Грешка

Милорад Вучелић, главни уредник

Почела је да нас краси невиђена брзина. Мисли се далеко унапред. Брине се како да нас у наредној деценији не снађе нека невоља. У томе предњачи потпредседница наше владе Зорана Михајловић. Попут муње небеске, како би рекли наши стари, она каже „да ми  морамо водити рачуна о енергетској безбедности и не смемо седети скрштених руку док односи Русије и Украјине не буду бољи…“ Зато треба да одмах почнемо изградњу гасовода Ниш − Димитровград да бисмо се прикључили на гас из Азербејџана и да посредно и унапред откачимо Русију и испунимо налоге ЕУ мада никад нећемо бити њени чланови. Она брине не само наше него и бугарске бриге. Било би неопходно да нам неко протумачи чега је све министар министарка Михајловићева и које све функције она обавља. Да ли је и даље министар енергетике, чији је позитивни учинак непознат,  или је пак само њој познат? Да ли је министарка саобраћаја политички комесар у Министарству енергетике или је реч о демонстрацији жаљења и фрустрације због тога што више није задужена за овај сектор? Има ли она премало задужења у свом министарству па волонтира у Министарству енергетике? Или је она комесар ЕУ и потпредседница задужена за Србију и за систематско ометање односа Србије и Русије? До сада јој није било довољно? Да ли је она, када је руски гас у питању, безбрижнија од немачке канцеларке Меркелове и зашто је тако? Шта је то што је чини опуштенијом? Како то да немамо пара за изградњу наше деонице „Јужног тока“, али их имамо за конкурентски гасовод? С ким су и како уговорена та средства, јавно или тајно, обећано или стварно, да ли се на овај начин лобира за неке друге компаније или интересе неких других земаља? Када имамо толико пара, зашто већ увелико не градимо „Јужни ток“?

Поред ових важних питања, чини се да би неко морао званично да одговори и на тешке претње које се овде изричу Европској унији. Министар спољних послова и први потпредседник владе Ивица Дачић рекао је, наиме, да ЕУ треба да преузме улогу Југославије, која је ширила сарадњу и мир међу државама и народима! Замислите да неко хоће да уђе у Бриселску заједницу а ставља јој у изглед да ће скончати у крви грађанског и још три рата, потом и уз агресију великог броја земаља НАТО под командом Америке!  Управо, дакле, онако како се догодило у случају разбијања Југославије! Друго, такође важно: не сме се у наше име, преко министра Дачића, Југославијом претити великом броју наших суседа, а пре свега Хрватима, Црногорцима и Бошњацима јер је њима свака помисао на њу мрска и у томе одмах виде опасност од великосрпског хегемонизма и његовог повампирења. Рецимо, Хрватска нам никада неће допустити да уђемо у ЕУ, где иначе нећемо никада ући, ако само наслути опасност повампирења југословенства и Велике Србије. Зашто неко упорно у вези са ЕУ помиње Аустроугарску? Личи ли или не личи икоме ЕУ на „тамницу народа“? Шта је смисао ширења таквих страхова?

[restrictedarea]

Зар је Србија толико провинцијализована да је потребно да јој дође неки другоразредни историчар Кларк да би нама у Србији казао оно што ми одувек знамо: да Гаврило Принцип није злочинац и терориста и да није крив за почетак Првог светског рата? И да му се ми због те и такве тврдње дивимо и захваљујемо му се? Да ли смо ми толико провинцијализовани да са великом пажњом слушамо извесног Сакса, а није плејбој Гинтер коме смо се дивили због љубавне везе са Брижит Бардо, који нам прича да за нас није решење шок-терапија? Као да ми то одавно и на својој кожи проверено не знамо. И као да се не сећамо како су његова теорија и пракса не само нас него и Русију завиле у црно.

Нема (или има!) са овим Саксом непосредне везе то што је Србија толико богата да не само да помаже својој буржоазији да се нађе на Форбсовој листи најбогатијих у региону него је издашна и према хрватским тајкунима Ивици Тодорићу и Емилу Тедеском.

Неко би морао да нам одговори на ова питања. Можда управо она  заслужују некакав приоритет у односу на проблем има ли или нема плагијата у случају доктората министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. Испало је да ће свако ко напише да је управљање неким градом сложено и да се за решавања урбаних проблема морају користити стручњаци организовани у разна тела и комисије бити оптужен за плагијат. Уопште, вреба опасност да ће свака успутна реченица или помен неког најбаналнијег општег места изазвати сумњу да је реч о плагијату. Испада да је и легендарни градоначелник Београда Бранко Пешић био плагијатор. Није писао докторате али је користио знање стручњака да би решавао проблеме Београда. А ако томе додамо да је у његовим службама радио млади Слободан Милошевић, слика постаје потпуно паклена. Гледајући у ретровизор и погледајући кроз шофершајбну, постаје нам такође јасно и зашто је ликвидиран наш банкарски систем. У њему су, и то на високим функцијама, били запослени Слободан Милошевић и Борка Вучић. И баш зато је и наша дојучерашња влада у техничком мандату преузела обавезу да до 2017. ликвидира и Комерцијалну банку. Има ли бољих и убедљивијих разлога да се све ово обави? Зар треба да чекамо да се жути картел врати на власт па да докусури оно што је стицајем околности пропустио или није стигао да уради?

Када је реч о плагијатима, помињу се ових дана и немачки и мађарски министри, те шефови држава али, крајње неправедно, нико ни да помене Стевана Лилића који је још увек редовни професор Правног факултета а који је својевремено, и то читавом књигом и обиљем снажних доказа, оптужен за плагијат. И не само да ништа није било, напредовао је он у научним звањима и јавним делатностима и нико тај највећи скандал у научној заједници овом приликом и не помиње само зато јер поменути Лилић припада другосрбијанској грађанистичкој опцији.

Поменули смо већ неке важне успутне реченице. Као колонијалном привеску, нама истине као и да припадају само у прелазним реченицама. Тако је Џорџ Фридман, директор утицајне америчке агенције за геополитичке анализе „Стратфор“,  гостујући у Београду, казао: „Косово је било грешка од самог почетка.“ И потом је Џорџ мирно наставио своја разматрања о Русији и Украјини! И не нађе се нико да  му каже да застане и да каже нешто више и јасније о том признавању грешке. Као и о томе када је он поменуту грешку схватио и има ли то неке последице, на пример, по истину о томе ко је и како разбио Југославију и ко је за то крив.

Али то што је Фридман пропустио да каже објаснио је више него ауторитативно један од највећих мислилаца данашњице, немачки филозоф Јирген Хабермас у интервјуу загребачком „Глобусу“:

„Увијек сам мислио да је Југославија требала остати заједно. Тај распад је био трагедија. Геншер је направио страховиту погрешку, страховиту, с тим прераним признањем Хрватске. То је било велика грешка.“

И тако − из грешке у грешку, без извлачења поука из туђих грешака, ми настављамо да правимо грешке и тек се спремамо да направимо највеће. А Србија, да парафразирамо Ива Војновића, и даље плови и све је даља и даља у тој пловидби.

[/restrictedarea]