Leva opozicija

Milorad Vučelić, glavni urednik

Pomalo tužno izgleda naš politički život. Vlada se nalazi pred teškim iskušenjima. Treba da počne da rešava najteže moguće, i pre svega nasleđene probleme. Mora u tom poslu da računa samo na svoju sposobnost i odgovornost. A to je i u principu ipak nedovoljno. Od parlamentarne opozicije nema nikakve vajde niti ona u iole ozbiljnom smislu postoji. Tako će dugo biti. Teško da je moguće od nekih odbačenih i zaturenih, a pomalo stidnih likova iz neke zaboravljene ostave sastaviti neku respektabilnu političku stranku. Kritičke javnosti nema. Ni od nje ni od ovakve parlamentarne opozicije ne može doći relevantna kritika postojeće politike a još manje mogu alternativna rešenja i predlozi. Što je još gore, kompletan opozicioni „rad“ sveo se isključivo na lične i uvredljive napade na Aleksandra Vučića. Sve ono što ne liči na ove nesretne opozicionare i što nije po njihovoj slici i prilici oni nastoje da diskvalifikuju kontrolom, autocenzurom i cenzurom. Pokušavaju da svoje jadno i jeftino političarenje kombinovanjem sa šibicarskom bestidnošću i ogovaranjem postave svima kao kriterijum i meru kritičkog mišljenja. I užasno su ljuti što je ogromnoj većini normalnih ljudi to komično.

Tako nemoćni, oni se više i ne uzdaju u sebe. Oni prizivaju već poznati nevladin sektor, zovu drugosrbijance na okup, zovu donirane analitičarske perjanice, pozivaju sve poznate i manje poznate briselske činovnike, potom i neke međunarodne institucije i tako sami sebe zaluđuju idejom da je iza njih neka snaga naroda koji ih je samo pre nekoliko meseci jedva pripustio u parlament.

Šta bi se drugo moglo i očekivati od preteklih derivata raspalog žutog kartela, od batlera, ulizica i lakeja nekadašnjih bosova, koji pokušavaju da ponesu opoziciono ime a čija politika je bila i ostala „EU nema alternativu“. Šta bi oni mogli zameriti programu vlade, a ponuditi narodu koji ih je katastrofalno porazio na biralištima pre samo nepuna četiri meseca? Smeta li im otvaranje pregovora sa Evropskom unijom? Smeta li im pokušaj briselske popravke katastrofalne reforme sudstva koju su sproveli? Smeta li im to što se Vučić sreće sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i zbog čega se sreće? Smeta li im i može li im smetati to što Džo Bajden čestita Vučiću na izboru i uzda se u njegovo liderstvo? Da li im je Bajden ikada smetao, kada je to počelo i zašto? Smeta li im što se brže ne hita u NATO i što nije kao nekada zakupljen po basnoslovnim cenama neki nepotreban satelit da bi se dodvorili velmožama zapadne vojne alijanse? Smeta li im što još nije dokrajčena vojska koju su bacili na kolena? Smeta li im neka od uredbi vlade o Kosovu? A ako im ne smeta, zašto im onda smeta, ako im smeta, Briselski sporazum o Kosovu? Otkad i zašto im smeta što su se odrekli Rezolucije 1244? Ili im naknadno smeta i jedno i drugo i treće? Mogu li da objasne i sebi i nama zašto im nije smetao neustavni Statut Vojvodine? Smeta li im Zakon o privatizaciji?

[restrictedarea]

Smeta li im što Srbija nije uvela sankcije Rusiji? Smeta li im što će uskoro početi radovi na „Južnom toku“? Smeta li im to što je u poseti Srbiji bio austrijski kancelar Verner Fajman? Smeta li im moguća koincidencija sa činjenicom da je posle toga u Beču potpisan sporazum Rusije i Austrije o izgradnji „Južnog toka“? Smeta li im što je u Srbiji boravio ruski ministar spoljnih poslova Lavrov? Smeta li im što će srpski premijer zvanično boraviti u Rusiji 7. i 8. jula i sresti se sa Medvedevim i Putinom? Smeta li im što će u oktobru u posetu Srbiji, na poziv predsednika Tomislava Nikolića, doći predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin? Neka neko iz opozicije kaže zašto mu smeta poseta predsednika Belorusije Lukašenka i šta ima protiv ekonomske saradnje s tom zemljom. Kako bi neko od tolikih zaljubljenika u NATO mogao biti protiv Blerove privatne posete? Da li im je Bler mio samo onda kada doleće u Srbiju na bombarderu a ne privatnim avionom i zašto? Da li im je Bler još uvek veći prijatelj od Lukašenka?

Može li se bez ovakvih odgovora i razgraničenja uopšte biti u opoziciji i šta to znači?

Kako je moguće da danas umanjuju značaj hapšenja Darka Šarića kada su borbu protiv njega i njegovog narko-kartela proglasili najvećim uspehom? Kako to da niko od njih nije primetio niti obratio pažnju na moguću saradnju policije sa organizovanim kriminalom? I tako punih šest godina koliko je Ivica Dačić, sadašnji prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova bio ministar unutrašnjih poslova. Mada se sada iz njegovih izjava može pouzdano zaključiti da on ministar stvarno nije ni bio. Jer, „zna se“, o svemu su odlučivali Boris Tadić i nedavno preminuli Miki Rakić. Pa zašto se onda Dačić toliko godina javno lažno predstavljao? Da li je možda svojim nečinjenjem doprineo lošem stanju u policiji? Ili je ipak nešto i činio? Kako mu je toliko toga promaklo, ako ne kao ministru policije, onda kao premijeru? Ili možda, što da ne, Vučić i Nikolić nisu u pravu?

Na osnovu političkih dešavanja u poslednjih mesec dana postavlja se jedno važno pitanje na koje bi valjalo dobiti odgovor: Da li su SNS i Aleksandar Vučić u koaliciji sa Ivicom Dačićem i eventualno, Aleksandrom Antićem ili sa SPS-om? Zna li Vučić odgovor na ovo pitanje?

Sudeći po izjavama brojnih funkcionera, SPS se polako stavlja na čelo opozicije. Zajedničke „levičarske ideje“ prosto struje između DS-a i SPS-a. Možda se radi o jednom složenom manevru da bi se ojačala opozicija. Možda se SPS sprema da napusti vlast i da se posveti borbi za socijalnu pravdu i jednakost. Tako bi opozicija konačno došla do prilike da se ozbiljnije konsoliduje oko levičarskih ideja. Opšte je poznato koliko su socijalistička uverenja kod kadrova SPS-a čvrsta i nepokolebljiva. Možda im kao dodatni uzor posluži Demokratska stranka. Dok su bili na vlasti, žuti su bili zakleti neoliberali, koji su nemilosrdnom privatizacijom i mnogo čim drugim zatrli srpsku ekonomiju a posebno njenu industriju i radništvo. I kakva-takva samostalnost države ih je jedva pretekla. A to je, u stvari, čista dijalektika. Oni su sve to uništavali da bi jednoga dana imali šta da rade Čim su pali s vlasti, počeli su da se izdaju za levičare i sada brane prava onih koje nisu stigli do kraja da deklasiraju ili unište. Radnička klasa se pod njihovom vlašću pretvorila u ekološki problem pa sada treba kako-tako očuvati i zaštititi preostale retke biljke. Valjalo bi SPS-u pružiti priliku da se pridruži žutima i njihovim derivatima. Sa SPS-om, da parafraziram njima omiljenog Čerčila, opozicija bi pronašla svoju dušu. I, dabome, prave lidere u Dačiću i Ružiću.

Naravno, desiće se ono što se već dešavalo. Čelnici SPS-a će ostati u vlasti i kada dođe trenutak za smenu vlade, tvrdiće da u toj vlasti nikada SPS nije ni bila niti se u njoj išta pitala i da to „svi znaju“.

[/restrictedarea]