Greška

Milorad Vučelić, glavni urednik

Počela je da nas krasi neviđena brzina. Misli se daleko unapred. Brine se kako da nas u narednoj deceniji ne snađe neka nevolja. U tome prednjači potpredsednica naše vlade Zorana Mihajlović. Poput munje nebeske, kako bi rekli naši stari, ona kaže „da mi  moramo voditi računa o energetskoj bezbednosti i ne smemo sedeti skrštenih ruku dok odnosi Rusije i Ukrajine ne budu bolji…“ Zato treba da odmah počnemo izgradnju gasovoda Niš − Dimitrovgrad da bismo se priključili na gas iz Azerbejdžana i da posredno i unapred otkačimo Rusiju i ispunimo naloge EU mada nikad nećemo biti njeni članovi. Ona brine ne samo naše nego i bugarske brige. Bilo bi neophodno da nam neko protumači čega je sve ministar ministarka Mihajlovićeva i koje sve funkcije ona obavlja. Da li je i dalje ministar energetike, čiji je pozitivni učinak nepoznat,  ili je pak samo njoj poznat? Da li je ministarka saobraćaja politički komesar u Ministarstvu energetike ili je reč o demonstraciji žaljenja i frustracije zbog toga što više nije zadužena za ovaj sektor? Ima li ona premalo zaduženja u svom ministarstvu pa volontira u Ministarstvu energetike? Ili je ona komesar EU i potpredsednica zadužena za Srbiju i za sistematsko ometanje odnosa Srbije i Rusije? Do sada joj nije bilo dovoljno? Da li je ona, kada je ruski gas u pitanju, bezbrižnija od nemačke kancelarke Merkelove i zašto je tako? Šta je to što je čini opuštenijom? Kako to da nemamo para za izgradnju naše deonice „Južnog toka“, ali ih imamo za konkurentski gasovod? S kim su i kako ugovorena ta sredstva, javno ili tajno, obećano ili stvarno, da li se na ovaj način lobira za neke druge kompanije ili interese nekih drugih zemalja? Kada imamo toliko para, zašto već uveliko ne gradimo „Južni tok“?

Pored ovih važnih pitanja, čini se da bi neko morao zvanično da odgovori i na teške pretnje koje se ovde izriču Evropskoj uniji. Ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić rekao je, naime, da EU treba da preuzme ulogu Jugoslavije, koja je širila saradnju i mir među državama i narodima! Zamislite da neko hoće da uđe u Briselsku zajednicu a stavlja joj u izgled da će skončati u krvi građanskog i još tri rata, potom i uz agresiju velikog broja zemalja NATO pod komandom Amerike!  Upravo, dakle, onako kako se dogodilo u slučaju razbijanja Jugoslavije! Drugo, takođe važno: ne sme se u naše ime, preko ministra Dačića, Jugoslavijom pretiti velikom broju naših suseda, a pre svega Hrvatima, Crnogorcima i Bošnjacima jer je njima svaka pomisao na nju mrska i u tome odmah vide opasnost od velikosrpskog hegemonizma i njegovog povampirenja. Recimo, Hrvatska nam nikada neće dopustiti da uđemo u EU, gde inače nećemo nikada ući, ako samo nasluti opasnost povampirenja jugoslovenstva i Velike Srbije. Zašto neko uporno u vezi sa EU pominje Austrougarsku? Liči li ili ne liči ikome EU na „tamnicu naroda“? Šta je smisao širenja takvih strahova?

[restrictedarea]

Zar je Srbija toliko provincijalizovana da je potrebno da joj dođe neki drugorazredni istoričar Klark da bi nama u Srbiji kazao ono što mi oduvek znamo: da Gavrilo Princip nije zločinac i terorista i da nije kriv za početak Prvog svetskog rata? I da mu se mi zbog te i takve tvrdnje divimo i zahvaljujemo mu se? Da li smo mi toliko provincijalizovani da sa velikom pažnjom slušamo izvesnog Saksa, a nije plejboj Ginter kome smo se divili zbog ljubavne veze sa Brižit Bardo, koji nam priča da za nas nije rešenje šok-terapija? Kao da mi to odavno i na svojoj koži provereno ne znamo. I kao da se ne sećamo kako su njegova teorija i praksa ne samo nas nego i Rusiju zavile u crno.

Nema (ili ima!) sa ovim Saksom neposredne veze to što je Srbija toliko bogata da ne samo da pomaže svojoj buržoaziji da se nađe na Forbsovoj listi najbogatijih u regionu nego je izdašna i prema hrvatskim tajkunima Ivici Todoriću i Emilu Tedeskom.

Neko bi morao da nam odgovori na ova pitanja. Možda upravo ona  zaslužuju nekakav prioritet u odnosu na problem ima li ili nema plagijata u slučaju doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Ispalo je da će svako ko napiše da je upravljanje nekim gradom složeno i da se za rešavanja urbanih problema moraju koristiti stručnjaci organizovani u razna tela i komisije biti optužen za plagijat. Uopšte, vreba opasnost da će svaka usputna rečenica ili pomen nekog najbanalnijeg opšteg mesta izazvati sumnju da je reč o plagijatu. Ispada da je i legendarni gradonačelnik Beograda Branko Pešić bio plagijator. Nije pisao doktorate ali je koristio znanje stručnjaka da bi rešavao probleme Beograda. A ako tome dodamo da je u njegovim službama radio mladi Slobodan Milošević, slika postaje potpuno paklena. Gledajući u retrovizor i pogledajući kroz šoferšajbnu, postaje nam takođe jasno i zašto je likvidiran naš bankarski sistem. U njemu su, i to na visokim funkcijama, bili zaposleni Slobodan Milošević i Borka Vučić. I baš zato je i naša dojučerašnja vlada u tehničkom mandatu preuzela obavezu da do 2017. likvidira i Komercijalnu banku. Ima li boljih i ubedljivijih razloga da se sve ovo obavi? Zar treba da čekamo da se žuti kartel vrati na vlast pa da dokusuri ono što je sticajem okolnosti propustio ili nije stigao da uradi?

Kada je reč o plagijatima, pominju se ovih dana i nemački i mađarski ministri, te šefovi država ali, krajnje nepravedno, niko ni da pomene Stevana Lilića koji je još uvek redovni profesor Pravnog fakulteta a koji je svojevremeno, i to čitavom knjigom i obiljem snažnih dokaza, optužen za plagijat. I ne samo da ništa nije bilo, napredovao je on u naučnim zvanjima i javnim delatnostima i niko taj najveći skandal u naučnoj zajednici ovom prilikom i ne pominje samo zato jer pomenuti Lilić pripada drugosrbijanskoj građanističkoj opciji.

Pomenuli smo već neke važne usputne rečenice. Kao kolonijalnom privesku, nama istine kao i da pripadaju samo u prelaznim rečenicama. Tako je Džordž Fridman, direktor uticajne američke agencije za geopolitičke analize „Stratfor“,  gostujući u Beogradu, kazao: „Kosovo je bilo greška od samog početka.“ I potom je Džordž mirno nastavio svoja razmatranja o Rusiji i Ukrajini! I ne nađe se niko da  mu kaže da zastane i da kaže nešto više i jasnije o tom priznavanju greške. Kao i o tome kada je on pomenutu grešku shvatio i ima li to neke posledice, na primer, po istinu o tome ko je i kako razbio Jugoslaviju i ko je za to kriv.

Ali to što je Fridman propustio da kaže objasnio je više nego autoritativno jedan od najvećih mislilaca današnjice, nemački filozof Jirgen Habermas u intervjuu zagrebačkom „Globusu“:

„Uvijek sam mislio da je Jugoslavija trebala ostati zajedno. Taj raspad je bio tragedija. Genšer je napravio strahovitu pogrešku, strahovitu, s tim preranim priznanjem Hrvatske. To je bilo velika greška.“

I tako − iz greške u grešku, bez izvlačenja pouka iz tuđih grešaka, mi nastavljamo da pravimo greške i tek se spremamo da napravimo najveće. A Srbija, da parafraziramo Iva Vojnovića, i dalje plovi i sve je dalja i dalja u toj plovidbi.

[/restrictedarea]