Antifašističko prikrivanje separatizma

Piše Dragomir Anđelković

O vezama lažnoga autonomaškog antifašizma u Vojvodini i potencijalne rekonstrukcije pokrajinske vlasti

Od kada se na prošlim republičkim izborima – s obzirom na debakl koji je tu doživeo vladajući DS – pokazalo da sadašnja vlast u Vojvodini nema ni minimum legitimiteta da to i dalje bude, počele su priče o skoroj promeni vladajuće garniture u našoj severnoj pokrajini. Ovih dana nam je Maja Gojković u ime SNS poručila da je brza smena tamošnje vlasti neophodna, ali da njena stranka neće ni u kom slučaju učestvovati u rekonstruisanoj vojvođanskoj administraciji ako tu i dalje bude DS. To je odgovor na ideje koje su nedavno, verovatno kao probni balon, puštene u opticaj od sadašnjih pokrajinskih partnera DS. Reč je o priči da je za Vojvodinu, navodno, najpogodnija koncentraciona vlada u kojoj bi bile (gotovo) sve stranke zastupljene u njenoj skupštini. Takvo poigravanje idejom i terminom „nacionalnog jedinstva“ na nivou koji nije nacionalni već samoupravni ukazuje na separatističke tendencije. I stoga, a da ne ulazimo sada i u brojne druge razloge, u pitanju je državno nekonstruktivan predlog. No, ništa bolja nije ni ideja o stvaranju nove vojvođanske vlasti zajedno sa, suštinski, secesionističkim snagama. Tako one i nadalje zadržavaju državne resurse za antidržavno delovanje. Da je ono baš takvo − vidimo i u vezi sa ponovo aktuelizovanom pričom o specifičnom  „vojvođanskom antifašizmu“.

FAŠISTIČKI MOZAIK Liga socijaldemokrata Vojvodine, kao parlamentarni vrh autonomaškog (zapravo secesionističkog) pokreta u našoj severnoj pokrajini, često se poigrava antifašizmom. Slično se ponašaju i drugi elementi heterogenog, zbog ličnih računa posvađanog, ali u celini malignog vojvođanskog secesionističkog konglomerata. Prvo ćemo videti da se tu ne radi ni o kakvim antifašistima a potom zašto se pribegava takvoj političkoj maskaradi tj. da je baš tu potvrda da oni što toliko govore o autonomiji zapravo misle na državnost.

Izvorno se pod fašizmom podrazumeva antidemokratska, militaristička, imperijalistička, ekspanzionistička, nacionalistička, etatistička, kolektivistička i korporativna ideologija. Nosilac te ideologije bila je partija italijanskog diktatora Musolinija. U nemačkoj nacističkoj interpretaciji ta ideologija je poprimila i šovinistički, odnosno rasistički sadržaj. Ekspanzionizam je dobio drugačiju potku, a to je širenje životnog prostora nacije. Po uzoru na italijansku Fašističku partiju, i potom nemačku Nacionalsocijalističku stranku, tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, širom Evrope formirani su slični pokreti. Neki od njih su se sami dokopali vlasti, neki su je dobili od strane nemačkih okupatora.

Naizgled, sve fašističke partije bile su slične. Obeležavao ih je kult vođe, populizam, uniformnost, čvrsta organizacija, nasilni odnos prema neistomišljenicima. Ipak, među njima su postojale i značajne ideološke razlike. Dok su nemački nacisti bili antiklerikalno raspoloženi, španski falangisti su bili klerikalci. Italijanski fašisti su bili daleko od pravog rasizma i antisemitizma, za razliku od nemačkih nacista. Portugalski fašisti nisu bili zastupnici teritorijalnog ekspanzionizma. Štaviše, teško ih je nazvati i nacionalistima!

[restrictedarea]

BAŠTINICI TRADICIJE Razlikovali su se fašisti i u pogledu ispoljene brutalnosti. Dok je Musolinijev režim u Italiji izgubio stotinak ljudi i na okupiranim područjima ipak nije bio genocidan, nemački nacisti su u svojoj otadžbini i van nje prouzrokovali milionske žrtve. Skloni zločinačkim krajnostima, esesovci su ipak mogli jedino da se „dive“ srednjovekovnoj kreativnosti u vršenju monstruoznih pokolja koju su ispoljavali hrvatski nacisti – ustaše. No, bez obzira na različit intenzitet nasilja, sve fašističke i nacističke pokrete obeležavala je sklonost ka njemu, kako unutar svojih zemalja tako i kada se radi o ponašanju država na međunarodnoj sceni. Uz to,  zajedničko svim fašističkim pokretima je i antidemokratska, antiparlamentarna pozicija i korporativno shvatanje. Pod poslednjim se podrazumeva model državnog arbitriranja među socijalnim grupama, odnosno između kapitalista i radnika. Svrha korporativnog koncepta bila je i da se ekonomija usmerava u pravcu željenom od strane vlasti i umanje socijalne tenzije.

Danas je, u domenu aktuelne politike (naravno ne i odnosa prema prošlosti) besmisleno govoriti o antifašizmu, osim ako se kao primarni cilj političkog delovanja ne odredi borba protiv generalnih ideoloških postulata fašizma, odnosno protiv onoga što je iz tog asortimana još živo. A od formalizovane antidemokratske pozicije i fašističkog korporativizma danas nema ni traga, kako u Srbiji tako i u svetu, osim na potpunim marginama političke pozornice. No, zato sklonosti ka nasilju ima mnogo! Njegov nosilac je NATO, odnosno vodeća sila tog pakta SAD. Ovi geopolitički činioci – iako su to jake reči, činjenično su utemeljene – u domenu spoljne politike umnogome baštine fašističke i nacističke tradicije. I da li se naši tzv. vojvođanski antifašisti bore protiv toga? Naravno da ne.

Kakvi su to onda antifašisti? Za razliku od modernih antifašističkih pokreta u Evropi, koji svoju delatnost usmeravaju pre svega protiv mondijalizma, krajnosti kapitalističke eksploatacije i NATO nasilja, naši samozvani antifašisti autonomaške provenijencije aplaudiraju globalnim nasilnicima i doživljavaju ih kao cvet demokratije! Uz to, tek i to da ne zaboravimo, lideri vojvođanskih lažnih antifašista i sami su kloni nasilju. Setimo se samo Čankovog nekadašnjeg napada na zgradu RTS u Novom Sadu, odnosno ritualnog razbijanja table sa nazivom te institucije. Ili ne tako davne njegove umešanosti u brutalno prebijanje čoveka sa kojim je u kafani došao u  nekakav sukob.

 

ANTIFAŠIZAM I AUTNOMIJA  Evo nas i kod odgovora na pitanje zašto nasilni vojvođanski autonomaši sebe napadno prikazuju kao antifašiste iako u modernom smislu to svakako nisu. Stvar je vrlo prosta: antifašizam, koji za naše građane po pravilu ima pozitivan smisao, za autonomaše je zastor za separatizam. Kao, nisu oni separatisti, već su antifašisti a to podrazumeva široku autonomiju, zapravo državnost Vojvodine. Takvu besmislicu dokazuju raznim manipulativnim vratolomijama. Bar delimično na njih smo imali priliku da se podsetimo i u vezi sa održavanjem kvazinaučne konferencije koja je prethodila objavljivanju zbornika radova „Antifašizam AVNOJ Autonomija“, odnosno tokom njegovih aktuelnih promocija, gde se ističe i nedavni govor Latinke Perović: „Vojvođanski otpor dolazi iz kulture“.

Naravno, u zborniku takvog tipa ima i smisaonih radova, odnosno ne svodi se sve na puku propagandu zasnovanu na neistinama i „poluistinama“. Međutim, i toga i te kako ima, pogotovo u vidu raznih nakaradnih konstrukcija. Evo samo jedne od njih iskazane rečima Latinke Perović o pristupu pojedinih autora pomenutog zbornika: „Federalna Jugoslavija kao garant autonomije Vojvodine razmatrana je nedeljivo od antifašističke borbe, odnosno i od njene revizije koja se vrši od osamdesetih godina prošlog veka do Ustava Srbije 2006, koji Vojvodinu drži u parališućem provizorijumu (Micić, Ilić, Berisavljević, Kostić, Radosavljević, Krunić, Radić).“

Svako tumačenje ovih zbrkanih besmislica je, uveren sam, nepotrebno. Same po sebi dovoljno govore o onima koji ih zagovaraju. A sličnosti sa njima i te kako još ima u knjizi „Antifašizam AVNOJ Autonomija“ ili u hvalospevima o njoj. Što se tiče običnih naklapanja o devastaciji Vojvodine od strane Beograda, izmišljenoj korelaciji nivoa autonomije i tempa ekonomskog razvoja naše severne pokrajine, vojvođanskom identitetu, organskoj vezi između antifašizma i autonomije – to sve gotovo da nije vredno ni pomena. U pitanju su već hiljadu puta prežvakana opšta autonomaška (vojvođanskoseparatistička) mesta.

 

(DE)KONSTRUKCIJA  Naklapanja o autonomaškim zalaganjima kao aktuelnom vidu ne samo negovanja već i ispoljavanja antifašizma toliko su nesuvisla da im – da kojim slučajem nisu deo šire priče – ne bih posvetio ni par redova. Ko su i šta su oni koji iza njih stoje već dovoljno dobro znamo. No, problem je što bar jedna politička (partijska) frakcija autonomaškog bratstva očekuje da postane deo „rekonstruisane“ vlasti u Vojvodini. I to se smatra kao nešto normalno od onih koji treba da budu noseći stub nove pokrajinske vlade kao što su sada republičke.

Demokratska stranka je napravila mnogo štete Srbiji, kojom je na nivou republičkih institucija vladala do polovine 2012. godine. Ništa manje, a verovatno ni više nedaća prouzrokovala je svojim korupcionaškim i pljačkaškim modelom vladanja i u Vojvodini, gde i dalje drži pokrajinske administrativne poluge. Na to se nadovezuje i šurovanje sa tamošnjim autonomašima. No, oni nisu ništa bolji od DS. Dele sve mane te stranke u vezi sa odnosom prema onome što se da „obrstiti“ a imaju mnogo gori odnos prema državnom jedinstvu. To je kompenzovano činjenicom da takve stavove ne kriju, što je manje opasno nego kada su oni na nešto nižem nivou (što je slučaj sa vojvođanskim DS) ali su prikriveni i otuda prihvatljiviji većini stanovnika Vojvodine koji se protive vidljivim separatističkim trendovima.

Kada autonomaši već nisu bolji od DS, na osnovu čega je onda prihvatljivo da oni učestvuju u rekonstrukciji vojvođanske vlasti? To da u njoj sede oni koji jedinstvu Srbije ne misle ništa dobro ne da se pravdati time da nam zbog poplava ili nekog drugog razloga sada ne trebaju izbori. Oni su mnogo manja šteta nego da bar u nekim resorima na području naše severne pokrajine imamo nacionalno destruktivnu vlast. Sada je prilika da se uz DS iz vlasti očiste i partijski i drugi – sa administracijom tesno povezane NVO, medijski, i iz domena kulturnih institucija – autonomaši, koji svojim talentom za podmetanje „kukavičjih jaja“ dugoročno, upotrebljavajući raznovrsne pokrajinske resurse, mogu da nanesu nacionalnom jedinstvu ogromnu štetu. Neshvatljivo je da se ta šansa ne koristi, šta god rekli strani mentori separatista, ako se Srbiji uistinu želi dobro! O tome bi oni koji donose ključne odluke valjalo da razmisle inspirisani i najnovijim autonomaškim naklapanjima o antifašizmu.

[/restrictedarea]