S mene na uštap – Remoar (IV)

Rajko Petrov Nogo

„S mene na uštap” naslov je nove knjige Rajka Petrova Noga, koja je upravo objavljena – kao izdanje Srpske književne zadruge i Istočnika Eparhije kanadske. „Pečat” ekskluzivno, u nekoliko nastavaka, donosi odlomke iz ovog  dela – „remoara”, kako je svoju knjigu žanrovski odredio sam pisac. 

Nade u Rusiju

Bože, Bože, tih nada u Rusiju, lobotomiranu, jeljcinovsku, kozirjevsku, proameričku, kojom iz senke upravlja Berezovski. Zašto se Srbi čude što Rusija neće zbog nas da uđe u rat? A debele četiri godine, dok su zapadni Srbi ratovali, Srbija nije bila u ratu, i još se tim javno ponosila.

Zar smo zaboravili tužnu izbegličku kolonu traktora i prikolica koja je iz Krajine, u Oluji, ravnodušno ispraćena u Srpsku, na Kosovo, a ko je imao rođake, i u Vojvodinu… Kažu da su im ponegde i vodu naplaćivali. Vučelina državna televizija kratku vest je saopštila u osamnaestom minutu centralnog Dnevnika kao da se to zbiva u Zanzibaru. Danas smo očarani žestokim protestima, čak i tučama sa okupatorskim vojnicima, u Makedoniji i Grčkoj, masovnim demonstracijama u celom našem rasejanju, a da se ovo što se događa nama, počem događalo Makedoncima ili Grcima, malo ko bi od nas izašao da protestuje.

 

Ulični klokotrizam

Gledam sa pomešanim osećanjima taj masovni ulični klokotrizam na prestoničkim i inim trgovima i mostovima, taj korisni kič, tu odbranu zemlje lepotom, to što se zove srpski duh. Drago mi je da beogratčići nisu u mišjoj rupi, već smelo, suicidno začikavaju, ali ono što im zubnu ogradu prelazi, što pevaju i vrište, ako je samo to taj duh – hvala, niste trebali. Ako je dizanje morala spalo na Pinkove zvezde i oblajhane zavijuše – do kurca. Sve se to još uvek zbiva u podrazumevanom, prećutnom dogovoru da se mesta masovnog okupljanja neće bombardovati. Protesti su, ruku na srce, prepoznatljivo stranački, organizovano spontani. Neka pukne jača petarda ili, ne daj bože, kakva pašteta, pitam se gde bi sutra bili svi ti rodoljupci. Ovako licem u sunce i oblake: raspevana Srbija naspram cinično osmehnutih videoubica.

Pitaju me šta će biti kad sve ovo jednom prestane, a jednom će valjda prestati. Neće prestati, kažem, samo će se pritajiti, sve dok nas ne vrate, kako su obećali, u kameno doba. Dok nam se ne osvete za sve izgubljene ratove. Dok nas u zemlju ne uteraju. Ono što nas iza kataklizmi preostane, moraće se, izgleda, organizovati u ranohrišćanske komune agrarnog tipa. Srbi bi, najzad, morali da počnu da obrađuju svoju Bogom darovanu zemlju. Trebalo je velikog talenta da se ovakva zemlja upropasti. Srbija je bila jaka dok je bila seljačka. Proletarizacija srpskog seljaka, to je ravno zločinu. A na tu podvalu Srbi su se masovno primili, i od solidnih domaćina postali lumpenproleteri.

 

Sa Raičkovićem

Najbolje se osećam sa Raičkovićem.

Duboka odanost rodu o kojoj ne priča. Ali istovremeno i nepotkupljiv prigovor koji cedi kroz zube. Skoro nepogrešiv kad procenjuje ljude. Zna zamke lakovernosti. Ali i oholosti. Zna od kakvog je, uglavnom slabog, materijala čovek sačinjen. Njegova je usamljenost monaška, a redak humor ozbiljnošću zarađen. Kad o svakojakim manama savremenika, pogotovo pisaca, govori, sa ustezanjem priča oprezno, da ne bi rekao štogod nepravedno. U našem esnafu visok je procenat duševno neurednih, karakterno kolebljivih, ludih. Nakrivo nasađeni i produktivno ludi, to je zanimljiv svet. Ali kombinacija ludaka i ćifte u nerazlučivoj smesi u jednom čoveku, to je već nepodnošljivo.

Raste radioaktivna trava

Raste radioaktivna trava, bokori se ozračeno cveće. Lahorom bombi pospešeno, i sirenama oglašeno; a na lepom prolećnom danu malo nas je u šetnji. Kao da je čast u pitanju, svakodnevno šetam. I čujem šta mi trava i cveće i drveće zbore: mi ne možemo bežati, mi smo za zemlju privezani; ako ste nas do juče voleli, gledajte nas i pod bombama. Šta smo mi bez vaših očiju…

Gledam kako se crkve pune. Razaznajem uplašene novoverce; dublje temenaju, šire se, krste. Čim izađu, ljute se što još Bog na nas glavu ne okreće, a do juče nam je bio najučestalija psovka na usnama. Kad ni sa kim nije smeo, mnogi se jado s Bogom izrugivao. Ima Bog vremena; pogledaće nas kad bude, i ako bude vremena. Kad se vreme navrši… Možda nas je već pogledao. Šta bi i ko bi bez stradanija Srbi bili. Kad je pred nasmejanim videofašistima sve kleklo, pred proizvođačima novije istorije na dugme sve se pognulo, uspraviše se Srbi. Gle, Srbi! Opsetili se ko su. U pesmama. Možda smo mi, kako nam poručuju, niko i ništa, ali svi osećaju da u našoj ništavosti ima neobičnog, plodnog ništavila, iskre slobodarstva, zublje u pomrčini. Jer je ovo uspravno ništavilo pulsirajuće i rezonantno, ma koliko se okršnji svet činio gluvim i slepim za ovaj danas samo naš krik.

[restrictedarea]

O Radovanu

Kada za žive, a u Hristu su svi živi, palim sveće, naizmenično palim: jednom za Vladimira i moje bližnje, drugi put za Radovana. Šta tamo gde je sad Radovan radi, kako on ovo vidi, šta oseća? On koji je, makar i u izmaglici, sve ovo nazirao. I otporom vojske i naroda, baš ovo odgađao. Da bi ovi ovde, i oni tamo u Kremlju, jasnije razaznali. On nije najbolje video na blizinu, tu oko sebe, ali je na daljinu, izgleda, bio vidovit.

Došli Srbi iz Frankfurta, Mićo Kojić i njegova družina, i na polupane natovske centre kulture polepili Radovanove portrete. Dva portreta vise na dve breze na Trgu Republike. Osmehnut, njiše se Radovan na brezama, kroz breze nebo se plavi, a Toholj ne može, u vaskršnje dane, da mu ne kaže Hristos vaskrse. Čujem mladiće kako radosno govore: Eno ga Karadžić… A idućih dana platila je bratija da se portreti skinu, pocepaju i odlepe; nisu mogli izdržati da ih podseća na vreme njihove mizerije. Svoju izvanrednu besedu u Udruženju književnika, u Francuskoj 7, Jovan Delić je efektno završio: Ako bude najgore, u planini nas čeka naš mitski vuk, i čekajući nas, liže rane. Dok nas dočeka, rane će da se zacele…

U satanizaciji Srba Radovan i Ratko, uz izdašnu pomoć ovih odavde, postaše razgubani Dioskuri, a oni što su tom kamenovanju svoj kamen dodali, nisu ni slutili da će se ta zaraza raširiti i da će i njih razgubati.

O Ratku

Svih ovih godina ja sam svoga zemljaka i slavnog vojnika pozdravljao, a sasvim retko se s njim i sretao. Jedanput je tamo u Han Pijesku Đogu i meni rekao da će se rat završiti kada nas dvojicu u uniformu obuče. – Đogo bi pristao da ti bude komesar, a od mene koristi nemaš; ja sam ionako škart…

Onomadne nas zove Simon Đ. da dođemo kod njega u stan. Kaže da bi moj zemljak voleo da se sretne sa Kaporom, Đogom i sa mnom. Obradovali smo se. Zovni, kažem mu, samo dan pre. Oprezni moj zemljak i konspirativni Simon zovu da dođemo odmah. U kafani Stara Hercegovina, gde nas sa zidova gledaju Luka Vukalović, Bogdan Zimonjić, Nićifor i Jovan Dučić, Aleksa Šantić, a za stolom, pod kozačkim ordenom i sa polkovničkim ukazom Božidar Vučurević, i još dvadesetak Hercegovaca, koji su u ruskoj crkvi prisustvovali uručenju ordena, rekosmo od koga je stigla hitna komanda, i ljudi razumeše. Uzgred, kakav moćan portret, kserografija, Bogdana Zimonjića koja je, siguran sam, stajala na Andrićevom stolu dok je pisao poglavlje Audijencija u romanu Omerpaša Latas. Odosmo na viđenje.

Mladić ko Mladić. Prav, zategnut, užurban, snažan, pričljiv, pričljiv. Kao što znaju biti oni što su dugo prisilno usamljeni, i koji svoje očajanje pričom prepokrivaju. Kapor se jedva nekako udenu da nas sa dve-tri svoje isprobane šale razgali i opusti. – Ha, ha, ha, vi umetnici, vi ljudi sa estrade. Dobro ti je ono, mali Pešovac, rodila me tetka koza. Pogana su ona tvoja vunena vremena, Đogo… Reč po reč, uđosmo u krupne reči. Osećam Mladićevu zlovolju, rat besni, a njega niko ne zove, a hteo bi da pomogne otadžbini. Ali otadžbina ne sme da se na najboljeg vojnika osloni, jer je vojniku napakovan svakojak prtljag. I ja mu to govorim, a dok govorim, već sebe prekorevam – zar baš uvek sve moram reći – to je tako, kažem, a ti s tim ne umeš da se pomiriš… Osećam da ga moja reč reznu. A onda opet poteče Mladićev roman… Kapor je sve pospaniji; u takvim prilikama on se priseti nekih zaboravljenih obaveza; Arči, njegov pas, ostao je sam, valja ga izvesti. – Bila mi je čast, generale, dopustite da se udaljim…

Kad ode Momčilo, Đogo poče da vraća stvar u ozbiljne tokove, u ovo sada. Pita, kako Mladić vidi ovo sada… Mladić priča, a zna da to što priča službe snimaju. Ali priča i onako kao što se priča nepouzdanima. Ono što bi imao da kaže, nema kome da kaže; to se nikome i ne govori, već nosi kao klupko jada, kao guka na srcu, grba na leđima… U neko doba kažem Đogu, ali glasno, da bi i Mladić čuo: Vidiš li da neće da ti kaže, da nas onako zagoranski zavitlava; ne razbirate vi Umljaci ovaj planinski humor. Na Đogovo pominjanje Radovana, Mladić reče da je sa njim i sa Radovanom sve u redu, a odmah potom osu po Tintorima, Veselinovićima, po Radovanovom okruženju. Kad već Radovana pominjemo, kažem, nikad nisi znao ko ti je vrhovni komandant. Nije ti bilo lako. S najmanje tri mesta su ti probali komandovati. Radovan je tu najbenigniji. Slobodan je već ozbiljnija priča. – Pa, dobro, ko je treći? – To će ti Đogo reći. On je hagiograf toga trećega… Nasmejasmo se, jedva, a Simon pokuša da relativizuje: Njih dvojica, Ratko i Radovan, naše su dve ikone. Mladić ćuti. Vidite, kažem, da on neće da budu dve…

Al, opet grešan, grešno sam pevo. Ranjeno je srce zemljaka mog… Šta ga je sve zadesilo, ako bi se prizemljio, možda ne bi mogao ni funkcionisati. Nedavno su, priča Simon, kod Ratka bili Srbi iz Makedonije. U Skopskoj Crnoj Gori, oko Kumanova, skupilo se dosta hrabrih momaka, i Srba i Makedonaca. Mladić je u Makedoniji mladost proveo. Zna svaku stopu. Bi li tamo bio potreban? – Tamo bi, kažem. Ako zna komitovati.

Kasno je, krenuli bismo Đogo i ja, ali Mladić nas ne otpušta. Još jednom se uveravam koliko je usamljen i koliko su moje jetkosti bile komotne. Nije se ljutio. Već se sa nama bratski izgrlio i dao nam vozača da nas razveze.

Sutradan sam bio tužan i ljut na sebe. Zar bi Ratko Mladić, onakav nesmirenik, mogao da mirno kod kuće sedi, ljulja unuke i piše memoare? Dok se napolju zbiva što se zbiva.

[/restrictedarea]

Knjigu „S mene na uštap” možete kupiti u Srpskoj književnoj zadruzi, Beograd, Kralja Milana 19, [email protected], tel. 011 3230 305, 011 3238 218 zaйmы na kartu bыstrый zaйm na kartu bez otkazovonlaйn zaйm na яndeks denьgicelevoй zaйm pod materinskiй kapital