Slučaj Kiš 2014. (nastavak)

Piše Milo Lompar

PROMENA FOKUSA POLEMIKE: Politika – u tekstu „Bernhard i mi“, objavljenom u subotu 26. aprila 2014. godine, kao već trećem uzastopnom napadu na moju ličnost – odjednom stavlja u stranu sasvim proverivu i očiglednu činjenicu: denuncijant sa maskom znanstvenika je – mimo bilo kakvog razumnog povoda – otpočeo spor sa mnom, jer je uži izbor za nagradu Nikola Milošević ozračio optužbom koja i samu knjigu i predsednika žirija, kao da žiri nije višečlan, situira u zloglasni kontekst antisemitizma

Vasović i Bernhard, via Mihiz

Da bismo razumeli šta se događa u jednoj polemici, neophodno je da pratimo promenu njenog fokusa. Jer, onaj učesnik polemike koji menja pozornicu ili temu rasprave prećutno priznaje da je izgubio sam spor, pa nastoji da prikrije očigledne tragove gubitka. Tako Politika – u tekstu „Bernhard i mi“, objavljenom u subotu 26. aprila 2014. godine, kao već trećem uzastopnom napadu na moju ličnost – odjednom stavlja u stranu sasvim proverivu i očiglednu činjenicu: denuncijant sa maskom znanstvenika je – mimo bilo kakvog razumnog povoda – otpočeo spor sa mnom, jer je uži izbor za nagradu Nikola Milošević ozračio optužbom koja i samu knjigu i predsednika žirija, kao da žiri nije višečlan, situira u zloglasni kontekst antisemitizma.

Kada se pokazalo da od samih optužbi nije ostalo ništa – osim neprijatnog traga denuncijacije koju je davno preporučivao don Bazilio, uveren da posle nje uvek nešto ostane, što je potom usvojio Gebels – odjednom je nastupila promena fokusa. Ona podrazumeva proizvoljno posezanje za jednim argumentum ad hominem. To je potez nekoga ko nema više valjanih intelektualnih sredstava. Svakako da bismo imali šta kazati u području koje otvara ovaj argumentum ad hominem, ali bi to značilo promenu prirode same rasprave. Kako imamo sasvim drukčiji lični moral od Politike i njenog denuncijanta, kako imamo i valjanih intelektualnih oruđa u razvijanju mogućnosti same rasprave, ostaje nam da podsetimo na pismo Osman-paši Skopljaku – od 23. jula 1844. godine – u kojem Njegoš kaže: „nego mene nije moja učtivost dopuštala da se ja u one nelijepe odgovore puštajem.“ Sam argumentum ad hominem pokazuje da Politikin denuncijant nije razumeo prilično jednostavnu stvar: nije on postao denuncijant po svojim ličnim osobinama, niti po sasvim neprikladnoj privatnoj upotrebi uma, nego po javnom, nemotivisanom i neistinitom pripisivanju antisemitizma žiriju koji ne deli njegovo mišljenje o knjizi Zar opet o Kišu?

„UVOĐENJE” TOMASA BERNHARDA Tako jedini argument – koji treba da iz čitaočeve svesti ukloni ovaj višestruki debakl – iznenadno i nemotivisano postaje priča o Tomasu Bernhardu. To je nova promena fokusa polemike. Jer, ovaj austrijski pisac „afirmiše istinsko na račun tek deklarativnog samotništva iza kojeg lako proviruje populistički shvaćen resantiman i nevešto prerušene kolektivne frustracije“. Ova tvrdnja je usmerena na moje shvatanje samotništva kao jezgra poetike Nebojše Vasovića. Kako Bernharda čini istinskim samotnikom – po ovom viđenju stvari – „obračun s lažnim sentimentom prema sopstvenom poreklu, jeziku, kulturi, povesti, državnoj politici i njenim eksponentima“, onda ovaj obračun ne bi trebalo da bude prisutan u delu Nebojše Vasovića koji očituje samo „deklarativno samotništvo“. Da li stvari odgovaraju ovom opisu situacije? Da li je, dakle, Politika imala sreće sa novom promenom polemičkog fokusa?

Tu je neophodno odgovoriti na dva prethodna pitanja. Da li je Vasovićev kritički postupak u odnosu na druge pisce drukčiji nego kada je reč o Kišu? Da li je Politikin denuncijant uvek gledao na isti način na Vasovićev kritički postupak? Ako to nije činio, kao što sugeriše njegova napomena da Vasović „u svojim kritičkim radovima već desetak godina“ zagovara „privlačan koncept etno-konfesionalno ekskluzivne, puristički samodovoljne književnosti i kulture“, onda se valja zapitati kakav je koncept naš esejista zagovarao pre famoznih „desetak godina“, u čemu se njegovo pisanje razlikovalo od aktuelnog i – nota bene – kakav je odnos imao Politikin denuncijant prema kritičkom pisanju Nebojše Vasovića u tadašnjem vremenu?

Premda je u knjizi Protiv Kundere ispoljeno isto poetičko stanovište kao i u knjigama o Kišu, mogli bismo primetiti kako je Vasovićev kritički temperament svakako usijaniji kada govori o Kišu. Da li je, međutim, naš esejista ispoljio ovako usijan temperament i kada je govorio o nekom drugom piscu? Još 1995. i 1996. godine pojavili su se kritički tekstovi koji su naznačili ključna svojstva Vasovićevog poetičkog stanovišta kao stanovišta koje se – sa prirodnim tematskim razlikama – pojavljuje u svim njegovim potonjim kritičko-esejističkim knjigama. No, u tim tekstovima pojavljuju se i isti kritički temperament i rečnik kakve smo upoznali u knjigama o Kišu.

To su bila dva kritička teksta (jedan oblikovan kao kritički prikaz, a drugi kao polemički odgovor) o Autobiografiji o drugima Borislava Mihajlovića Mihiza. Oba teksta su objavljena u beogradskom časopisu Reč: u novembru 1995. i decembru 1996. godine. To je bilo znatno pre famoznih „desetak godina“ u kojima je navodno došlo do promene Vasovićevog shvatanja književnosti. Kako, dakle, Vasović ocenjuje Mihiza?

PROKLETSTVO PISCA Šta je najveće prokletstvo za Mihiza? „Biti sam, odstranjen iz cirkusa istorije.“ Ko su bili Mihizovi poslodavci? „Istaknute partijske ličnosti.“ Šta je Mihiz u životu radio? „Kroz uvek otvorena vrata svoje sobe, imao je Mihiz u svakom trenutku pogled na čaršiju i čaršija na njega.“ Kakav je Mihizov kritičarski moral? „Čim ¸oštro kritičarsko pero‘ bude procenilo da od Ćosića može imati koristi, neće ostati ništa od kritičarske smelosti.“ Kakav je Mihizov kritički stav? Oličava ga „Mihizovo koketiranje sa ustaljenim vrednostima i politički podobnom predstavom naše literature“. Kakav je Mihizov životni put? „Od titovskog brigadira do krunskog savetnika.“ Šta je Mihizova Autobiografija o drugima? „Ona je solidan inventar trikova kojima se njen autor služio da bi preživeo, ali ništa više od toga.“ Kakav je Mihizov životni status? „Mihiz… insistira na svom disidentstvu, a kao dokaz za to navodi poluvekovno flertovanje sa ljudima iz političkog vrha jedne zemlje.“ Koju ličnu osobinu prepoznajemo u junaku Mihizovog pripovedanja? „Kameleonstvo Mihizove ličnosti.“

Pre nego što utvrdimo da li su Vasovićeve ocene opravdane, istinite, uvredljive, moramo uočiti kako su one veoma slične ili, čak, istovetne sa mnogim njegovim ocenama Kišove ličnosti, kao što njihova ekspresivnost pripada osobenoj usijanosti kritičkog temperamenta. Bilo da piše 1995. ili 1996. ili 2003. ili 2004. ili 2014. godine, Nebojša Vasović upotrebljava sličan kritički rečnik: i kad piše o Mihizu, i kad piše o Kišu.

Nisu, dakle, njegove teme nego njegov pogled na svet ono što izaziva pojavu srodnih kritičkih primedbi. Ako je ekspresivnost kritičkog temperamenta najpovršniji vid podudarnosti unutar njegovih kritičkih tekstova, onda – na dubljem nivou – možemo uočiti da čitav niz primedbi koje su upućene Mihizu u mnogo čemu odgovara primedbama koje su upućene Kišu. Jer, Vasović svakog od njih vidi – pozivajući se na jedan Mihizov iskaz – kao ljude koji su uklopljeni u društvo, koji „žive u nekoj vrsti simbioze“.

To važi za Mihiza „koji se tako ¸hrabro‘ podsmevao soc-realizmu“, ali je proveo „svoju mladost, pa i svoj kasniji život, sasvim dobrovoljno, upravo po receptu soc-realizma, u krdu“. Zar ovaj prigovor Mihizu, kao junaku jednog autobiografskog pripovedanja, nije sasvim srazmeran prigovoru po kojem je Boris Davidovič – kao oličenje pripovedačkog patosa sa humanističkim i antikomunističkim zaleđem – oblikovan po modelu komunističkog revolucionara?

Kada kaže kako „teme o kojima je Mihiz pisao nikada nisu bile njegove, već su uvek na neki način bile naručene, bilo bukvalno naručene, bilo izazvane spoljašnjim okolnostima“, zar Vasović ne utire put svojim opservacijama o Kišovom neautentičnom odnosu prema nekim od odabranih pripovedačkih tema, koje su izabrane s obzirom na konjunkturu spoljašnjih okolnosti?

Zar se podudaranje Vasovićevih ocena nekad ne proteže do istovetnih jezičkih određenja, pa „kameleonstvu Mihizove ličnosti“ odgovara Kišovo „kameleonstvo“? Zar se detaljna kritika Kišovih jezičkih i stilističkih rešenja ne podudara sa ocenom da „Mihizovo štivo vri od sintagmi potpuno besmislenih“, da u njemu ima „mnogobrojnih primera jezičkih rogobatnosti“, „nečeg novinarski površnog“, jer je Autobiografija o drugima pisana „aljkavim jezikom i novinarskim stilom“?

[restrictedarea]

Zar modus neautentičnosti koji postavlja kod Kiša Vasović ne prepoznaje i kod Mihiza kada kaže da je Mihiz pisao „iz potrebe da se zadovolji čitalac, a ne da se iskaže subjektivni, umetnički i lični doživljaj sveta koji, kod pravog pisca, često proverava horizont iščekivanja kako u pogledu izbora teme tako i u pogledu njenog oblikovanja“? Zar naglašavanje Mihizovog prividnog disidentstva nije utrlo put naglašavanju da je Kiš bio „kobajagi disident“?

JEDINSTVENO STANOVIŠTE Brojni primeri pokazuju kako je notorna neistina da je Nebojša Vasović nešto promenio u svojoj poetici pre famoznih „desetak godina“. Zašto je Politikinom denuncijantu ovakva neistina bila potrebna? Ako brojni primeri pokazuju značajne podudarnosti koje proističu iz interpretativne perspektive, a ne usled prilagođavanja samom predmetu proučavanja, onda to znači da Nebojša Vasović poseduje sopstveni interpretativni model koji primenjuje i na Mihiza i na Kiša. Možemo osporavati valjanost samog modela, kao što možemo osporavati prikladnost primene tog modela na svaki odabrani predmet proučavanja. Ali, nikako ne možemo prevideti da je reč o jedinstvenom poetičkom stanovištu u jezgru samog modela: ako stvari stoje tako, onda otpadaju primedbe koje Vasovićevu kritiku Kiša premeštaju u područje neke sasvim posebne – i samo u tom slučaju delotvorne – motivacije.

Tekst o Mihizu nam precizno imenuje i šta je u samom poetičkom srcu primenjenog interpretativnog modela. Jer, Vasović razlikuje „dva tipa ličnosti, izdvojenike i društvenike, samotnike i opštežitelje“. On smatra da dok je samotnicima „uslov opstanka i stvaranja nezavisnost“, dotle se opštežiteljima podsticaj za stvaranje nalazi „u slivanju, u društvenosti, u društvenom i političkom aktivizmu, ma kakav bio njegov predznak“. Iz ove perspektive je jasno da su Mihiz, Kundera i Kiš posmatrani na negativan način zato što – po mišljenju njihovog kritičara – pripadaju opštežiteljskoj vrsti umetnika, a ne zbog nekog posebnog ideološkog ili političkog aktivizma. Jer, Vasović je izričit: „ma kakav bio njegov predznak“.

Ako tako stvari stoje, postavlja se pitanje: zašto uredniku Reči ne smeta Vasovićev odnos prema Mihizu, kao što Politikinom denuncijantu smeta isti takav odnos prema Kišu, kad su taj urednik i aktuelni denuncijant – jedna ista osoba? To je ključno pitanje. Do odgovora možemo dopreti ako pogledamo sadržinsku stranu Vasovićevog interpretativnog modela.

Osporavajući Mihizovo disidentstvo, Vasović kaže kako su od poznatog kritičara mnogo veći disidenti bili mnogi ljudi koji su živeli u kazamatima „Titoševićeve Jugoslavije“ ili u izgnanstvu. On, dakle, situira Mihiza unutar veze između dve kolektivističke tradicije: titovske i miloševićevske. Upravo taj aktuelizujući potez odgovara Reči u 1995. godini: osuda aktuelnog političkog režima jeste ono što opredeljuje pozitivan odnos prema Vasovićevoj kritici Mihiza. U nevidljivoj no dejstvenoj pozadini ovog odnosa jeste određenje „nacionaliste“ koje Latinka Perović daje Mihizu.

Dosledan svom interpretativnom modelu, Vasović negativno ocenjuje Kiša kao pisca koji je „odličan primer globaliste, kako u estetici tako i u etici“. Upravo taj uvid obezvređuje našeg esejistu u očima Politikinog denuncijanta. Potpuno je – sa stanovišta Vasovića – svejedno koji kolektivistički model apsorbuje pojedinca. Ali, sa stanovišta urednika Reči i Politikinog denuncijanta, upravo je to presudno: zato što mu odgovara politička dimenzija teksta o Mihizu, iz Reči 1995. godine, kao kritika srpskog nacionalizma, on prihvata Vasovićev model interpretacije. Zato što mu ne odgovara politička dimenzija knjiga o Kišu, jer je u njoj ostvarena kritika globalizma, on poriče isti model interpretacije.

Optužba za antisemitizam prevashodno je, dakle, ideološka racionalizacija ovakvog stanja stvari. Jer, ideološke racionalizacije služe da prikriju istinski pokretački impuls svojih zastupnika. Vasović dosledno odbija konformistički model srpske ili svetske pozornice: on to čini u ime jednog radikalnog individualizma. Zar to nije srodno Bernhardovom samoodređenju kao čoveka koji ne veruje ni u šta? Urednik Reči i Politikin denuncijant ponaša se u duhu konformističkog modela koji nalaže priklanjanje modusu moći: svetskom, kada je on u sukobu sa srpskim, 1995. godine; ili srpskom kao oponašatelju i produžetku svetskog, kada su – kao sada, kao u titoizmu – oni u saglasnosti. To je razlika između autentičnog i slobodnog duha, koji misli po impulsu sopstvenog osećanja sveta i poetičkog stanovišta – bilo da misli pogrešno ili ne – i denuncijanta koji uvek racionalizuje svoje konformističko priklanjanje moći.

OTVORENOST MIŠLJENJA Svakako da ovako radikalnom individualizmu, kakav je Vasovićev, nisu potrebni nikakvi istomišljenici. Jer, radikalni individualista i ne zna šta bi sa njima, pošto mu je svaka ideja o grupi – po definiciji – strana. On može imati samo potrebu za dijalogom. Ali, dijalog nije denuncijacija, pošto pretpostavlja duh nijanse: sameravanje sličnosti i razlika kao jednu vrstu saglasja nesaglasnog. Ova spremnost na iskustvo saglasja nesaglasnog odlikuje se zastupanjem sopstvenih shvatanja u različitim okolnostima. To je razlikuje od oportunizma koji je često u korenu denuncijacije.

Tako sam o jednoj knjizi o Kišu, koja je potpuno drukčije intonirana od Vasovićeve, jer je veoma pozitivno intonirana, o knjizi Kiš Mihajla Pantića, imao prilike da govorim: nije čovekov um zarobljen u jednu ideologemu o Kišu nego je otvoren za sadržaje i iskustva koje stvara Kišova figura pisca. Gde sam govorio? Nota bene: u jevrejskoj opštini u Beogradu. Da li je razumno pomisliti da Politikin denuncijant preciznije od jevrejske opštine u Beogradu prepoznaje osobu koja je nadahnuta antisemitizmom?

To je otvorenost mišljenja: ako Nabokov može da za najgluplju rečenicu svetske književnosti kandiduje rečenicu Dostojevskog, za koga dodaje da zauvek čeka pred vratima njegovog kabineta da bi prodiskutovali zasluženo nisku ocenu koju je dobio pisac Zločina i kazne, zašto slobodni duhovi ne bi mogli da misle kako misle o Kišu? Šta je zatvorenost mišljenja? Kada Politikin denuncijant nalazi da su njihove reči „uvredljive“, premda ne kaže ko je njima uvređen, pošto je Kiš bio mrtav u času kada su se pojavile Vasovićeve knjige. Šta je pak zanimljivo? Da se slične reči našeg esejiste nisu doimale kao uvredljive za urednika Reči, premda je Mihiz bio živ kada su se one pojavile u javnosti.

Kao što razmišljanje slobodnih duhova nije denuncijacija, ono nije ni puko istomišljeništvo. Da je tako, pokazuje kritički prikaz Vasovićeve prve knjige o Kišu, koji sam objavio u Letopisu Matice srpske: u aprilu 2005. godine. Tako sam naznačio: „U najvećoj nedoumici nas ostavlja kritika Kišovih stilističkih rešenja.“ Ne samo da se Vasović nije saglasio sa ovim mojim mišljenjem nego je sa njim i polemisao u svojoj novoj knjizi o Kišu. U ovoj stvari kao da je Politikin denuncijant bliži Vasoviću od mene, jer on procenjuje da su ova zapažanja našeg esejiste „intrigantna“. I šta sad? Da li da ga optužim za antisemitizam?

Umesto toga, navodim sopstveni zaključak iz 2005. godine: „Ključni doprinos Vasovićeve knjige, uprkos njenoj polemičkoj zagrižljivosti, uprkos nesistematičnom izlaganju raznorodnih teza, uprkos nesmotrenosti koja vodi pojedine rečenice, jeste u otkrivanju mehanizma pomoću kojeg nastaje Kišova neproblematičnost… Vasović samo ostvaruje svoju subverzivnu osećajnost: u poetici koja na njoj nastaje, u razornoj i duhovitoj logičnosti mnogih rečenica, u beskompromisno negativnom stavu kojim se autor potpuno izlaže, Lažni car Šćepan Kiš predstavlja zanimljivu i uzbudljivu knjigu. Njena pojednostavljivanja, odviše dalekosežni zaključci, odviše velika osporavanja Kišove umetničke vrednosti, svojevrsna su cena koju plaća kritičarev temperament. Ma koliko istrajavali na ovim svojstvima, nećemo odagnati subverzivnost istina koje nam ova knjiga saopštava.“ Nije, dakle, reč o nekom zadatom istomišljeništvu, premda je moj odnos prema knjigama Nebojše Vasovića neskriveno pozitivan. Reč je o tome da je jedan čovek na meti izražene i dugotrajne medijske i kulturne diskriminacije. U takvim okolnostima, svako razumno naglašavanje nepodudarnosti sa njim mora voditi računa da ne dobije oblik prikrivenog podržavanja iznetih optužbi. Jer, to je starije od polemičke solidarnosti, pošto je reč o egzistencijalnoj solidarnosti.

OBESNAŽENE OPTUŽBE Neobično je da je Politikin denuncijant – u želji da ilustruje svoje dojave – posegao za rečenicom iz Vasovićevog Dnevnika: „U Andrićevim romanima srećemo Turke, u Pekićevim Cincare, u Pavićevim Hazare, u Kišovim Jevreje… Srpski pisci su odavno uveli sankcije nad književnim likovima srpskog porekla.“ Lišen crnog rokovnika, u kojem su zapisani datum i tačno vreme, Politikin denuncijant nije uspeo da znanstvenički precizno zabeleži citat, jer je – uzdajući se u varljivu sreću pogodnog trenutka – izostavio jednu rečenicu: „Čak je i Crnjanski u svom Romanu o Londonu za glavni lik uzeo Rusa a ne Srbina.“ Da li je ovu rečenicu izostavio s predumišljajem: da se ne bi videlo kako naš esejista ovde ne pravi nikakvu razliku između junaka bilo koje nacije ili tradicije?

Sam Vasovićev iskaz teško da može potvrditi optužbu o antisemitizmu. On, štaviše, takvu optužbu obesnažuje. Ona bi mogla biti samo deo optužbe o ksenofobiji. Jer, zašto bi nekom antisemiti smetali Turci ili Cincari ili Rusi kao književna tema? Oni bi mogli smetati nekom ksenofobu, pa bi antisemitizam bio samo posledica jedne šire netrpeljivosti, a ne poseban cilj. Ali, koliko je razumno pretpostaviti da je neko ko živi četvrt veka u Kanadi – ksenofob?

Dučić je savetovao Andriću da napusti hodže, vezire i efendije kao svoje teme i okrene se – kao obrazovan i kulturan čovek – Evropi. Da li je Dučić bio turkofob? Andrić ga nije poslušao. Znači li to da je bio turkofil? To samo znači da je bio autentično vezan za takav svet svojih junaka. Kada Vasović projektuje svoj osnovni interpretativni model na pomenute pisce, pošto njihov izbor junaka vidi kao plod želje za uklapanjem u društvene nizove, možda njegovo mišljenje nije istinito, ali ono zbog toga nije nužno ksenofobno ili antisemitsko.

Brojne optužbe počivaju na nepromišljenom i samorazumljivom shvatanju mnogih pojmova u duhu Politikinog denuncijanta. Tako on podrazumeva kako je „savremeni svet“ jedan, iako nas iskustvo opominje kako je taj svet – mnogoobličan. Tako on ne razume da sámo Vasovićevo kritičko stanovište nije uklopivo u neki kolektivistički poduhvat. Tako ne razabira da kada kaže kako su državne nagrade namenjene slavljenju države kao takve, on se saglašava sa Vasovićevim poentama o Kišu kao državnom laureatu a ne disidentu. Tako ne opaža da nije mudro osporavati državne nagrade u državnim novinama, jer ispada da je država pod sumnjom kada nagrađuje, dok je van sumnje kada podstiče denuncijacije. Tako mu promiče da ako je odredio Bernharda kao nekoga ko ne veruje ni u šta, onda nije zgodno da kaže kako je ovaj pisac liberalno-levičarski nastrojen: onda ipak veruje u nešto?

On svakako ne prepoznaje egzistencijalni impuls samotništva unutar kritike društva, nacije, države: Bernhard je samotnik, kao što je to i Solženjicin. Jer – kako je pisao Nikola Milošević – „boraveći u svojoj otadžbini kao zatočenik Gulaga, a potom kao oslobođenik do svoga izgnanstva, Solženjicin je u prvi plan stavljao kritiku sovjetskog totalitarnog režima, posežući pri tom i za nekim tekovinama liberalne teorije i prakse“, da bi „onoga časa kada se obreo u jednom drugačijem političkom poretku, počeo… on da upire prstom u tamne strane zapadnog sveta, služeći se u tu svrhu ideološkim arsenalom ruske antiliberalne političke tradicije“, u meri „da neke konkretne kritičke primedbe ovog velikog pisca pogađaju samu srž tamne strane zapadnog, posebno američkog sveta“. Tako samotnik može – u egzistencijalnom smislu – biti i levi-liberal, i konzervativac, i socijalista. Jer, egzistencija u samotniku različito odgovara na podsticaje koje joj društvo upućuje.

SAMOTNIČKI TITRAJI Da li je takav i Nebojša Vasović? Zar kod njega nije na delu obračun sa lažnim sentimentom prema sopstvenoj povesti i kulturi u času kada kaže kako „ne obožavamo mi cara Lazara zato što volimo mit o njemu, već zato što u njemu vidimo odličnu građu za mit“? Zar ovo nije šamar nacionalnom ukusu? Zašto ne prepoznajemo obračun sa lažnim sentimentom prema državnoj politici i njenim eksponentima kada pročitamo kako naši komunisti sa našim popovima imaju zajedničku osobinu da „još uvek beže sa sela“? Zar ovo nije šamar verskom ukusu? Šta donosi tvrdnja: „da nema naših nacionalista, naši kosmopoliti bi sami bili nacionalisti. Isto je i sa našim nacionalistima: da tamo nema nekih kosmopolita – ne bi se oni nikad setili svoje nacije.“ Zar ovo nije šamar javnom ukusu? Sve su to samotnički titraji svesti koja je negativno i istovremeno usmerena ka međusobno suprotstavljenim stranama nacionalnog i političkog spektra.

Nemilosrdan je njegov obračun sa društvenom laži koja obavija srpsku književnost u času kada naglasi kako „srpska književnost pati od zabrinjavajuće malog broja samoubica“: „ponekad pomišljam da se od Ćopićevog skoka u Savu u našoj književnosti ništa ozbiljno nije ni desilo.“ Zar ovo nije šamar kulturnom ukusu? Nema li ovde jedne mračne i turobne duhovitosti koja nije daleka Bernhardu? Ova nemilosrdnost kao da izvire iz nekog pojedinčevog negativiteta i obuhvata veliku istorijsku pozornicu: „Stotine hiljada ljudi je na ulicama i traži demokratiju. Niko ne traži hleba. Čak i kad su gladne – mase lažu.“ Zar ovo nije šamar demokratskom ukusu? Jer, premda uočava realno postojanje gladi, samotnik se ne solidariše sa zahtevom masa, budući da prozire koliko je lažan.

Tako ova samotna misao neprestano menja pravac: osnovni znak njenog egzistencijalnog impulsa je njeno negativno doticanje različitih sadržaja života. Upravo promena pravca, kao otkrivanje svih mogućih jezičkih i životnih poligona, kao znak jedne egzistencije koja se oglašava u negativnom tonalitetu, obeležava autentičnu poetiku samotništva Nebojše Vasovića.

[/restrictedarea]