Povratak vatikanske diplomatije

Piše Zoran Milošević

Analitičari koji prate Rimokatoličku crkvu ističu da papa Franja ima „urođen politički talenat”, da brzo shvata suštinu savremenih kretanja i događaja, te da otuda ne iznenađuje što brzo reaguje na međunarodnoj areni, bez obzira da li je reč o politici ili ekologiji; Povratak aktivne diplomatije zasnovan je i na izuzetnoj materijalnoj i kadrovskoj bazi koja može da prati diplomatske ambicije pape Franje

Krajem maja 2014. godine jedna slika je obišla svet, ostavljajući snažan utisak na sve koji su je videli: Papa Franja, naslonjen na hladan betonski zid koji razdvaja Izrael i zapadnu obalu reke Jordan ćuteći se moli, a mir na njegovom licu navodno je ostavio veliki utisak na sve Palestince. Posle praznične mise u Vitlejemu, papa je pozvao lidere Palestine i Izraela „da se pomole za mir i otadžbinu u Vatikanu“. Ova neobična inicijativa, koja se u tajnosti pripremala već nekoliko prethodnih nedelja, urodila je plodom. Šefovi obe države pristali su da dođu u Rim, navodi Stefani le Bar za francuski „Mond“.

Važnim instrumentom političke delatnosti Vatikana odavno su postala putovanja papa. Papa Pavle VI od 1967. do 1972. godine putovao je u strane zemlje devet puta (Izrael, Ujedinjene nacije – SAD, Afrika i Azija) a njegov naslednik papa Jovan Pavle II je postavio rekord po broju putovanja u inostranstvo – 123. Njegov naslednik, papa Benedikt (Jozef Racinger) koristio je ovaj vid političke delatnosti 22 puta. Pomenutu tradiciju nastavlja i papa Franja, o čemu sada govori i njegova aktivnost na Bliskom istoku.

AMBICIJE POLITICI SKLONOG PAPE Posle višedecenijskih neuspešnih pregovora nema naznaka da će i novi susret sukobljenih strana dovesti do bilo kakvog podviga i napretka (uz to, mandat predsednika Izraela Šimona Peresa je istekao još u julu prošle godine). Bilo kako bilo, ova inicijativa svedoči da se vatikanska diplomatija vratila na svetsku političku pozornicu. Postavljenje na mesto državnog sekretara profesionalnog diplomate Pjetra Parolina potvrđuje ovu tvrdnju. Naravno, ne treba izostaviti ni papu Franju, koji je i sam sklon političkom mišljenju i postupanju.

Za razliku od prethodnika, on se stalno susreće sa ambasadorima u Vatikanu, a održava i veze sa papskim nuncijima (ambasadorima) gde god da su poslati. Analitičari koji prate Vatikan i Rimokatoličku crkvu, poput Ignacija Ingraoa, ističu da papa Franja ima urođen politički talenat, da brzo shvata suštinu događaja, te da otuda ne iznenađuje što brzo reaguje na međunarodnoj areni, bez obzira da li se radi o politici ili ekologiji. Ovaj povratak vatikanske diplomatije zasnovan je i na izuzetnoj materijalnoj i kadrovskoj bazi koja može da prati diplomatske ambicije pape Franje.

Prvi njegov politički istup vezan je za Siriju, tačnije za kritiku želje SAD da vojno napadne ovu zemlju tokom 2013. godine.  U septembru te godine obratio se samitu Velike dvadesetorice koji se održavao u Sankt Peterburgu. Domaćinu samita, Vladimiru Putinu, papa Franja je napisao: „Obraćam se svakom od prisutnih lidera sa iskrenim pozivom da se nađu mogućnosti kako bi se prevazišao konflikt i odustalo od vojnog rešenja.“ U zaključku pisma izrazio je nadu „da će ove misli uneti značajan duhovni udeo u rezultate samita“. Potom je pozvao na molitvu za mir u Siriji, na koju se odazvalo nekoliko desetina hiljada ljudi iz celog sveta. U Vatikanu su onda pozdravili odustajanje od vojnih napada i istakli da je i aktivnost pape u svemu tome imala određenu ulogu. U svakom slučaju, papa Franja uvek nađe način da istakne za šta je i sa kakvim rezultatom vatikanska diplomatija nastupala u vezi sa određenim pitanjima. Nekada za to iskoristi prijem ambasadora ili jednostavno objavi na društvenoj mreži Tviter.

Tokom turneje po Bliskom istoku, papa Franja je stavio do znanja da ova poseta nema „religiozni karakter“ ali, istovremeno, nije davao „pregrejane“ političke izjave. Sve je podredio „pozivima na mir“ i „molitvama za mir“. Da bi Bliski istok izašao iz postojećeg stanja, „neophodni su dijalog i suštinsko traženje političkog rešenja“. Što se tiče palestinsko-izraelskog konflikta, papa je posebno naglasio da je „potrebno odlučno ići ka miru, čak i ako svako nešto mora da žrtvuje“.

Za vreme susreta sa jordanskim novinarima, pontifeks je pozvao međunarodnu zajednicu da ovo kraljevstvo ne ostavi na cedilu u vezi sa humanitarnom situacijom, koja je teška zbog pojave izbeglica iz Sirije. Pored toga, on je u Jordanu istupio i sa kritikom nezakonite trgovine oružjem, koja potpaljuje sukobe, pa i ovaj u Siriji. Sve ove aktivnosti, međutim, bacile su u drugi plan njegove susrete sa religioznim liderima sa Bliskog istoka. Posle papine molitve sa konstantinopoljskim patrijarhom Vartolomejem I na Hristovom grobu, koja je bila glavni događaj tokom njegovog boravka na Bliskom istoku, počelo se govoriti o ujedinjenju hrišćana i pored „tragičnih nesuglasica“ i snažnih udaraca Rimske crkve pravoslavnima u Srbiji i Rusiji, što je opet „projavilo“ ne samo papin politički talenat već i povratak vatikanske diplomatije na tradicionalni kolosek.

 

PITANJE PRVENSTVA Umesto obećanja da će prestati da kanonizuje prelate koji su nanosili razorne udarce pravoslavnima, poput Stepinca, papa hoće da „ponovo razmotri pitanje prvenstva Petra“, navodi Đakomo Galeaci za portal Vatican Insider. Tokom posete pape Franje Bliskom istoku, a posebno tokom razgovora sa Vartolomejem I, učestvovao je i državni sekretar Vatikana Pjetro Parolin i predstavnik Papskog saveta za jedinstvo hrišćana, kardinal Kurt Koh. Potpisana je zajednička deklaracija u kojoj su izjavili da je „učinjen novi neophodni korak za uspostavljanje jedinstva“. Iz svih zbivanja vezanih za razgovor pape i patrijarha Vartolomeja I vidi se da „jedinstvo“ u viđenju Vatikana predstavlja potčinjavanje pravoslavnih papi, koje ne prihvataju ostali pravoslavci.

Inače, Vatikan se vratio na svetsku političku scenu Drugim vatikanskim koncilom (1962–1965) kada su usvojena rešenja koja su izvela Katoličku crkvu iz krize. Pritom, konačni cilj strategije Vatikana je ostao isti – širenje rimokatoličanstva na celu planetu potčinjavanjem drugih religija, a pre svega pravoslavnih i protestanata, a potom i ostalih. Drugi cilj je bio popravak i uvećanje finansijske moći. Da bi se popravio ugled Rimokatoličke crkve u svetu, stavljen je akcenat na rešavanje svetskih problema, što je osnova političkog angažmana svih potonjih papa. Naravno, na tom putu se izdvajaju Jovan Pavle II  i sadašnji papa Franja. Između njihovih pontifikata zabeležen je zastoj u sprovođenju ove politike. Zato se od dolaska pape Franje na čelo Rimske crkve govori i o povratku vatikanske diplomatije, navodi portal studproject.com.

Posle Drugog vatikanskog koncila Vatikan je ubrzano širio krug država sa kojima je uspostavljao diplomatske odnose. U praksu su ušla putovanja papa po svetu, čime se isticao Jovan Pavle II, i istupanja sa govornice Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija. Vatikan učestvuje u svim značajnim međudržavnim forumima, pa čak i u savetovanjima o pitanju evropske bezbednosti. Sve to zahteva veliki novac, a sprovođenje u delo svedoči da je Vatikan novac obezbedio.

Klara Gudzik za portal day.kiev.ua, a u članku „Diplomatska moć Vatikana“ (18. januara 2013. godine) ističe da „politika Vatikana na međunarodnom nivou još nikada nije bila tako aktivna kao danas“. Vatikan je 2011. godine održavao diplomatske odnose sa 178 država, što je dva puta više nego pre 25 godina. Vatikan nema uspostavljene diplomatske odnose sa nekoliko važnih država, pre svega sa Kinom, Vijetnamom i Saudijskom Arabijom. Rimska crkva je kao prioritet diplomatskog delovanja odredila Evropu (posebno Istočnu) SAD i zemlje trećeg sveta.

Što se tiče Istoka Evrope, Vatikan nije menjao strategiju – i dalje radi na „jačanju svojih pozicija“, a ne na zajedničkim političkim akcijama na međunarodnoj sceni. Pritom, čestim proglašavanjem svetima onih rimokatolika koji su bili vatreni borci protiv pravoslavlja, te svrstavanjem uz protivnike pravoslavlja, samo dosipa so na ranu. Zato ne čudi što pravoslavni svetitelji poput Sv. Kozme Etolskog tvrde: „Za sve što se pravoslavnima bude događalo u poslednje vreme, kunite papu, on je uzročnik svih zala.“

Rimokatolička crkva je jedinstvena u svetu religiozna organizacija jer ima sopstvenu diplomatsku službu, koja je tokom vekova pomagala da se sačuva i proširi vlast, pre svega u Evropi i Južnoj Americi. Istorijski dokumenti otkrivaju i tajne vatikanske diplomatije i borbe za vlast, kako za državnu tako i nad dušama rimokatolika i pripadnika drugih vera. Rimokatolička crkva ima veliki broj načina da izrazi svoje političke interese. Status Rimske crkve omogućava Vatikanu da bude punopravni akter u savremenom sistemu međunarodnih odnosa. Diplomatska služba Vatikana je tako organizovana da može uspešno sprovoditi sve diplomatske inicijative. Takođe, služba poseduje i resurse da svoje inicijative podrži. Po pravilu, svu svoju političku delatnost Vatikan maskira zalaganjem „za mir na planeti, za socijalnu pravdu i ravnopravnost naroda“, navodi portal rodon.org.

Avantura nadbiskupa Cura

Vladimir Platonov je na portalu portal-credo.ru 3. decembra 2003. godine objavio kako je „Vatikan uspeo da spreči neregistrovanje Rimokatoličke crkve“. Reč je, naime, o činjenici da je tadašnji papski nuncije, nadbiskup Georg Cur imao zadatak da na teritoriji Rusije stvori tri nove biskupije. Drugi zadatak je bio da se izmeni status postojeće strukture, tako da biskupije vode nadbiskupi. Oba zadatka je trebalo ostvariti, a da to vlasti i Ruska pravoslavna crkva prihvate.  Nuncije je primenjivao razna lukavstva, nudio „poklone i humanitarnu pomoć“, ali nije išlo. Kada se Vatikan odlučio na akciju, usledio je oštar protest Ruske crkve, a potom i Ministarstva inostranih poslova. Dogodio se diplomatski skandal, koji je ionako rovite diplomatske odnose Vatikana i Rusije još više podrio. Rezultat skandala je zamrzavanje diplomatskih odnosa. Nadbiskup Cur je postao „žrtva“ na koju je Vatikan svalio svu odgovornost i on je opozvan. No, Cur je ipak spasao Rimsku crkvu u Rusiji od još većeg skandala. Naime, Cur je svojim diplomatskim veštinama izdejstvovao da ne počne razmatranje registracionih dokumenata Rimske crkve u Rusiji od strane ruskih vlasti. Problem je bio što se u Ustavu Rimske crkve govorilo o registraciji tri apostolske administracije (biskupije) a promena statusa (širenje uvođenjem još tri biskupije) zahtevala je i promenu Ustava i preregistraciju. Da su vlasti Rusije ovo uzele u razmatranje, Rimokatolička crkva bi u ovoj državi ostala na duže vreme bez registracije, tj. ne bi bila legalna struktura. Cur je ubedio ruske vlasti da to ne rade… Na kraju, sam Cur je u jednom intervjuu posle opoziva  izneo da nije podržavao rizične operacije Vatikana u Rusiji, jer je smatrao da će „rezultat ove avanture biti nikakav, te da će Rimokatolička crkva od toga imati veće štete nego koristi“.

[/restrictedarea]