилизацијски били део Европе и да је то њихов прави идентитет…

Не знам само за шта се то отимају Албанци када су Видовдан и помен жртвама косовских јунака толико погубни по националну судбину. Не знам ни чега би све још  Срби требало да се драговољно одрекну не би ли удовољили Европи и западном свету. Да ли поред земље морају да предају забораву и неком другом и своје светиње, јунаке, историју па и митове?

Ове године, обележавајући још један Видовдан у мрачним временима, разумем само да, славећи спремност на борбу па и страдање зарад слободе, правде и истине, човек заправо слави живот и достојанство живљења, радост стварања и културне самобитности. Да прослава Видовдана на Газиместану и у Грачаници мора бити средишњи национални празник високих културних вредности, а не аматерска смотра. То ове године, упркос скромним могућностима и средствима, покушавају Срби, уз подршку Сектора за културу Канцеларије за КиМ. Помало ретроградно размишљање, зар не?

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. косовац

    Печат је једини лит у којем је могуће прочитати истину о Косову и Метохији. Хвала!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *