Dužina nije baš nebitna

Piše Miodrag Zarković

To što je „Dnevnik“ RTS-a od srede, 11. juna, za izveštaj o poseti Aleksandra Lukašenka izdvojio svega 25 sekundi još jedna je potvrda, možda i jača od dosadašnjih, pogibeljnog sunovrata srpskih medija

Kao i sve velike tragedije, tako i ova srpska nije nastala ni iz čega, niti će tek tako nestati sama od sebe. Ona je deo šireg i dužeg sklopa, jednog zlokobnog konteksta koji već stotinak godina sprečava Srbiju i Srpstvo da najzad naprave iskorak ka čvrstom, neuzdrmanom, postojanom, ljudskosti prilagođenom društvu.

Taj kontekst je možda teško imenovati: da li je to teško objašnjiva zaljubljenost u Zapad; da li još neshvatljivija zaokupljenost regionom i južnoslovenstvom; da li mučka, strahom podstaknuta osveta samozvanih „elita“ nad narodnim slojevima, zbog toga što su ovi drugi i istorijski i kulturno dostigli određene visine koje će ovima prvima vazda izmicati…? Ali je zato lako prepoznati dve osnovne odlike tog trajućeg konteksta: 1) večita, ponizna, samoponižavajuća snishodljivost prema Zapadu i njegovim najpouzdanijim slugama u okruženju, i 2) jedva prikriveni, ali ipak osetni prezir prema svemu što dolazi sa Istoka. Pri tome, nije ovde reč samo o geografskim odrednicama već prvenstveno o kulturnoj pripadnosti. Primera radi, iako Južna Amerika po pukom položaju pripada zapadnoj hemisferi, mnoge tamošnje zemlje i društva su u smislu kulture života svetlosnim godinama daleko od Zapada kakav najčešće prepoznajemo (Severna Amerika, zapadna i severna Evropa, Australija) a čija je glavna osobina agresivnost.

Taj kontekst je najlakše osetiti u onoj sivoj zoni između potpuno zvaničnog i savršeno nezvaničnog. Zvaničnici i državnici će, ma koliko bili nevešti ili pak pristrasni u ideološkoj bliskosti sa Zapadom, uvek naći dovoljno pristojnosti da se načelno odnose jednako prema svakome. Na drugoj strani, običan svet je nesputan protokolima i samim tim slobodan da izražava svoja uverenja bez zadrške, pa je zato sklon da se makar i nesvesno odupire kontekstu: ali, običan svet isto tako i ne može da utiče na kontekst, tj. kontekst postoji i bez podrške ili učešća najširih narodnih slojeva. Zato je za prepoznavanje tog šireg smisla najcelishodnije sagledati pomenutu sivu zonu, odnosno one društvene činioce koji moraju da budu i tamo i ovamo. A to su prvenstveno glasila. Sredstva javnog izveštavanja. Nesumnjiva odgovornost koju njihova delatnost nosi sa sobom nameće im položaj veoma sličan zvaničnom, dok ih sa druge strane neposredan dodir sa publikom – koju uglavnom čine narodne mase – čvrsto drži među običnim smrtnicima. Plivajući često između čekića i nakovnja, glasila postaju ogledalo svakog konteksta, a naročito ovog preovlađujućeg, koji traje bezmalo ceo vek.

[restrictedarea]

Od svih glasila prisutnih u srpskom javnom prostoru, televizije su svakako najuticajnije, a od televizija pak najveća moć pripada Javnom servisu. Što se tiče samog Javnog servisa, tu po snazi odskače „Dnevnik“, središnja informativna emisija. U njemu se, više nego u ičemu drugom u zemlji Srbiji, kontekst o kojem je reč razabire jasnije nego igde drugde, upravo zbog toga što „Dnevnik“, kao najgledanije štivo Radio-televizije Srbije, ali i kao emisija čiji stavovi i zaključci u izvesnoj meri neminovno odražavaju i stanovišta zvaničnog Beograda, mora da bude u skladu sa kontekstom, a ne sme da ga krije.

Posledica svega toga su često nepojamna ishodišta, poput jednog koje se dogodilo u sredu, 11. juna, na dan kada je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko započeo zvaničnu posetu Beogradu. Te večeri je „Dnevnik“ o Lukašenkovom dolasku izvestio prilogom u trajanju od – 25 sekundi! Prilog se sastojao od video-snimka propraćenog tekstićem koji je pročitao spiker:

„A predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko večeras je položio venac na spomenik Neznanom junaku na Avali, čime je i zvanično počeo posetu Srbiji. Uz intoniranje beloruske i srpske himne i vojne počasti, zajedno sa sinom Nikolajem, odao je počast srpskim vojnicima.“

Iza ovog priloga, usledila je interna špica za blok vesti posvećen poplavama. Špica koja sadrži prizore poplavljenih područja i završava se napisom „Ne zaboravimo“ traje 23 sekunde. Dakle, izveštaj o poseti Lukašenka dobio je samo dve sekunde više nego špica kojom se najavljuje određeni blok vesti.

Ruku na srce, Lukašenko je tek za dan kasnije, četvrtak, imao zakazane sastanke i zvanične razgovore sa predstavnicima srpske države, tako da je tog dana „Dnevnik“ verovatno bio prinuđen da predsedniku Belorusije ipak posveti nešto više pažnje (ovaj broj „Pečata“ je do tada već uveliko bio u štampariji). Ali, izostanak kakvih uobičajenijih aktivnosti prvog dana posete ne bi smeo da bude razlog za ovako mizerno vreme koje je „Dnevnik“ izdvojio za Lukašenkovu posetu. Uostalom, lako ćemo se prisetiti koliko su zapadni izaslanici mnogo nižeg reda – sve sam Filip Riker do Filipa Gordona – dobijali televizijskog prostora iako nisu učestvovali ni u čemu što je bilo otvoreno za javnost ili namenjeno izveštavanju.

Dvadeset pet sekundi! To je podatak koji, iskreno, obesmišljava svaku dalju raspravu o slobodi medija u Srbiji, zato što očigledno ukazuje na to da ovde nisu toliko porobljeni mediji koliko je u stvari porobljena Srbija. O čemu može da se priča, ako uredništvo „Dnevnika“ oseća „slobodu“ da na ovaj način, posredno ali vrlo nedvosmisleno, uvredi šefa jedne velike i značajne evropske države kao što je Belorusija? Znaju i oni da je to što su uradili čist skandal, ali baš ih briga. Može im se. I tu se onda vraćamo na kontekst, koji nema naročite veze sa cenzurom ili autocenzurom. Samo pomislite na to koliko ljudi zaposlenih na RTS-u mora da glasno ili prećutno prihvata ceo taj kontekst (makar se i ne slagali sa njim) ne bi li ovakvi ispadi poput 25-sekundnog priloga o Lukašenku uopšte bili mogući. A oni se dešavaju svakog dana. Nisu svi upadljivi kao što je ovaj, ali su neprestani. To ne možete da postignete pukom cenzurom. To je posledica uvreženog načina razmišljanja i življenja, posejanog ovde pre stotinak godina, pa od tada nikad iskorenjenog.

U suočavanju sa tim kontekstom, koji na naše oči izjeda i državu i društvo, analiza medijskog ili televizijskog prostora jednostavno više nema ni svrhu ni opravdanje. Ako ga je ikada i imala.

[/restrictedarea]