Odlomci iz Dnevnika – Genocid i tocilo

U srozavanju smisla i sadržaja te zlosrećne reči „genocid”  došlo se dotle da se i Srbija okrivi za najteži prestup protiv ljudskog roda 

Reči, reči, u kakve vas sve zločine ne uvaljuju, u kakvim podlostima ne učestvujete! Srljate onamo kuda vas ko gurne, ne pitajući vas hoćete  li i možete li ono što vam se nameće. Tek ponekad, kad se u nasilju ode predaleko, poneka izvrgne ruglu svog nasilnika, prikaže ga u ruhu neznalice ili budale, pa i to kod slušalaca od znanja i ukusa. Ostali vas ili ne razumeju, ili ne haju za ono što im se poručuje. Porobljene od vlastodržaca u jednoj i drugoj hemisferi, označavate ono šta im je i kada potrebno: Putin je čas kagebeovac, čas novi car, a  prema „Špiglu“, ovejani fašista; Rusija je opasna i kriva  time što  uopšte postoji. Izveštačima je unapred objašnjeno šta treba da vide, o čemu da obaveštavaju svoje čitaoce i gledaoce. Dok uzimaju izjave običnih ruskih ljudi u Odesi, novinari su vidno zaprepašćeni. Zar se sme onako misliti i govoriti?

Sve bi to bilo jadno i smešno, kad ne bi ličilo na uvod u strahotu. Samo da ostane na verbalnim uvredama…

U hladnom ratu svetova posebna uloga  je dodeljena  pojmu genocid. Ta se reč ne upotrebljava da bi se označio jedan od težih zločina epohe; ona služi kao uvreda, kao   psovka upućena mrskom neprijatelju, pa se baca na pojedince, narode i države onako kako su nekad, na seoskim vašarima, lopovi nabacivali čičak na leđa onoga koga vredi pokrasti. Kad čujete tu kvalifikaciju, morate najpre utvrditi ko, kada i protiv koga podiže krivičnu prijavu, da biste ocenili ozbiljnost optužbe.  Žrtvama je, dakako, svejedno da li su postradale kao pojedinci, ili u svojstvu delića etničke zajednice. Optužba je potrebna živima, zarad uterivanja duga i nastavljanja obračuna.

Ratovi su, sami po sebi, zločinački poduhvati; istorija je oguglala na njih. Genocid je semantička novost: to je arhizločin. Obične ubice  su,  po svršetku sukoba, ugledni građani, oni dobijaju ordenje. Čovek je, po zvaničnoj vojnoj terminologiji, živi cilj. Kad sam, na odsluženju vojnog roka, to čuo, bio sam zgranut. Svoj utisak, razume se, nisam poverio komandiru čete, potporučniku Ć. On me je, i bez toga, isterao iz Škole rezervnih oficira, sa obrazloženjem da nisam savladao naučnu disciplinu zvanu strojevi korak. Onda je Dobrica Ćosić, Bog da mu dušu prosti, poradio da me prebace u list „Front“, pa sam odahnuo.

[restrictedarea]

Reč genocid (istrebljenje jedne nacionalne ili verske grupe bez obzira na pol i starost) ušla je u opticaj na završetku Drugog svetskog rata, da imenuje masovno stradanje evropskih Jevreja. Kasnije su se tom odrednicom počele služiti mnoge države i vlade, do te mere da je, danas, taj pojam na putu obesmišljavanja. Pojavila se inflacija; broj naštampanih optužnica  nadmašio je količinu  robe i zločinačkih usluga. U srozavanju smisla i sadržaja te zlosrećne reči došlo se dotle da se i Srbija okrivi za najteži prestup protiv ljudskog roda.

Profesor Emil Vlajki, poreklom iz dubrovačke jevrejske porodice, do devedesetih žitelj Sarajeva, nedavno je objavio romansiranu ispovest pod naslovom „Genocid“, o svojim iskustvima iz bosanskog rata. Povodom tvrdnje da su Srbi, u Bosni, počinili genocid, pisac  izriče jednu gorko-tužnu napomenu: „Međunarodni  sud pravde (…) ignoriše zločine ¸dobrih momaka‘, ali zato olako proglašava genocidom  skup zločina na  jednom uskom području, gdje ostarjeli, te žene i djeca, nisu stradali. Bože, pitam se   zašto i nacisti nisu imali ovakvu, srpsku koncepciju ¸genocida‘? Aron, Berta, Sara i  Hana (članovi Vlajkijeve porodice, − M. D.) bi, nakon Drugog svjetskog rata, ostali  živi, pružili bi mi ljubav za koju sam prikraćen, a u životu bi bilo barem četiri miliona onih koji su nestali u nacističkim konclogorima.“

*

Pričljivi deo  naše javnosti  prijatno se iznenadio solidarnošću što su je građani  pokazali u borbi protiv podivljalih vodenih tokova. Egoiste, prirodno, zbunjuje pojava  samopožrtvovanosti i velikodušnosti, utoliko više  što su njihove veze sa proređenom narodnom masom tanušne. U toj masi i dalje živi refleks zadrugarstva, pozajmičenja i mobljenja. (Moba je epizoda prezira dostojne prošlosti; danas je moderan mobing). A eto, dovoljan je jedan jači potres, da se ljudske čestice okupe oko magneta, da zablista kolektivna duša. U mnogim presudnim trenucima – na svadbama i slavama, sahranama, ratnim nevoljama i prirodnim nepogodama −  naš svet se bez dvoumljenja mobiliše po davno utvrđenim, strogim pravilima. U tim naporima naglo ojača  kohezija zajednice, obnovi se dostojanstvo pojedinca. Ljudi se preporode, pokažu ono najbolje što u sebi nose. Zadivljujuća je otmenost i gospodstvenost  našeg seljačkog sveta na crkvenoj službi. Držanje za vreme liturgije sam opisao u jednoj knjizi objavljenoj pre četvrt veka.

Ono što me kod mojih zemljaka čudi  nisu njihove vrline, nego izvesne mane. Poplave su na površinu zemlje izbacile i jednu mučnu istinu naše svakidašnjice: po  opustošenim njivama se zadržao svakovrstan, silan otpad. Naše su reke pune krša što ga mnogi, inače uredni domaćini i čistunke-domaćice, oturaju u vode-tekućice, uvereni, valjda, da će ih reke odneti nekuda izvan zemaljskog šara, na neko vasionsko smetlište, ili u sam Pakao. Ovaj težak ispad, ovaj prekršaj protiv Prirode i života, izvodi se nesvesno, usput, bez zle namere, bez ikakve namere, bezbrižno i bez razmišljanja. Mirne savesti, u reku se baca sve što je u kući suvišno, da se potamani i ono malo ribljeg života što je ostalo u njoj.

Kako objasniti ovoliku nesavesnost najčešće  uviđavnih  ljudi? Meni se čini  da je i ovde u pitanju tradicija, neprilagođena novim životnim okolnostima. Smeće se, hiljadugođima, odbacivalo u krilo matere Prirode, da ga ona proguta i upije, da ga uključi u svoje tkivo, preobrazi u humus i u gnojivo. Priroda je, bez otpora, primala životinjske i ljudske izlučevine, ostatke hrane, drvo i kožu, granje i lišće, slamu i travu, tovila se organskim otpacima. U našem, modernom vremenu, pojavile su se materije koje su joj zastale u grlu. Sa plastičnim flašama i buradima, najlonskim  kesama i automobilskim gumama i sa belom tehnikom ona ne zna šta da učini. Rastvaranje tih grozota traje i po šest vekova…

A čovek, po drevnoj navici, i dalje baca. Tu su i osvedočeni prijatelji iz civilizovanog sveta, da domaće đubrište poškrope oslabljenim uranijumom…

Ne treba, doduše, gubiti iz vida nerešeno pitanje odvoza i uništavanja smeća. S time se muče i naše veće varoši, a na selo se niko ne obazire. Pa  opet, znatan deo onoga što plovi rekama ili leži duž drumova mogao se, uz malo  truda, spaliti. Ja to činim svakoga leta, a u kontejnere obližnje varošice odnosim jedino konzerve i staklariju, sa osećanjem da sam im uvalio nešto sa čim ni sami ne znaju kud će ni šta će. Pri spaljivanju se zatire trag jednog nesumnjivo đavoljeg izuma. Goreći, plastična flaša se grči, smanjuje se, bolno cvili, iz čega sam, svojevremeno, izvukao zaključak da to pišti i sikće Satanin nakot: on je, u plastici, našao ugodno zemaljsko utočište.

Malo je mogućno da će zagađivači prirode razumeti ovu metaforu i promeniti ponašanje. O tome bi se moralo govoriti u školama, na javnim zborovima, pa i po crkvama: zagađivanje prirode je, između ostalog, prljanje Božje tvorevine. Umesto nastojanja da ljudima promene istorijsku svest, naši bi evrofili bolje učinili kad bi neupućenima pomogli da se snađu u lavirintima modernog doba.  Za Srbe važi ono što, za Ruse, reče onaj starac iz romana „Detinjstvo“ Maksima Gorkog: „Valjalo bi nas učiti, oštriti nam um, a nema ni pravoga tocila.“

*

Kad pomenuh tocilo…

Čuo sam, ne sećam se kad ni od koga, priču o šumadijskom seljaku-ratniku koji, na borbenom položaju, kraj potoka, ležeći na zemlji, čeka znak za otvaranje vatre. (Mogućno je da sam događaj izmislio, ili sam ga nakitio i dogradio, toliko mi se stvar svidela). Ispružio se vojnik po zelenoj travi i, prepušten sebi i proticanju vremena, pažljivo motri sitnice koje ga okružuju. Tu je travka uz koju se, s mukom, uspinje mrav, tu prazna puževska kućica, slomljen maslačak, brvno nad potokom. I onda, njegova pažnja se usredsređuje na poveći, okruglast kamen izložen na šljunkovitom plićaku. „Uh, majku mu, što bi bio dobar za tocilo!“ Ispruža  ruku, dokotrlja stenu i utrpa je u vojnički torbak, tamo gde drži slišku slanine i komad proje.

I od tog časa on taj kamen, težak dva kilograma, nosi kroz juriše i okršaje, s kraja na kraj Jugoslavije, da bi ga, po svršetku rata, doneo kući, i sad, kažu, ima tocilo kakvog nema u četiri sela…

Još samo da počne oštriti tupe umove, kako bi, ako ništa drugo, raščistili predstavu o genocidu.

[/restrictedarea]