Osmeh Čeda Čupića

Milorad Vučelić, glavni urednik

Kakva pronicljivost i hipersenzibilnost krasi naše političke analitičare kada po zadatku treba da otkriju ruski uticaj na formiranje i sastav naše nove vlade! Nikada ne čusmo te iste probisvete koji već deceniju i po opsedaju naše medije da su detektovali ili bar naslutili da je neka država Zapada uticala na kadrovski sastav bilo koje vlade u Srbiji. Reč je, valjda, u tim slučajevima, o realizaciji podrazumevajuće poželjnosti.

Pripadnici ove analitičarske pošasti ojačani ocvalim polit- sociološkinjama i poluinteligentima istovremeno grubo demonstriraju potpuno odsustvo prepoznavanja neonacizma i fašizma u Ukrajini. Za to nemaju ni oko ni bilo kakvu  analitičku aparaturu. Njihov osnovni postulat je – sve što je rusko nama je strano, a sve što je protiv Rusije nama je blisko! Zato u Srbiji gotovo niko ne podiže glas povodom činjenice da se  ovde ne obeležava 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, a ne obeležava se upravo zato jer su Rusi i Crvena armija u toj pobedi odigrali najveću i presudnu ulogu.

Već treću deceniju oni pojavu nacizma na silu pronalaze i prepoznaju u Srbiji i dobro žive od  toga. Sačinili su i obnovili najgore antisrpske propagandne stereotipe  naših ratnih neprijatelja, koje su zdušno prihvatili jučerašnji i današnji strani političari i mediji. Napravljena je prava internacionalna mreža laži i okrivljavanja, koja se beskrajno i unedogled plete. Proizvede se kod nas neka opaka laž protiv Srba i Srbije, onda je strani mediji prihvate kao nepobitnu činjenicu, a zatim se na taj strani izvor pozovu isti oni u našoj zemlji koji su izmislili pomenutu stvar da bi poduprli i internacionalizovali svoju smišljenu domaću laž. I tako unedogled ili bar do Haškog tribunala.

Zatim dolaze vajni teoretičari koji sve to tobože teorijski uobličavaju i podrazumevajuće, koriste laži da bi do kraja izveli svoje, na predrasudama zasnovane, zaključke. Na takve teoretičare se onda u svom izvođenju dokaza pozivaju i naši poluinteligenti. Bez imalo zazora, ne stideći se, oni su srećni kada svojim oveštalim i nasilno izvedenim stereotipima mogu da „popunjavaju prazninu“ kod Holma Zundhauzena i njegove „Istorije Srbije od 19. do 20. veka“, koja je u našoj stručnoj javnosti doživela poražavajuću kritiku.

Može se pojaviti na stotinu novih činjenica i dokumentovanih istina, ali to neće ni pomeriti s mesta naše i strane stereotiplije. Ne pomaže ni to što je tužilac u Hagu u procesu protiv Miloševića odustao od tačke optužnice za veliku Srbiju, što je drugi tužilac odustao od srpske krivice za masakr u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, ni to što je u potpunosti srušena srpska odgovornost za granatiranje Markala. Ne pomaže ni skorašnje obelodanjivanje dokumenata iz Klintonovih arhiva. Ni istina i pokajanje bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera. Ne pomaže ni izjava nemačkog poslanika Hansa Kristijana Štrebela da je „bombardovanje SRJ kršenje međunarodnog prava“. Ne pomaže ni to što je on osnovano rekao „da su SAD, Nemačka i druge zemlje prekršile ugovor sklopljen s Miloševićem o Kosovu“.

[restrictedarea]

Tačnije rečeno, sve ovo pomaže istorijskoj istini i istini uopšte, ali to nije u domenu naših potplaćenih stereotiplija i denuncijanata. Druga oni zaduženja imaju. Oni će učiniti sve da takva otkrića i dokazi ne dođu nikada u centar pažnje naroda jer bi se i na taj način mogla uspostaviti kritička javnost u Srbiji, a njenim uspostavljanjem i mnoge stvari staviti na pravo mesto.

Kada se pre mnogo godina pisalo o vatikanskim  „pacovskim kanalima“ u kojima su se skrivale ustaške glavešine i sam Ante Pavelić (a zatim ilegalno kao i mnogi drugi nacisti raspoređivane u zemlje Severne i Južne Amerike) naše su potplaćene stereotiplije podsmešljivo govorile da smo zavedeni „teorijama zavere“. Pre neki dan ova davnašnja saznanja potvrđena su i dokumentima CIA: „Vatikan skrivao Antu Pavelića“. Neko naivniji bi se možda i upitao pa kako to da ne veruju organizaciji za koju i sami rade? Oni upućeniji znaju da se na istom zadatku ne moraju raditi iste stvari, pa tako ima onih čije je zaduženje da pokazuju svoju uzdržanost u odnosu na neka otkrića tajnih službi i da to čine baš po nalogu tih istih službi. Mnogi od njih imaju i pravo da stvaraju privide svoje samostalnosti, kao neka vrsta „spavača“, sve do nekog odsudnog časa kada se moraju isprsiti i otvoreno sprovoditi naloge.

Nemalo su se naši mediji zgražavali što su ukrajinski federalisti pritvorili sedmoricu posmatrača OEBS čiji je zadatak bio da neutralno izvrše uvid u stanje stvari u uzavrelom području građanskog rata. Ustanovilo se da su ti neutralni, objektivni i civilni posmatrači svi odreda oficiri NATO. Među njima su bila i četvorica nemačkih vojnoobaveštajnih stručnjaka u rangu majora i pukovnika! Reagovao je oštro i javno potpredsednik nemačke vladajuće CSU Peter Gauvajler pitajući se šta rade NATO oficiri u civilu u istočnoj Ukrajini? Niko kod nas ni da se priseti onog Vilijama Vokera, takođe neutralnog posmatrača na Kosovu, koji nam je „namestio“ Račak. Koliko su samo tadašnje i današnje političke i analitičke drugosrbijanske perjanice suza prolile što je od strane srpske države proteran sa Kosova. Neki ovde još pate zbog tog „nerazumnog“ poteza.

Upravo u vreme kada se u Srbiji govori o autocenzuri i cenzuri u medijima, a pritom se i ne pomišlja da se ona najviše vidi u odnosu na izveštavanje o događajima na Krimu i u jugoistočnoj Ukrajini, zapadni mediji demonstriraju šta za njih znači pojam slobode informisanja i odsustva cenzure. To je, valjda, taj primer za ugledanje. Čitajući prethodne brojeve „Pečata“, mogli ste se lako uveriti sa koliko se bestidnosti, posebno u Americi i Engleskoj, vrši antiruska propaganda i otvoreno podržavaju ukrajinski nacisti.

Ni kod nas situacija nije mnogo bolja. To se naročito prepoznaje u odnosu prema onom užasu koji se dogodio u Domu sindikata u Odesi, gde je sasvim izvesno nastradalo 46 protivnika pučističkog režima u Kijevu. Obavezno pročitajte tekst Nikole Vrzića: „Kristalna noć ¸Desnog sektora‘“ i pogledajte prateće fotografije, kao i tekst „Gvozdena zavesa Si-En-Ena“ Nikole Martića  u ovom broju „Pečata“. Za javno obznanjivanje pomenute tragedije, čiji su vinovnici i egzekutori jurišnici „Desnog sektora“, velike zasluge pripadaju znamenitom američkom publicisti Vilijemu Engdalu, koji kaže da ove fotografije i video-snimci dokumentuju „divljački i unapred planirani napad članova ¸Desnog sektora‘, u dosluhu sa ukrajinskom regionalnom policijom i kijevskom vladom…uz potpunu podršku Vašingtona“.

Ni zapadni a ni naši mediji nisu ni primetili ni komentarisali simbole nalik svastici i oznake „SS Galicija“ ispisane na ovoj zgradi a ni pogrdne reči na račun crno-narandžaste trake Svetog Đorđa, koja je postala simbol pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu.

Značenje i poruku našeg opšteg simbola pobede nad nacizmom i fašizmom ima fotografija Čeda Čupića Ljuba, koja krasi naslovnu stranu ovog broja „Pečata“. Reč je o jedinstvenoj slici partizanskog narodnog heroja snimljenoj neposredno pred streljanje koje su izvršili fašistički okupatori i njihovi crnogorski saradnici 9. maja 1942. godine.

Njegov nadmoćni osmeh u susretu sa smrću ostaje zauvek veliko nadahnuće svima onima koji su se borili, koji se bore i koji će se boriti za našu, bolju stranu sveta. Bitka traje.

Čestitam vam Dan pobede nad fašizmom.

[/restrictedarea]