Rajko Petrov Nogo: S mene na uštap / Remoar (V)

„S mene na uštap” naslov je nove knjige Rajka Petrova Noga, koja je upravo objavljena – kao izdanje Srpske književne zadruge i Istočnika Eparhije kanadske. „Pečat” ekskluzivno, u nekoliko nastavaka, donosi odlomke iz ovog  dela – „remoara”, kako je svoju knjigu žanrovski odredio sam pisac. 

30. april 1999.

Šizela i Smirela

Mučno mi je beležiti. A što ne zabeležiš, u zemlju propadne.

Gledam kako ljudi pucaju kao srča. I kad ih niko ne kucne ni na pravo ni na krivo mesto. Čudim se svojoj ravnodušnosti; otkako bombarduju, bolje i tvrđe spavam. Bistrije i mirnije mislim. Čistije razabiram ko smo. Lakše odolevam da štogod ne uobrazim i ne učitam.

U svakoj drugoj prilici uobičajeno pitanje da li pišem, i ako pišem, šta pišem, smatrao bih nepristojnim, kao, recimo, od čega bolujem.

Danas su mnogi srpski pesnici, a posledično i kritičari, opsednuti primišlju da su ove Marsovce najavili. U stihove napisane o koječemu, učitava se ovo sada. Pjer Menar – pisac Kihota! I to je u redu, jer poezija i jeste ono pre i posle. Samo ne vidim u čemu bi bile, sve i da jesmo proroci, naše zasluge. Jezik i poezija apokalipsu pamte, i samo je pitanje milosti uobličenja je li Otkrivenje Jovanovo dobilo poetski uspešnu srpsku redakciju.

Među tom braćom po nesanici, ja sam najgori, jer poodavno zazirem da prvo nešto, kao protiv uroka, napišem, a onda mi se taj mrak, koji sam vradžbinom rima kušao da odagnam – bukvalno događa. Zato ne pominjimo ime Božje uzalud. Neka ovo stane, pa makar se ni stiha ne napisalo. Ali, dostojno da stane. Inače, poeziju neće imati ko da čita.

Čim počnu sirene – ovu koja oglašava opasnost zovu Šizela, a onu koja svira kraj opasnosti Smirela – moja Ljilja pali kandilo i krstimo se pred ikonom Lazarevog vaskrsenja. A vaskrs je sve dalji. Čitam Andrića, on mi jedini drži pažnju, i čitajući tonem u nezdravu omaglicu sna, a kad me probude detonacije, lenj sam da ustanem i sa bližnjima podelim ovo za šta se još nije našlo ime.

Raičković me pita kako na sve ovo gledam. Filozofski, kažem. – Šta ti to znači? – Biće šta će biti. – Jaka misao. Zajebavaš? – Zajebavam… Onda ozbiljno priča kako njegov Miloš u Njujorku, na Menhetnu, sa onim mršavim, hrabrim i upornim Remzijem Klarkom, nekadašnjim američkim ministrom pravde, a onda i sa protom u našoj crkvi, sprema, aranžira i osmišljava srpske demonstracije u Njujorku, ispisujući i parole… Nakon duge pauze, dodaje da se jedva uzdržao da Miloša ne opomene da bude oprezniji. Kada vide da se čudim, Raičković tišim glasom dodade kako ja možda ne znam da su Amerikanci za vreme Drugog rata osnivali masovne logore za američke građane nemačkog i japanskog porekla. Što sada, kaže, ne bi i za Srbe…

2. maj 1999.

Blickanje u Blicu

Sve su uvređeniji što smo mi življi

Jedan od pesnika koji je u Udruženju književnika Srbije među prvima podigao glas protiv bezumlja i razaranja naše zemlje bio je Rajko Petrov Nogo, koji je tih dana uporedio Srbiju sa Bermudskim trouglom.

Šta znači ova sintagma i šta to u Srbiji tone i nestaje kao u pravom Bermudskom trouglu?

Na prvom okupljanju u Pet do dvanaest u Udruženju književnika Srbije u bivšoj ulici Francuskoj, na broju sedam, 26. marta ove luciferske 999. godine moja beznačajnost je, između ostalog, izrekla i tu nadu u Srbiju kao Bermudski trougao, onu Crnu Rupu, u koju će, uz Božiju pomoć, početi da propadaju ovi koji se Boga ne boje a ljudi ne stide. Ne znam je li pospani Gospod počeo glavu na nas da okreće – više od pedeset godina mi smo od njega glavu okretali, jer Bog nije nervozan i ima vremena – ali da su počeli propadati, jesu. Tu je zauvek potonula iluzija o međunarodnom pravu i Ujedinjenim nacijama, mada je taj brod poprilično počeo da tone već padom Berlinskog zida. Zauvek su potonule i iluzije da se amputacijom srpskih teritorija i žrtvovanjem dela svoga naroda može spasti matica. Danas su Srbi i Srbija najusamljeniji narod i zemljica na planeti, i ja ne znam čime smo zaslužili da ovakvim stradanijem budemo uzvišeni. Poput mačke, koja uvek šmugne ako gde ima, Srbi su – doterani do zida i nemajući kuda – sunuli u od moći oslepele oči sofisticiranom nevidljivom devetnaestokrakom nebeskom čudovištu, opsetivši se, valjda, da je i tigar iz porodice mačaka. Biće što će biti. Bog je visoko, a Rusija daleko. Mada se i o njenoj koži radi, Rusiji se u rat ne ulazi, ne samo zato što bi to možda bio i poslednji rat… Dok su zapadni Srbi ratovali, zvanična Srbija nije bila u ratu, i time se, kao što je znano, javno falila.

[restrictedarea]

Lakše bismo ih sa planina obarali

A lakše bismo – rečeno je – ove ale obarali sa Dinare i Bjelašnice nego sa Fruške gore. To nam je – što nam je. Ne može nas ni Dučić utešiti starinskom verom da, kada god potonu, Srbi izrone tamo gde ih najmanje očekuju. Ako u ovom potopu potonemo, ostaće čitljiv naš hijeroglif, uzvišeni srpski epski anahronizam – da čovek nije slina na dve noge, kako bi to rekao jedan lik F. Dostojevskog. Jer ne traje ovo tek od 1804, 1912/14. ili 1941, već od 1389: Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez tog, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez tog upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla, pisao je Ivo Andrić, a njemu se ne može spočitnuti da je mitoman, frulaš i folklorni tip. Da smo od te 1389. do dana današnjeg bili realni, nas bi zacelo bilo mnogo više, ali da li bismo – racionalni i realni – to bili mi. Za racionalne i realne srpske spasitelje, u tzv. graničnim prilikama, deseterac – koji je „ponikao iz kosovskog bola“ i koji je „kalup za srpsku osećajnost“ – ima jedno znatno jasnije ime. Da su, po tim merilima, normalni – Srbi bi odavno poludeli.

Nedavno ste rekli da su reči poput greha, istine, pravde i ljubavi izgubile svoje značenje i da nam oni koji nas bombarduju „nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili“…

Ta inverzija pokušava, dostojno, a to znači bez iluzija, da prati njihovu inverziju da je žrtva krvnik, i obrnuto, da je crno belo, i obrnuto. Marsovci su na svojim kompjuterima izračunali koliko se za litar balkanske krvi dobije barela nafte, a na svojim ratnim video-igricama i simulatorima, u ovoj planetarnoj mediokratiji, do detalja razradili proizvodnju istorije, i sad to preko ubilačkih džojstika operacionalizuju. Sve zarad ljudskih i građanskih prava. I čude se što im se račun – bar do sad – ne poklapa, jer svoje opite izvode na nekarakterističnom „materijalu“. Čuveni engleski pisac Harold Pinter je rekao da su u Rambujeu i Parizu kazali: Ili nas poljubite u dupe, ili ćemo vam razbiti glavu. Za tu rabotu Srbi izgleda nisu imali smisla, ali je, veli on, smisao za tako šta ispoljio njegov premijer – „gordi dupelizac Bler“.

Nikad nam neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili

Pa ako i preživimo, jer smo ovu blagoslovenu zemlju od Boga otkupili, vraćeni u neku vrstu ranohrišćanskog komunizma agrarnog tipa, mene posmrtni strah trese od njihove eventualne nakane da nam sve što su porušili, i što će porušiti, izgrade – da bude, onako po američki, i lepše i starije. Ovi nam, kao i naša razbraća, zaista nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili. Nehajno suicidna, klokotristički raspevana Srbija, sa ovim korisnim kičom na trgovima i mostovima, i tobož zaobiđena Crna Gora – Bombardujte i nas, nijesmo gubavi! – ta gola činjenica takvog našeg postojanja, najveća je uvreda za nasmejano-klonirane, ove za koje se u srpskom jeziku još traži ime. I biće sve uvređeniji što mi budemo življi.

Napomenuli ste da je Peter Handke „globalizovao vašu metaforu o Marsovcima“. Kakvo je bilo njeno izvorno značenje?

To da je Peter Handke naprasno pod moj uticaj pao, to sam se ja šalio. Mada pesničkih saglasja ima i posle „pometenija jezikov“. Iz različitih kultura slično smo ih videli, te Marsovce, još dok su bili vidljivi. Prvo, pod devojačkim imenom, kao Unprofor, pa Sfor, pa Ajfor, tamo na nesrećnoj Vestendorpiji (BiH), sve dok nebu ne odbegoše kao natovski Milosrdni Anđeli (ili Nakovnji), da se iz blizine Hristu izruguju. Mars napada, obznanio je Handke već 25. marta. I, gle, Srbi ga se ne boje.

Srbi se ne boje

Međutim, za one koji se na našoj planeti Zemlji još nisu pretvorili u Marsovce i ostale Zelene koljače, njihova domovina je, počevši od 24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Jugoslavija, poručio je Handke. Pazite, i Republika Srpska – tek da nas podseti da ovo zlo ima svoju genezu i da sada ima globalne razmere.

Koliko su se od početka rata promenili vaši lični stavovi o vremenu i svetu u kome živimo i koliko se vaš život od tada promenio?

Prošlo je dosta vremena od početka rata, pa je prirodno da se štogod i promeni. Ovaj rat intenzivno traje od 1991. godine. Ovo što se sada događa nije me poremetilo u onom pozitivnom nihilizmu. Na zvuk sirene ne stavljam vosak u uši. Šetam i u šetnji se sabirem. Kada se saberem, lako se ne oduzimam, već bodrim PVO dok ne zaspim. A ujutru gledam kako buja radioaktivna trava i cveta ozračeno cveće i drveće. Mame me da ih gledam… Mi smo pripeti i nemamo kamo uteći. A bez vaših očiju zaludno je naše postojanje. Dok šetam, ja sam sa njima u zaveri. Proleću ni NATO ništa ne može. A, ako ćemo pravo, ni meni.

Reče li ono Momo Kapor da smrt ne boli. A što prije, o manje greote.

Petak, 21. maj 1999.

I pevao je PVO

Kako pisati

Kako će se odsad poezija pisati? Nije samo napuklo naše središte, već se ni krajevi ne drže… Mi stalno pišemo između dva rata, a ovo sad je već između tri rata. Onaj rat u Hrvatskoj i Bosni pretio je da poništi naše glavno nebo – epsku rapsodiju i Njegoša, i sve što iz kosovskog zaveta, mita, istorije i poezije proishodi, i Srbe čini Srbima. Naši su se stihovi počeli samoparodirati, jer je razmak između njih i ukupne srpske stvarnosti bio suviše širok. Toliko širok, da je pretio propašću. Razmak između Srbije i Srpske… Kada je započeo ovaj najnoviji polom, počeli smo se uspravljati. A sa uspravljanjem naše su reči počele da se pune tvarnošću. Zbilja, kako pisati? Prokleta avlija, Karađoz, Haim, Zajim, Džem-sultan – to je sve takoreći ljudski toplo, konkretno. Pojmljivo kao opšta tamnica. Zindan. A šta je ovo. Ovo nevidljivo zlo što sipa iz nebeskih visina, nebeska tamnica. Zlo koje samo slutimo u unakrsnom vatrometu, dok peva PVO.

Srba dostojan stih

I pevao je PVO. I to je jedini Srba dostojan stih. I onda, naročito onda, kad ne domašuje mračno nebesko dno. Da, dno. Jer sve se preokrenulo. I sve bi trebalo videti naopako. Baš kao onaj dečak u nekom ranom Rastkovom zapisu, dok leži na livadi; oči su mu pune nebesa, i njemu se čini da leti, ali da su nebesa dole, ispod njega. Samo što je to kod Rastka Petrovića jedna mala epifanija iz dečački obrnute perspektive, a ovo naše je prosto nebesko dno. Bez perspektive.

Sa perspektivom il bez nje, kako smo oborili Nevidljivog…

Kraj

[/restrictedarea] zaйm na kartu bez otkazov kruglosutočno lider zaйmzaйmer zaйmzaйm onlaйn na kartu bez procentov